U nastavku priloga o West Coast Conference (WCC), čiju istoriju krasi veliki broj vrhunskih igrača, namerno sam izostavio možda i najboljeg koji je ikada igrao po malim dvoranama ove zapostavljene lige. Za ovaj prilog vraćamo se u kasne osamdesete i rane devedesete godine prošlog veka, preciznije u 4. mart 1990. kada je tragično na terenu preminuo veliki Henk Gaters. Ta smrt i događaji oko njegove ekipe su postali deo NCAA istorije.

Henk je stigao na Lojola Merimont Univerzitet sada već davne 1986. prešavši sa mnogo poznatijeg USC (Univerzitet Južna Kalifornija), odakle je prosto oteran od strane novog trenera, kasnije poznatog Džordža Ravelinga, u paketu sa najboljim prijateljem i saigračem Bo Kimblom. Inače je rodom iz Filadelfije, odakle je nekako “pobegao” lokalnim univerzitetima kao što su veliki Vilanova, Templ, Sent Džozeps i Lasal, i kao nedovoljo dobar za njihove ukuse obreo se na zapadnoj obali u gradu anđela na USC koledžu.  Posle jedne slabije sezone usledila je promena trenera i, kao što i danas često biva, novi kouč napravivo je odmah čistku među igračima koje je zatekao, i prosto je oterao Henka.  Gaters je brzo našao utočište u Los Anđelesu na košarkaški skromnom  katoličkom univerzitetu Lojola Merimont, zajedno sa Boom Kimblom.

Čim je stekao pravo nastupa (posle pauze od jedne sezone – NCAA pravilo za transfere) počeo je da dominira i privlači pažnju košarkaške Amerike. Tadašnji trener Lojole Pol Vesthed je, shvativši šta ima u ekipi, kreirao možda najzabavniji pristup ikad. Insistirao je na frenetično brzoj igri sa šutevima već posle 10 sekundi od početka napada, i konstantnom presingu u odbrani. To je donosilo veliki broj poena i ukradenih lopti što je privlačilo ogromnu pažnju publike i medija širom SAD.

Henk je u proseku postizao 28 poena po utakmici, uz fenomenalnih 11 skokova, i dve sezone zaredom (1988. i 1989.) bio je najuspešniji strelac i skakač cele NCAA lige! Nije imao visinu za reket (200 cm), ali uz neverovatnu snagu i želju je prosto rasturao protivnike. NBA skauti su mu predviđali visoko mesto na draftu i dugu karijeru.

Lojola je imala i druge dobre igrače, mada ne NBA kalibra, ali veoma solidne koji su radili svoj posao i pomagali u promociji njihovog asa.  Tim je u proseku postizao neverovatnih 110 poena po utakmici 1988. godine! Sledeće sezone taj prosek su podigli na 112,5, a onda 1990. i na rekordnih 122,4!  Naravno, postali su ubrzo atrakcija USA košarke i opravdano skrenuli pažnju na sebe čak i nadmenih velikih univerziteta. To posebno treba naglasiti, jer je reč o malom privatnom koledžu skromnog košarkaškog budžeta, u večitoj senci mnogo poznatijih gradskih rivala kao što su UCLA, USC i naravno još stotinak poznatijih širom SAD.

Mnogima je ostalo u sećanju Gatersovih 48 poena u februaru 1990. protiv velikog Šakila O’Nila i njegovog tada veoma dobrog LSU (Luzijana Stejt). Lojola je odjednom postala hit i tim za koji je navijala cela Amerika. Inače, Amerikanci su poznati po tome da vole autsajdera (takozvani “underdog”) i navijaju protiv favorita, pa su tako zavoleli i Lojolu, a pogotovo harizmatičnog Henka.

Ubrzo zatim, u martu 1990, na red je došao i liga turnir WCC konferencije gde su svi očekivali rutinski trijumf Lojole, i mogući pohod na NCAA titulu u “martovskom ludilu”. Nažalost, u polufinalu ovog turnira protiv ekipe Portlanda, Henk je posle ubojitog zakucavanja u povratku u odbranu jednostavno kolabirao, praktično padnuvši na noge budućem treneru Majami Hita, Eriku Spelstri.  Hitno je prebačen u bolnicu gde je iste večeri preminuo.

Znalo se da je Hank imao srčanu manu, tačnije neku aritmiju, i da je par meseci ranije slično pao na jednoj utakmici, ali je tada na sreću odmah došao sebi. Ali nije se znalo da nije uzimao lekove onako kako mu je prepisano. Pa čak se priča da u dane kad su igrane utakmice nije uzimao ništa od lekova.

Njegova smrt tog 4. marta 1990. odjeknula je kao bomba širom košarkaške Amerike, i prosto dala krila njegovoj sada silno oslabljenoj ekipi da nastavi takmičenje. WCC liga je odmah posle Gatersove smrti prekinula taj polufinalni meč, i otkazala sutrašnje finale dodelivši Lojoli titulu prvaka lige. NCAA im je zatim dodelio mesto na “martovskom ludilu” (finalnom među-konferencijskom turniru) i silno motivisani Henkovi saigrači su se junački borili dobivši tri utakmice zaredom, i časno položili oružje u četvrtfinalnom meču. U znak poštovanja prema velikom Henku, njegov saigrač i najbolji prijatelj Bo Kimble na tom turniru je namerno šutirao prva dva slobodna bacanja levom rukom (Henk je bio levak). Da postoje košarkaški “bogovi” dokaz je da ih je oba pogodio!

Posle smrti Gatersa njegova porodica je tužila univerzitet i lekare tvrdeći da nisu preduzeli sve mere zaštite njihovog Henka. Lojola je ipak na kraju isplatila određenu sumu porodici, i tako je na ovu tragediju stavljena tačka.

U znak sećanja na Gatersa, Univerzitet Lojola je prozvala svoju halu “Henkov dom”, i od tada njegov dres sa plafona zauvek nadgleda ovu dvoranu. O životu Henka Gatersa, i toj magičnoj sezoni, kasnije je snimljen lep dokumentarac.

Kad god prolazim pored Lojole (koja je nekako sa strane od glavne ulice u tom delu Los Anđelesa), uostalom kao i sam koledž koji se nikad kasnije nije tako visoko kotirao, osetim neku energiju velikog Henka koja prosto zrači, i daje nadu svim malim i zaboravljenim timovima. Oni moraju da ostvare nešto prosto nestvarno da bi ih iko primetio, dok je drugima dovoljno da budu samo prosečni pa da ih razni stručnjači proglase za dobre igrače i posvete im čak i pažnju koju ne zaslužuju.

Tako pre neki dan jednom klincu, u razgovoru o NCAA velikanima (on misli da su ovi danas najbolji, itd) spomenem Henka i Lojolu. Na šta me on zaćuđeno pogleda i mrdanjem glave da znak kao da sam blesav.  Nema veze, posmislih, znaju košarkaški “bogovi” istinu.

“Živeo ti meni, Hank”.

Photo: NCAA