Najveća snaga španske reprezentacije definitivno je selektor Serđo Skariolo, koji ju je prvi put ovako daleko odveo bez igrača vrhunske klase, kao ekipu. I sad opet ima priliku da uđe u istoriju. Pre tri godine vodio je Španiju do titule svetskog prvaka, a kao pomoćni trener Toronto Reptorsa osvojio je NBA prsten. Ove je godine s Virtusom iz Bolonje osvojio Evrokup, a sad opet može u istoj godini da osvoji veliki klupski i reprezentativni trofej.

Iako će u nedeljnom finalu opet biti autsajder, ni strašnim Francuzima nije svejedno kad vide njegov učinak u finalima s reprezentacijom. Iz njih pet, čak četiri puta je izlazio kao pobednik, priznajući nadmoć samo Amerikancima posle tesnog poraza na Olimpijskim igrama u Londonu. Na prošlom Evrobasketu morao je da se zadovolji bronzom, ali svaki put kad bi ušao u finale evropske smotre, iz njega bi izašao sa zlatom oko vrata (2009., 2011. i 2015.).

Zapravo, Skariolo je svuda osvajao trofeje, još od najranijih trenerskih dana kada je kao 24-godišnjak vodio reprezentaciju Italije do zlata na Svetskom armijskom prvenstvu. Posle toga postao je pomoćnik slavnom Valeriju Bjankiniju u Skavoliniju i 1988. prvi put doživeo iskustvo titule nacionalnog prvaka.

Tog je leta nasledio Bjankinija posle njegovog povratka u Rim, i uspeo je da odbrani titulu s klubom iz Pezara, postavši s 29 godina najmlađi trener koji je postao italijanski šampion. U finalu Kupa Radivoja Koraća njegov Skavolini je izgubio od španskog Huventuda, a sledeće godine ga je na fajnal foru Kupa šampiona zaustavio ondašnji POP 84, odnosno splitska Jugoplastika koja je zatim osvojila svoju poslednju, treću titulu evropskog prvaka.

Kasnije je osvajao titule španskog šampiona s Real Madridom i Unikahom, Kup kralja s Baskonijom i Unikahom, ruski kup s Himkijem, a 2018. odlučio je da se oproba u NBA ligi pa je kao asistent Niku Nursu svojim iskustvom iz evropske košarke pomogao Toronto Reptorsima da senzacionalno dođu do šampionskog prstena.

U Evropu se vratio prošle godine kao trener Virtusa iz Bolonje i odmah osvojio italijanski superkup, a sezonu je krunisao svojim prvim međunarodnim trofejem pobedivši u finalu Evrokupa tursku Bursu. 

Skariolo je svuda osvajao trofeje, ali ni sa kim tako redovno i nemilosrdno kao sa španskom reprezentacijom, koju je vodio od 2009. naovamo, uz ozuzetak Evrobasketa 2013. kada je uzela bronzu i Svetskog prvenstva 2014. kada je izgubila u četvrtfinalu. Oba puta bolji su bili Francuzi.

Sa Skariolom je bez medalje ostala samo na SP 2010. kada je u četvrtfinalu tesno izgubila od Srbije, kao i prošle godine na Olimpijskim igrama u Tokiju. Sa ostalih sedam takmičenja doneo je četiri zlata, jedno srebro i dve bronze. Zlato nije osvojio samo na Olimpijskim igrama, gde su ga triput zaustavljali Amerikanci.

U modernoj košarci niko nema više od tri evropska zlata, koliko su ih osvojili Skariolo i Dušan Ivković, iako su ispred njih Stepan Spandarjan (4) i njegov legendarni naslednik Aleksandar Gomeljski (6), s kojima je SSSR dominirao između 1951. i 1981. U nedelju će Skariolo imati priliku da se odvoji od Dude Ivkovića i dodatno učvrsti svoje mesto u istoriji evropske i svetske košarke.

Ako ovdašnji ljubitelji košarke nisu sigurni za koga bi navijali u okršaju Španije i Francuske, možda prevaga mogu biti Skariolovi koreni. Iako mu to ni ime ni prezime ne otkriva, njegov otac Česare Skariolo rođeni je Zadranin, koji se odselio na jug Italije i italijanizirao ime i prezime pošto je upoznao i oženio Serđovu mamu, Sicilijanku Anđelu.

Ipak, Serđo je rođen na severu Italije, u Breši, gde je s ocem redovno gledao utakmice jugoslovenske lige koje su se u delovima Italije mogle videti zahvaljujući odašiljaču u Istri.

“Kad bi igrala jugoslovenska reprezentacija, kod nas se organizovano gledala utakmica”, rekao je Skariolo u jednom intervjuu.

Bio je izuzetno talentovan plejmejker, ali igračku karijeru vrlo rano mu je prekinula povreda Ahilove tetive.

Photo: FIBA

(Izvor: index.hr)