Igrajući taman onoliko jako koliko je bilo potrebno da se pobedi gost iz Beograda, Panatinaikos je zadovoljio desetak hiljada navijača i pobedio Crvenu zvezdu 91-71. U utakmici bez ikakve drame, bez neizvesnosti, čak i bez preteranih emocija. Nije to Evroliga kakvu znamo.

Svesni još u oktobru prošle godine sa kakvim potencijalom raspolažu, na Malom Kalemegdanu su pošteno rekli da im je prioritet odbrana titule u ABA ligi, a za Evroligu – šta preostane. Nije preostalo dovoljno da se Zvezda upusti u koštac sa najboljim timovima, a najteži raspored joj je stigao u najnezgodnijem trenutku – u trenucima „istine“ da li jesi, ili nisi za ABA prvaka. Za funkcionisanje kluba i njegovu budućnost neuporedivo je važnije prebroditi Mornar, pa se isprsiti u finalu plejofa regionalne lige, i tako obezbediti pravo da se i dogodine igra Evroliga. Drugim rečima, da se i dogodine puni kasa od velikih utakmica, marketinga i TV prava, a na kraju sezone i od prodaje najboljih igrača. A gde je tu Panatinaikos? On mu nekako dođe kao vakcinacija u osnovnoj školi: obavezna je, malo boli pa prođe, i nema negativnih posledica.

Zaista, neće bizi negativnih posledica mada je doživljen poraz od dvadeset poena razlike. Mogao je biti i teži, da domaći igrači nisu pokušavali da egizibicionim potezima steknu simpatije desetak hiljada navijača u areni. Pa su nekad preterivali u tome, a trener Čavi Paskal dozvolio je sebi luksuz da poslednju četvrtinu ne uvodi u igru fenomenalnog Kalatesa (koji je dotle imao indeks 34!), i da celo drugo poluvreme (neuspešno) razigrava Pejna.

Panatinaikosu je bilo dovoljno ubitačno otvaranje utakmice (17-2) da već na startu uništi volju igrača Crvene zvezde da se bore za pobedu. Posle samo tri minuta Ročesti je napravio drugu ličnu grešku (čuvajući Kalatesa), a zamenio ga je Enis koji je očigledno limitiran za igru protiv odbrane kakvu ima Pao.

Kažem, Zvezda je imala sreću što domaćin nije jurio veliku razliku, inače bi dobro zapamtila ovo gostovanje u Atini. Čak je i publika bila dobronamerna, mada je poznato da navijači Panatinaikosa najviše na svetu mrze Olimpijakos, a odmah posle toga sve njihove prijatelje. A Zvezda je jedan od tih. Za razliku od utakmica ova dva tima u Beogradu, kad delije nauče pesme Olimpijakosovih navijača, i to na grčkom, i tako nerviraju Atinjane, sada nije bilo nikakvog revanša za to. Čak su se navijači Panatinaikosa na neki način solidarisali sa tim istim delijama – zviždući himni Evrolige. Iz sasvim drugog razloga od Zvezdinog (koliko me pamćenje služi, zviždanje himni u Beogradu počelo je posle one nesrećne utakmice sa Galatasarajem, kad je u Istanbulu ubijen Marko Ivković, navijač Zvezde, a Evroliga kaznila i domaćina i crveno-bele).

Tandem Kalates-Singlton je rušio, i do kraja treće deonice potpuno srušio Crvenu zvezdu. Na drugoj stranu suprotstavljao im se samo tandem Davidovac-Omić. Premalo za moćni Panatinaikos, ali ipak lepo kao najava za utakmice koje slede. Davidovac menja na „trojci“ povređenog Dangubića, i to radi vrlo efikasno, mada manje atraktivno od „originala“. A Omić je konačno shvatio da nije prvi centar u timu, i da mora da se bori za mesto sa Matijasom Lesorom. Odigao je sigurno najbolju utakmicu otkad je stigao u beogradski tim, a prateći ovog igrača godinama unazad siguran sam da ovo nije njegov maksimum, može on to i mnogo bolje.

Samo 48 sati posle meča u Atini treba izaći na megdan prvaku Evrope Fenerbahčeu. I to u hali „Aleksandar Nikolić“. Mislim da to nije najbolja prilika da se pobedi jedan veliki tim, ali je sjajna prilika da se pozdrave prvaci, da se dostojno dočeka i isprati najbolji evropski trener Željko Obradović, i da se ponovo pozdrave nekadašnji asovi Zvezde Gudurić i Kalinić, naši reprezentativci, koje je Željko doveo u Fener pritom lepo napunivši kasu crveno-belih. Verujem da će tako i biti.

Photo: Euroleague