Samo lud ili košarkaški totalno neobavešten čovek mogao je da predvidi ovakvu sezonu za rashodovanu ekipu “Vasilise”(Kraljice). Tamo negde u oktobru, svi bi u klubu ili oko njega  bili srećni da se izbegne tavorenje u grčkoj ligi otužnog kvaliteta i upiše barem neka pobeda u Ligi šampiona FIBA. Fantastičnom serijom,u kojoj su neke utakmice bile baš za Riplija izdobijali su i ono što je skoro pa već zapisnički bilo upisano kao poraz. Sada su u prilici da uživaju u erupciji oduševljenja, koreografiji na tribinama koja se retko doživljava, ali istovremeno i pritisnuti ogromnim očekivanjima da “istorija mora da se ponovi”.

Sinoć je 18.000 ljudi došlo da im ponudi “krila” za neverovatan let do još jednog evropskog trofeja. Pre tačno  50 godina, 4. aprila 1968, AEK je u drugom izdanju  Kupu pobednika kupova  sa 89-82 pobedio Slaviju iz Praga na drevnom “Kalimarmaru”, stadionu na kome  su održane prve  Olimpijske igre modernog doba, i osvojio prvi međunarodni trofej za Grčku u bilo kom sportu! Tada su junaci bili bek Georgios Amerikanos (31 poen), centar Georgios Tronzos (22), Stelios Vasilijadis (13) ili Hristos Zupas (10). Nadmašili su odličan tim iz Praga, u čijim je redovima prva zvezda bio centar Jirži Zidek, autor 31 poena u finalu. Tačan broj gledalaca na drevnom olimpijskom stadionu nikada nije utvrđen, cifre idu od 65.000 do 80.000. Istorija kaže da je najmanje 10.000 ljudi ispred kapija stadiona slušalo radio prenos. Bilo je i drame jer je Slavija u 29. minutu povela 60-58, ali su Amerikanos i Tronzos nadoknadili izlazak pleja Zupasa, dva minuta pre kraja bilo je 80-72, i bilo je jasno da će titula ostati u Atini. Sada su “Šakota&son” u situaciji da ispišu novu stranicu u istoriji AEK-a i grčke košarke.

Sudeći po sinoćnoj utakmici, Haris(20), Panter (16) i Dušan Šakota (15) će i u sutrašnjem finalu biti glavne uzdanice trenera Dragana Šakote. Kako neće morati da motiviše svoj tim, koji,inače, pokazuje čudnu sklonost da “bira” utakmice u kojima će pokazati pravo lice, treneru Šakoti će glavni zadatak biti da im skine “okove” neverovatnog pritiska koji su stvorili mediji. O tome da je Monako ozbiljan rival, valjda niko ne mora da im govori?

Na kraju, mnogo je reči potrošeno da li ovakav format takmičenja ima smisla?

Iako po kvalitetu daleko zaostaje za Evroligom i Evrokupom, a to valjda ni za koga nije sporno, atinski Fajnal for nudi neke nijanse koje bi trebalo imati u vidu. Ovde su predstavnici Nemačke, Francuske, Španije i Grčke. Nisu to, sa izuzetkom Monaka, najbolje ekipe ni u svojim zemljama, pa će titula pobednika Lige šampiona FIBA biti više nego pretenciozan pojam. Taj nesrećni naziv je nepotrebna i još malo pa kopromitujuća karika u građenju sve ozbiljnijeg sistema.  Ovde smo čuli da će se sigurno još prilježnije raditi na podizanju ugleda, statusa i popularnosti ovog takmičenja.

Iskreno rečeno, svi koji  su bili u atinskoj OAKA dvorani  prisustvovali  su  pravom spektaklu u svim segmentima.  Kadrovi FIBA imaju iza sebe toliko svetskih i evropksih prvenstava, znaju posao i tu zamerke nema. Kada je već sve tako, a jeste, zar je toliko nemoguće smoći snage, pameti i ispregovarati, znamo već sa kim i o čemu, da se sva ta ozbiljna i sadržajna infrastruktura malo “pojača” suštinski bitnim faktorom – kvalitetnijom košarkom! Baš zbog košarke.

Ako već nikom nije bitno što su se sinoć pre početka utakmice Mursija-AEK dvojica navijača “košarkaški” zbratimila.  Sreli su se na tribinama, prvo sumnjičavo odmerili, a zatim uz osmehe prišli, zamenili navijačke šalove, i uz opšte ovacije i stotine foto klikova mobilnih telefona, ovekovečili jedan trenutak košarkaške istorije.

Rezultat prve utakmice, 87-65 za Monako, ne odražava pravo stanje stvari, jer se igra Nemaca u poslednjoj četvrtini potpuno raspala. Dok su imali snage i volje da budu agresivni, bili su u egalu. Kako je slabio kolektivni duh i vera da se može dobiti favorit, tako je razlika rasla. Na kraju se utakmica pretvorila u egzibiciju “kneževa”, na opšte oduševljenje “uniformisanih” navijača koji su opremljeni brojnim rekvizitima stigli u dvoranu. Autoritativni Zvezdan Mitrović je staloženo, diplomatskim sportskim rečnikom, objasnio da “protiv agresivne ekipe nije lako napraviti razliku”, kao i da će potpuno drugačija utakmica biti u finalu protiv AEK-a. Niko ga nije pitao, a on sam nije rekao, koliko je još rezervnih brzina i varijanti imao u rukavu, ako zatreba. Imao je sigurno, ali sinoć nije trebalo. Dovoljno je bilo da Elmedin Kikanović uspostavi red pod koševima (19 p,7 sk) i da Džeralds Robinson (16) i Kris Evens (17) podese nišan baš kada se “lomilo”…

Opšti je utisak da ovaj čovek zna šta radi i to se videlo u Marusiju, kvartu u kome je dvorana OAKA.  Bez preteranog ispoljavanja emocija, Mitrović deluje da “pogledom” komunicira sa glavnim polugama na parketu.  Imao je od koga da uči zanat, i nema sumnje da ga je naučio. Pritom, ima taj “sken pogled”, koji sugeriše da mu je sve jasno, da sve razume i da ima odgovor i na pitanja koja će se sutra postaviti.

Photo: FIBA