Veličina se ne ogleda samo u broju trofeja koje je neko osvojio. Veličina se ne ogleda ni u vrednim peharima izloženim u velelepnom muzeju, jednom od najlepših i najposećenijih u Španiji. Veličina se ne ogleda u količini igrača koje si stvorio i tako doprineo uspehu svog kluba, ali i uspehu reprezentacije svoje zemlje. Veličina se ne ogleda ni u brojnoj armiji navijača koja iz nedelje u nedelju puni stadion i halu jednog od najvećih klubova sveta.

Veličina se, između ostalog, ogleda i u negovanju sećanja na svoje velikane bez obzira odakle dolaze. Ogleda se i u brižnom čuvanju uspomena na ljude koji više nisu sa nama, a učinili su neizmerno mnogo za razvoj kluba u celini.

O takvoj vrsti veličine pričamo kada spominjemo FC Barselonu i njenu košarkašku sekciju i Ranka Žeravicu, jednog od najvećih košarkaških trenera u istoriji koji je 70-ih godina prošlog veka udario temelje modernoj Barseloni. Govorimo o veličini kluba, inače po mnogo čemu jednog od najvećih, kada odluči da se aktivno uključi u osnivanje Muzeja Ranka Žeravice u njegovom rodnom Novom Miloševu.

Velika Barselona, nekada Rankova Barselona, pomogla je buduće sportsko-kulturno-turističko zdanje sa 20.000 dolara i trajno se ugradila u zidine ovog košarkaškog nasleđa koji evo, već 4 godine, pokušava da nastane i nikne u ovom divnom vojvođanskom mestašcu koje je Ranko toliko voleo. Mnoštvo problema, birokratskih prepreka, nedostatak finansija, nezainteresovanost nekih kojima je Ranko mnogo dao, mali broj ljudi koji konstantno rade na stvaranju ovog muzeja i još mnogo ovakvih problema, prolongiralo je nastanak muzeja o kome je Koš magazin u nekoliko navrata već pisao. Ali se stvari sad već kreću u dobrom pravcu i prvi veliki pomaci su vidljivi. U tome, svakako, veliku pomoć dala je i Barselona koju je Ranko Žeravica vodio samo dve godine, ali je za to vreme toliko unapredio klub, promenio sistem rada, doveo i trenirao kasnije vedete kluba i reprezentacije, da su te dve godine u očima ljudi iz kluba, delovale kao 20 godina.

Ranko Žeravica došao je u Barselonu u maju 1974. Dozvolu za to, jer su takva vremena bila, dao mu je tadašnji predsednik Partizana i ministar unutrašnjih poslova Srbije Slavko Zečević. Dozvola je glasila na dve godine. Zatekao je nimalo zavidnu situaciju. Goru nego i u Partizanu, koga je takođe prvi put podigao na nivo velikog kluba. Barselona je više ličila na rukometnu nego košarkašku ekipu. Amaterski se treniralo, par puta nedeljno. Ni nalik današnjem katalonskom gigantu.

Boravak u Barseloni nije dobro počeo. Najpre, opljačkan mu je stan u pokušaju da se pronađe veća suma novca dobijenog za ugovor. Zatim u utakmici protiv Reala, tada najbolji igrač Amerikanac Tomas, lomi nogu, i najzad na proslavi rođendana mlađeg sina, u pokušaju da spasi dete koje je upalo u dvorišni bazen, Rankova supruga Zaga lomi kuk i biva osuđena na dugo mirovanje i rehabilitaciju.

Sve ovo jeste pogodilo Ranka, ali ga nije obeshrabrilo u pokušajima da stvori veliki klub. Za divno čudo, stvari su se odigravale vrlo brzo. Među juniorima pronašao je Naća Solozabala. Bio je bledunjav, slab, nije ličio na sportistu, ali je Ranko u njemu video neke osobine vrsnog košarkaša. Levoruk, brz, mogao je da igra u jakom ritmu, imao dobar skok, jake noge. Takav potencijal je bio veliki izazov za Ranka koji se odmah bacio na posao, i kasnije smatrao uspeh ovog igrača za jednu od najvećih potvrda svojih metoda treninga. Solozabal je postao legenda, plej tima i reprezentacije, ušao u istoriju.

Manolo Flores, kapiten Barselone i reprezentativac, drugi je igrač koga je Ranko od prosečnog, doveo do velikih visina.

Ime San Epifanija nema kome nije poznato. Ranka su odveli da gleda Epijevog starijeg brata ali je velikom treneru upao u oči ovaj mlađi, bolji, talentovaniji. Ostalo je istorija. Epi je bio i ostao jedan od najboljih španskih igrača svih vremena.

Ćićo Sibilio, još jedan pronalazak veliki Ćićo je bio iz Dominikanske Republike, a Ranko stalno u potrazi za novim i novim talentima. Na ruku mu je išlo i saznanje da se igrači iz ove zemlje mogu lako nacionalizovati u Španiji. Pozvao je njihovu reprezentaciju u goste preko leta na prijteljske utakmice. Problem je bio samo u tome što su svi očekivali da Ranku prodaju najboljeg igrača, a ne najmleđeg koji jedva da je i ulazio u igru. Ali, oštro oko velikog trenera ni ovog puta nije pogrešilo. Velka karijera je bila na pomolu.

Huan dela Kruz je bio Argentinac. Dosta dobro košarkaški podučen međutim s jednim velikim problemom, niko nije znao za njega. Ali je zato opet Ranko bio tu. Ušao je u njegov život, dao mu šansu, naučio ga svemu što treba i uspeh je bio zagarantovan.

Tako je Ranko za samo dve godine ostavio iza sebe nekoliko vrhunskih reprezentativaca, organizovan klub, finkcionere koji su napredovali i rasli zajedno sa timom i velika Barselona je stvorena.

O značaju koji je za Barsu imao veliki Ranko Žeravica svedoče i reči nekoliko Barsinih velikana zabeleženih u sjajnoj knjizi Milutina Lute Pavlovica „Žeravica svetske košarke“:

Eduardo Portela, tehnički sekretar Barselone u Rankovo vreme:

– Odlučili smo se da dovedemo Ranka Žeravicu, tada najvećeg i najslavnijeg trenera Evrope. Odmah nas je osvojio svojom filozofijom koja je predstavljala pravu revoluciju u radu, treninzima i vođenju tima. Uveo je slobodnu igru u napadu, gde je svaki pojedinac imao slobodu ali i odgovornost da završi napad, ili da uposli igrača koji je u boljoj poziciji. Omiljeno geslo mu je bilo “košarka se igra za koševe“ i tako je terao igrače da sami treniraju šut. Ranko je, svakako, jedan od najvećih i najboljih trenera u istoriji svetske košarke. Iznad svega je i veliki čovek, human, jednostavan i dobar prijatelj.

Naćo Solozabal:

– Ranko, pored toga što si veliki čovek, dobra osoba, veoma human, ti si veliki trener-profesionalac. Zahvalan sam ti što si me doveo u veliku Barsu kao dečaka od samo 16 godina. Otkrio si nam i bezbolno nametnuo potpuno nov način treniranja i pristup košarkaškoj igri. Formirao si i istakao naše individualnosti koje si lukavo znao da iskoristiš, postavljajući nam zadatke u igri. Srećan sam što si mi ti bio trener i žalim što to nije duže trajalo, i zahvalan sam ti na svemu što si me naučio.

Manolo Flores:

– Do tvog dolaska u Španiju treniralo se dva, tri puta nedeljno, a samo izuzetno dva puta dnevno. Ti si uveo svakodnevne treninge, i to dva puta dnevno, što nas je u početku šokiralo, ali smo se brzo navikli i čak bili zadovoljni jer smo videli kolko brzo napredujemo. Kada si došao ja sam već bio košarkaška zvezda. Bar sam tako mislio. Rekao si mi: “Spusti se na zemlju. Ti imaš samo šut, a gde je tu prodor, asistencija, odbrana?“ Bio sam zapanjen i ljut, ali i  rešen da ti pokažem da ja sve to mogu. Radio sam trostruko više i postigao da mi kažeš „E, sad si kompletan“. Hvala ti za sve ljudsko i sportsko u tebi.

Ovako su govorili neki od Rankovih učenika, kasnije velikana španske, evropske i svetske košarke. A ovako se na taj period boravka u Barsloni osvrće Zaga Žeravica, Rankova životna saputnica, supruga, i sama vrsna košarkašica i trofejni trener u Španiji:

– U januaru ove godine Barselona je napravila jedan omaž Ranku pred utakmicu sa Unikahom. Predsednik Barselone mi je tada rekao da je sjajno što su sve to priredili za Ranka, što će pomoći gradnju muzeja, da mu je sadašnji trener Pešić takođe to sugerisao, ali da nije u pitanju tako veliko ime kao što je Ranko Žeravica možda ništa od toga ne bi ni bilo. U Barselonu smo te 1974. došli kao porodica, sa dvoje male dece. Presekao nas je taj moj lom kuka, koji je bio jako težak i naporan za majku sa malom decom. Ono što je bilo neverovatno je da su se organizovale žene igrača, da svaki dan dođe po jedna, da budu sa mojom decom i sa mnom. Presvlačili su mene i moju decu, i ja to dan danas ne mogu da zaboravim. To mi je pokazalo koliko su humani i koliko su nas prihvatili. Ranko nije dobro znao španski, teže mu je to išlo, ali ne možete da shvatite koliko su ga oni dobro razumeli. Malo gestovi, malo engleski, malo latinski, čudna kombinacija svega i svačega  ali su za 4 meseca potpuno normalno razgovarali i Ranko je potpuno „vladao“ njima. Kada su im uvedeni treninzi dva puta dnevno, nisu mogli da idu od upale mišića. Flores je bio velika zvezda, a Ranko mu je pokazao koliko ne zna, i naučio ga svim elementima igre. Portela, tehniko kluba ga je pozvao u Saragosu da vide dva brata, srednjoškolca San Epifanija. Ranko, kada je video mlađeg, odmah ga je želeo u timu. Oni su hteli da uzme i starijeg i Ranko kaže ok, onda neka dođu obojica. Naravno, mlađi je postao to što je postao, stariji nije napravio veliku karijeru. Dela Kruza je otkrio na putovanju u Južnoj Americi. On je rekao roditeljima da ide na trening, poneo samo torbu jer je tamo bilo leto, a u Evropi zima, i sa pasošem krenuo sa Barselonom. Bukvalno je pobegao. Dali su mu neku trenerku i garderobu da se ne smrzne, i tako se on obreo u Barseloni. Sibilio se Ranku mnogo dopao. On nije pobegao ali su ga roditelji jedva pustili pa je i njega doveo. Šta hoću da kažem? Ranko je imao nos za igrače. Znao je tačno ko može, a ko ne da bude veliki. Gledao je čak i njihovu anatomiju, veličinu šake, dužinu prstiju i slično. Solozabal je iz Bilbaoa. Čim ga video, dopao mu se. Ali, majka mu je neposredno pre toga preminula i otac ga nije puštao. Ranku je palo na pamet da mu baš prelazak u Barselonu bude nešto što će ga podići, a da ocu nađu posao u Barseloni. Tako je i bilo. Gde god je otišao, video je nešto što drugi nisu. Boža Maljković je na oproštaju od Ranka rekao da je on bio kao Dositej Obradović, samo u košarci. I jeste. On je išao od škole do škole, gledao i učio decu.  Što se Barselone tiče, Ranko je postavio temelje današnje Barselone. Oni su narednih 12, 13 godina vladali ne samo Španijom, već i Evropom, odnosno stalno su bili u vrhu. Osvojili su 6 titula u periodu posle nas. Mi smo morali da se vratimo jer je tako obećao Partizanu, da ide na dve godine ali su ljudi iz Barselone došli, doneli blanko ugovor i rekli da upiše cifru koju želi. Ranko se zahvalio i rekao da je obećanje – obećanje, i da mora da ostane u Partizanu. On je i tu doveo Kiću, Praju, Todorića, Savovića, Bobana Petrovića, pa smo otišli u Barselonu, ostao je Reba Ćorkovic i osvojio šampionat. Tako je bilo u Barseloni. Doveo je, naučio i napravio velike igrače, i ostavio drugima da osvajaju titule. Nikada nije žalio što je tako. Uživao je u košarci i uživao je da uči igrače. Znao je da vodi i drugoligaške ekipe, a da mu zbog toga prigovaraju neki naši čuveni treneri, ali je Ranko uvek odgovarao da je on trener, i da će voditi i ekipu iz ulice ako ga zovu jer uživa u tome. Tako da je nama Barselona ostala u divnom sećanju. Prvi put smo tada profesionalno izašli iz zemlje, Franko je još bio živ, nije moglo lako da se uđe u Španiju i onda nam je pomogao jedan član uprave Barselone koji je bio policajac i koji je uveo moju majku u zemlju, da mi pomaže dok sam se oporavljala od loma kuka. Dakle, divno nam je bilo u Barseloni i toga smo se rado sećali ceo život. U muzeju Barselone postoje fotografije svih trenera u njihovoj istoriji i imam utisak da se oni sećaju više svojih velikana nego neki ovde. I u Barseloni, a i u Saragosi, gde imamo poseban status. Ranko je to zaslužio. Zaslužio je i kod nekih ovde, ali se oni retko sete. Nema veze, nije mi više ni žao – sa setom, ali i ponosom na velikog supruga, trenera i čoveka, govori Zaga Žeravica.

Photo: Privatni album