Kada je reporter posle utakmice Valensija-Crvena zvezda uživo u programu pitao članove sadašnjeg tima Valensije kakva su im sećanja na čoveka o čijem odlasku sa životne scene se saznalo u toku utakmice, mnogi mlađi gledaoci verovatno nisu ni znali o kome se radi. Možda su znali da je bio slavni trener ali ne mnogo više od toga. A reč je o ljudskoj i trenerskoj gromadi, verovatno najboljem treneru u ženskoj košarci sa ovih prostora, osvajaču evropskih i svetskih titula i medalja, utemeljivaču savremene Valensije u kojoj ga i dan danas tretiraju kao boga. Uostalom, i jedna od hala u novom velelpnom kompleksu Valensije, nosi njegovo ime. Želja nam je da ovoga velikog čoveka koliko-toliko približi mlađim ljubiteljima košarke, a one starije podsetitom na velikog trenera i čoveka Mihajla Mikija Vukovića.

Tuzlak iz Kraljeva…

Miki Vuković rodjen je 1944. godine u Miločaju kraj Kraljeva. U Kraljevu se školovao i zaljubio u košarku. Počeo je gde drugo nego u Slogi koja je tada imala ozbiljne mlađe selekcije dok su u seniorskoj košarci bili nešto slabiji. Kada mu je otac preminuo bilo je teško u svakom pogledu. Miki je odlučio da prihvati poziv Slobode iz Tuzle gde je dobio stipendiju, hranu u najboljem restoranu u Tuzli i priliku da ujedno igra košarku i studira rudarstvo. Kada se posvetio trenerskom poslu počeo je, videće se ne mnogo kasnije, stvaranje budućeg evropskog šampiona, ekipe Jedinstva iz Tuzle. Tada u našim timova nije bilo stranih igrača, oslonac je bio na domaće snage. Kao evidentno talentovani trener znao da nađe i afirmiše kod svake od njih najbolje što su imale. Verovatno najveći individualni uspeh kao trenera jeprogres Razije Mujanović.  Od devojčurka iz okoline Tuzle koja o košarci nije znala ništa napravio je najbojeg centra sveta i članice FIBA Kućne slavnih.

Pričao je Vuković kako mu je jedan novinar rekao da mu brat radi kao pedagog  u jednoj školi, 30-ak km od Tuzle i da tamo ima jedna jako visoka devojčica koja bi mu možda bila interesantna. Bila je sedmi razred osnovne škole, a imala je već 195 cm. Miki je otišao, video i rešio da pokuša. Kako nije mogao odmah da je dovede, dao je njenom profesoru fizičkog vežbe i plan treninga koji bi kako bi popravila koordinaciju pokreta. Kada se priključila timu Jedinstva, krenuli su ozbiljni treninzi uz dodatni individualni rad. Često su radili sami jer je Miki zaključio da je Razi bilo neprijatno da treneira pred drugima. Miki je video šta Raza može, neki baš i nisu a neki od uglednih trenea bili su skeptični. Raza je u početku često je govorila „ja ne mogu ovo“, pričao je Vuković. Onoga dana kada je i sama rekla „ja sad mogu“, znao je da je dobio velikog igrača. Jedinsvo postaje klupski prvak Evrope 1989. pobedom nad italijanskim timom Primiđi, a Raza postaje najbolji centar Evrope. Ova priča o razvoju  Raze Mujanović, o kojoj bi komotno i film mogao da se snimi, najbolja je slka kakav je trener bio Miki Vuković.

…Miki iz Valensije

Svestan da se Jugoslavija raspada Miki Vukovioć odlučuje da prihvati poziv iz Španije odakle su ga i ranije zvali, ali tada mu se nije napuštala zemlja. Španska Dorna htela je najbljeg. Miki je bio prvak Evrope sa Jedinstvom i drugi na svetu sa reprezentacijom. Dobili su Mikija Vukovića. I tu kreće drugi život ovog velikog trenera. Uneo je promene, uneo je veliki rad. Jezik nije govorio pa je mešao italijanski, engleski i srpski. Seća se kako je jednom pogrešio i kada je ceo tim stao na trenengu u čudu jer je želeći da kaže koliko treba da istrče neku deonicu, upotrebio reč PUTA koja na španskom ima pogrdno značenje, igračice su bile šokirane.  

Veliki rad doveo ekipu gotovo do savršenstva. Pet puta prvakinje Španije, dva puta šampioni Evrope a nezaboravne 1992. Dorna je osvojila triplu krunu: prvenstvo, Kup i titulu prvaka Evrope bez ijedne izgubljene utakmice! Ne znam da li je to iko, ikada više uradio. Miki Vuković jeste. A kada je dostigao vrh u ženskoj košarci, prešao je u muški tim  Pamese. Bio je to veoma mlad tim 18 do 21 godina. Miki Vuković ih je  već u prvoj sezoni vratio u ACB ligu  a 1998. osvajen je Kup Španije. Pobedili su Tau iz Vitorije, Forum iz Valjadolida i u finalu Huventud, više nego ubedljivo-89-75. Nikada pre i posle jedna ekipa koja je debitovala na završnom turniru Kupa nije ga i osvojila. Za 5 godina u ženskoj i isto toliko u muškoj košarci u Španiji osvojio je titule, ali i ono što je teže-srca i naklonost svih. I veliko poštovanje, naravno. Zato se i jedna od sala u  super-modernom centru Valnsije zove po njemu. Zato su svi iz kluba Valensija bili tužni kada je stigla vest da je Miki otišao.Naredne dve utakmice muškog i ženskog tima počenje minutom ćutanja za nezaboravnog Mikija.

Razija Mujanović se ljubazno odazvala da se za „Koš magazin“ priseti Mihajla-Mikija Vukovića:

-On jes bio veliki  trener, ali i veliki čovek. Vodio i klub i reprezentaciju sa pristupom kao da nam je roditelj. Poštovao igrače, a i mi smo njega mnogo poštovale. I dan danas, posle 38 godina sećam gotovo svake njegove reči, svakog njegovog saveta. Odgajao nas je ne samo kao igrače, već i kao ljude. Njegov odlazak me je mnogo potresao.

Po čemu je bio veliki?

-Osim čisto košarkaških elemenata  nastojao da izgradi poverenje između igrača i trenera. Bio svestan da ako igač ne može nešto, onda je to zaista tako i nije forsirao. Znao je da će svaki igrač dati svoj maksimum kao što je i on davao svoj. Danas je teško naći pre svega takvog čoveka a onda i trenera sa strpljenjem kakvo je imao on. To je bila suština svih njegovih uspeha“.

Koliko je uticao i na vas lično?

-Da njega nije bilo, ni moja karijera ne bi bila takva. Kada niko nije verovao u mene, on me je hrabrio da istraje,. Kada sam tek došla u Tuzlu, neki su mu govorili da samo gubi vreme sa mnom. On je mislio drugačije. Odvajao je vreme porodice da bi radio sa mnom. Uveravao me da ću biti igrač, da ču biti prvi centar ekipe i reprezentacije Jugoslavije, prvak Evrope… Meni je bilo 17 godina, slušala sam u čudu, sa nepoverenjem, nisam bila uverena u to što je pričao.Vodio je računa o svim košarkašicama ali eto nekako smo mi ostvarili posebnu vezu. Bio mi je kao otac. Pošto moji roditelji nisu bili u Tuzli išao je u moju školu na roditeljske sastanke, vodio računa kako i koliko učim i radio sve kao roditelj. Koji trener to danas radi? On je jedini zaslužan za moju karijeru. On me je stvorio. Bio je i pedagog i psiholog. Nikada nije galamio, vikao, pravio neku frku. Nije ni bilo potebno, toliki je bio autoritet. Osećam kao da mi je član porodice otišao. Mi smo i kasnije stalno bili u kontaktu, čak i kad smo bili ljuti protivnici, ja sam bila u Italiji, on u Valensiji. Ja sam ga zvala za savet kad sam bila stranac u klubu, iako mi nije bio više trener. Poslednji put smo se čuli pre mesec dana, tada sam već osetila da je slab i nisam htela da ga puno zamaram, Zasta mi je mnogo značio, to se  rečima ne može iskazati“.

Da li u radu koristite ono što ste od njega naučili?

-Svakako. Aktivna sam u našoj reprezentaciji, pokušavam da reagujem bez panike, mirnim tonom, onako kako je i on to radio. Najlakše je vikati, ali šta posle? Takozvani stručnjaci koji puno viču obično su loši treneri. Oni se plaše svog neznanja pa pokušavaju da to nadomeste vikom. Ja sam od Mikija naučila da na drugačiji način rešavam stvari i  – rekla je u razgovoru za „Koš magazin“ Razija Mijanović, jedna od najboljih košarkašica sveta mekadađnje Jugoslavije, ključni igrač u ekipama koje tako uspešno vodio  veliki Mihajlo-Miki Vuković.

Foto:ACB