Gospođa Zaga Žeravica bila je u nedelju uveče u Barseloni gde je tamošnji klub priredio omaž njenom pokojnom supriugu Ranku, koji je trenirao katalonski klub od 1974. do 1976. Za Koš magazín prenela nam je utiske iz Barselone, ali nam je govorila i o realizaciji projekta o izgradnji Spomen-muzeja u Žeravičinom rodnom Novom Miloševu.

***

Sa kakvkm ste se utiscima vratili iz Barselone?

– Nezaboravinm! Bilo je prelepo, veoma emotivno. Na železničkoj stanici “Sans” dočekao nas je Manolo Flores, bivši Rankov igrač, i odvezao u hotel pored stadiona, što nam je bilo divno. Govorim u množini jer su sa mnom bili moj unuk Adrien i snaja Belen. Na nekoliko stotina metara od tog hotela Ranko i ja živeli smo dve godine, i tom ulicom često sam šetala sa decom. Uspomene su navirale… Oko dva popodne po nas je došao Eduardo Portela, bivši predsednik ACB lige koji je u vreme našeg dolaska radio u klubu Barselona. Bili smo kod njih na divnom ručku koji je pripremila njegova supruga, moja prijateljica Marija sa kojom sam, kao trener, svojevremeno bila rival u finalu Kupa kraljice. Sa pravim prijateljima uvek ima o čemu da se priča. U vreme našeg boravka u Barseloni nije bilo toliko naših sportista kao kasnije. U ono vreme bili su tu Nebojša Đorđević, golman Sabadelja, i vaterpolista Feliče Tedeski. Naš stan je bio “glavni štab” druženja. Dolazili su nam u goste i Miljan Miljanić, Aca Obradović, Milovan Đoric, Ratomir Dujković…. Ne mogu svih ni da se setim. Moja mama je ukiselila kupus na terasi i pravili smo sarmu, što je za Miljana i Acu bilo kao pečeno prase… Dolazile su košarkaške sudije Dragaš Jakšić, Obrad-Boca Belošević, rukometni sudija Valčić…

Kolika je bila uloga u ovom omažu Svetislava Pešića, trenera Barselone, nekadašnjeg Rankovog igrača u Patrtizanu?

– Velika. Ne verujem da bi bez njega sve ovo bilo ovako organizovano. Kad sam mu zahvaljivala on je samo ponavljao: “Ranko je sve zaslužio…” U dvorani su nas dočekali na vratima  dobrodošlicom i sprovodili po protokolu, sve je bilo isplanirano de detalja. Izašli smo iz tunela direktno na teren. Igrači su se zagrevali ali svi su zastali da nas pozdrave. Na glavnom semaforu vrtele su se Rankove fotografije iz perioda u Barseloni, uz objašnjenja spikera. Uz nas su bili Epi, Solozabal i Flores, pridružio nam se i Pešić…. Takav aplauz ni Ranko nije doživeo! Uručili su mi uramljen dres “Barse”, na poledjini  piše ZERAVICA, i pehar sa  znakom Barselone i posvetom. Posle, i za vreme poluvremena, pričala sam sa brojnim novinarima, Rankovim igračima, njihovim ženama, a dve su došle samo da mene vide i pozdrave. Bilo je još nekoliko Rankovih igrača: Farelo, Pedro Ansa, Estrada i još neki koje nisam prepoznala. Iznenadio me je Huan Karlos Navaro koji mi je na poluvremenu prišao i rekao da, iako ga Ranko nije trenirao, zna mnogo o njemu i da ga poštuje. Ispričala sam mu koliko je Ranku bilo teško kad je prestao da trenira, rekao je da bi platio da nekoga trenira jer su mu nedostajali lopta, igrači, koševi… Navarro mi je rekao da isto to oseća: “ Ne znam šta bih dao da samo pet minuta uđem i igram. Ostajem u košarci, ali to nije isto”.

Šta za vas znači kada vam ljudi kažu da je Ranko postavio temelje moderne Barselone, promenio shvatanja o radu, treningu, selektiranju igrača, unutrašnjoj organizaciji kluba?

– Mnogo. Ja sam znala koliko Ranko zna i šta sve može, ali uvek je lepo kad to vide i prepoznaju drugi, posebno u inostranstvu. Ovo što sam u nedelju doživela u Barseloni nema cenu. Ranko je otišao iz kluba 1976. a ljudi ga još pamte i cene ono što je uradio.

Od Rankovog vremena u Barseloni klub je redovno imao naše igrače i trenere. On je svima otvorio vrata…

– Posle Ranka, na njegovu preporuku, angažovan je Todor Lazić, a našu košarkašku nit u Barseloni nastavljali su, kao treneri, još i Boža Maljković, Duško Ivanović, sada Svetislav Pešić. Kao igrači trag su ostavljali Zoran Savić, koji je kasnije bio i generalni menadžer kluba, Saša Đorđević, Milan Gurović, Dejan Bodiroga, Kosta Perović… Nije nikakvo preterivanje ili hvalisanje ako kažem da su naši treneri i igrači ostavili neizbrisiv trag u košarkaškoj sekciji katalonskog kluba.

Barselona je najavila aktivno učešće u izgradnji Rankovog Muzeja u Novom Miloševu?

– Da, i veoma mi je drago zbog toga. Mnogi naši prijatelji iz Španije, bivši Rankovi igrači i saradnici, uplatili su donacije jer žele da pomognu očuvanju sećanja na Ranka Žeravicu, a taj Muzej će biti najbolji način da se sačuva sećanje na njega.

Dokle je stigao taj projekat, kakvi su planovi, dinamika radova, za kad je predviđeno otvaranje?

– Do sada imam preko sto pojedinačnih donatora, svi su upisani na pločice a njihova imena su već od prošlog septembra istaknuta na velikoj tabli na ulasku na privremenu izlozbu koja će kasnije biti na ulazu u Muzej. Imamo još sedam novih donatora čija će imena biti upisana. Ne bih o visinama donacija jer one nisu bitne, i nisu glavni izvor prihoda. Svako je uplatio koliko je mogao, najvažniji je gest, dobra volja, želja da se makar malo doprinos očuvanju Rankovog dela. Svima smo više nego zahvalni jer su ljudi sa ljubavlju i poštovanjem učestvovali u ovom našem projektu.

Koliko se institucija uključilo u akciju?

– Ima ih, pre svih opština Novi Bečej, kojoj pripada Novo Miloševo. Moram da istaknem i efikasnost institucija i organa  pokrajine Vojvodine, koje su efikasno reagovale i uključile se u naš projekat.

Da li ste naišli i na neka zatvorena vrata?

– Nažalost jesam, mada neću nikome ništa da zameram jer je ovde reč o nečemu što čovek oseća i nosi u sebi, Veoma sam se iznenadila posle sastanka u Ministarstvu  kulture gde nam je decidirano rečeno da ni Ministarstva sporta i niti kulture ne mogu da učestvuju jer u tome “ne vide javni interes”. Ne znam, i pitam se da li su Rankovi mnogobrojni uspesi i medalje koje je doneo ovoj zemlji bile od javnog interesa? Pitam i da li će Fondacija i Muzej, sa košarkaškim terenom koji će biti stalno otvoren, biti nešto  od javnog interesa? Volela bih da mi to neko objasni.

Šta je dosad urađeno?

– Mi smo sami, kao porodica, kupili teren, uradili neophodnu drenažu što je bio ogroman posao s obzirom na podvodnost terena. Već smo prikupili, kroz donacije ili kupovinom, veliki deo materijala za izgradnju, napravili odgovarajuće temelje, i idemo dalje. Od kampa “Aleksandar  Nikolić” sa Zlatibora dobili smo konstrukcije i table sa koševima. Posao je ogroman, ali ni Rankovim bratancima Čedomiru i Miloradu, kao ni meni, nije teško jer je Ranko sve to zaslužio. Znam da sam ponekad dosadna ljudima jer stalno nešto tražim, ali to je sve za Ranka i očuvanje sećanje na njega. On bi se radovao da zna da će njegovo rodno Novo Miloševo, udaljeno dvadesetak kilometara od Novog  Bečeja i isto toliko od Kikinde, imati košarkaški teren otvoren 24 sata za sve koji vole taj sport. Iako i to, za neke, izgleda nije javni interes…

Da li ste se umorili?

– Nisam i neću! Ovo je moja misija. Ono što mi daje snagu jeste činjenica da nam se i dalje javljaju ljudi, ne samo ljubitelji košarke, i pitaju kako mogu da se uključe. Zainteresovanima poručujem da na internetu potraže “Fondacija Ranko Žeravica”. Sa druge strane, ima i onih koje je Ranko podizao, pomagao, učio, slao u inostranstvo na svoju reč, savetovao ili direktno podržavao, a sad ih nema nigde… Naša kuća je bila centar za video analize, tu su svi igrači sa Rankom gledali utakmice, tu smo od Zvezde skrivali Kićanovića, Todorića, Savovića… Meni je  neverovatno da su neki to zaboravili. A ostavio je formiranu i afirmisanu ekipu koja je kasnije osvajala titule… Zvezda je pomogla, Radnički je nestao kao klub ali javilo se nekoliko pojedinaca… Neki kad vide klubove-donatore pitaju gde je još jedan koji je Ranko podigao. Pitam se i ja…

Možda je u pitanju rivalstvo?

– Šta to znači? Ranku je treniranje bio posao. Kada mu je jedan trener prigovorio što je uzeo tim u španskoj Drugoj ligi, odgovorio mu je: “Ja sam košarkaški trener, moj posao je da treniram igrače, da ih učim, ako treba treniraću, sa zadovoljstvom, i tim moje ulice”. On je bio, što reče Pešić, preskroman, pošten čovek. Voleo je svoje saradnike, poštovao kolege trenere, a najviše igrače koje je uvek stavljao u prvi plan, tako da ima malo fotografija na kojima je i on. Srećna sam i ponosna što je bio takav.

Šta još planirate?

– Prpremamo drugo izdanje Rankove knjige “Žeravica svetske košarke”, na latinici i u džepnom izdanju, i bilo bi lepo da bude gotova za otvaranje Muzeja. Znam da je ćirilica naše pismo, ali u knjizi se pominju ljudi iz SAD, Španije, Italije, Hrvatske, Slovenije…. Moji unuci ne znaju ćirilicu a bilo bi lepo da čitaju nešto o dedi. Volela bih da svi ti ljudi koji se pominju mogu bar svoje ime da pročitaju. I ne vidim u čemu je problem, zar nije veće bogatstvo jednog naroda i jezika ako ima dva pisma?

Photo: Privatni album