Miško Ražnatović: Prva B ABA liga rešava sve

 

Moj prijatelj Vlada Stanković već duže vremena me nagovara da bi bilo lepo da se napokon okušam i u pisanju nekog košarkaškog štiva (u dosadašnjem opusu imam napisane samo dve dečije priče). To traje nedeljama, i eto, upalilo je. Ne znam ni kako, ni zašto, ali danas sam se probudio sa idejom da je vreme da moju viziju o napretku klupske košarke na teritoriji bivše Jugoslavije podelim sa svim ljubiteljima kraljice igara. Čini mi se da bih nakon poslednjih događaja na košarkaškoj sceni gore navedene države, i velikog uspeha jedne vizije, možda mogao da podstaknem faktore odlučivanja na ozbiljnije razmišljanje o mom konceptu, koji upravo ću upravo izložiti.

Razlika u kvalitetu između ekipa koje igraju nacionalna prvenstva (u Srbiji to se zove KLS), i ekipa koje igraju ABA ligu, iz godine u godinu se povećava. Međusobne utakmice tih timova, kada se napokon sretnu u kasnim prolećnim terminima, obično nisu kvalitetne, a još manje interesantne za gledanje. Stoga, po meni, osnovni zadatak svih u regionu treba da bude pronalaženje načina kojim će se ojačati klubovi iz nacionalnih liga, i to postepeno, kako bi za nekoliko godina bili ozbiljniji takmaci. To se sigurno neće dogoditi zatvaranjem u nacionalna prvenstva i gašenjem ABA lige. U ovoj sezoni furiozni FMP Železnik je prosečno pobeđivao rivale sa 23 poena razlike, a reklo bi se da su večiti rivali, pa i Mega, bolji od navedenog kluba, što automatski dovodi do zaključka da bi oni pobeđivali sa preko 30 razlike. Takve utakmice nikoga ne zanimaju, ne doprinose razvoju igrača, i od njih nema nikakve koristi. Da, naravno, prvo gostovanje Crvene zvezde ili Partizana u Kraljevu dovelo bi u dvoranu mnogo navijača, ali već drugo ili treće ne bi, jer ljudi ipak ne dolaze na utakmice kao na koncert, već sa nadom da će videti borbu i imati neizvesnost oko pobednika.

Po meni, jedini način da mekadašnji centri košarke ponovo zažive jeste da dobiju utakmice sa novim protivnicima, boljim od onih sa kojima se susreću u nacionalnim prvenstvima, ali ne preterano boljim, poput timova iz ABA lige. Hm, zanimiljiva ideja, ali postavlja se pitanje gde naći takve protivnike, skrojene baš po meri. Po meni, to treba da budu protivnici iz zemalja regiona, sa istim statusom odnosno kvalitetom, a to je upravo i razlog za veliku potrebu formiranja Prve B ABA lige.

Po mojoj viziji, struktura takmičenja za prvu godinu bi bila sledeća:

ABA liga sa 12 klubova, sa raspodelom koju imamo – 3 Srbija, 3 Hrvatska, 2 Slovenija, 2 Crna Gora, 1 BiH i 1 Makedonija.

Prva B ABA liga sa takođe 12 klubova sa raspodelom – 3 Srbija, 3 Hrvatska, 2 BiH, 2 Makedonija, 1 Slovenija i 1 Crna Gora.

Nema nacionalnih koeficijenata u budućnosti, nema zaštićenog broja klubova po zemlji. Poslednja dva tima iz ABA lige ispadaju, prva dva tima iz Prve B lige ulaze u elitno društvo. Ako su hrvatski klubovi dobri i budu plasirani na prva 2 mesta u Prvoj B ABA ligi, nema razloga da ne bude sledeće godine čak 5 hrvatskih timova u ligi. Cilj je da igraju najbolji klubovi iz regiona. Kao što je nekada i bilo.

Sasvim sam siguran da bi takmičenje u ligi u kojoj bi teoretski sledeće godine igrali Tajfun ili Laško (Slovenija), Sutjeska (Crna Gora), tri tima između Metalca, Mege, FMP-a i Borca (Srbija), Kvarner, Zagreb ili Šibenik (Hrvatska), Rabotnički i Kumanovo (Makedonija), Široki i Sparsi (BiH)… bila kvalitetna, i izuzetno gledana u tim sredinama. Pomogla bi stvaranju igrača, i donela bi novi zamah. Stvorila bi se realna šansa da ti timovi, ukoliko ulože novac i dobro rade, naprave rezultat i nađu se u elitnoj diviziji. Ostvarenje tog cilja je mnogo realnije za klubove kroz B ligu, neko kroz nacionalna prvenstva, gde se bore sa ekipama iz ABA lige. Mnogo je lakše da, recimo, jedan Kvarner bude u ovom društvu drugi i nađe se u ABA ligi, nego da u Hrvatskoj bude treći i ostavi iza sebe Zadar, Cibonu ili Cedevitu.

Sa ovim konceptom, pojavljuje se realno svetlo na kraju tunela, za desetak klubova, koji praktično ne vide svrhu svog postojanja, jer skok na sledeći stepenik sa ovakvim ustrojstvom takmičenja deluje poprilično neostvarljiv.

Veći interes sponzora, publike, kvalitetnije utakmice kao razlog za ostajanje mladih igrača u tim klubovima, i sprečavanje odlaženja u Rumuniju ili Slovačku, garantuju prosperitet te lige odmah na početku.

Nacionalni šampionati bi se igrali u isto vreme i sa istim kalendarom, i najbolja 2 tima (govorim o Srbiji) bi se priključila trojki iz ABA lige, i trojki iz Prve B Aba lige, u tzv. Super ligi. Ta liga bi se igrala za prvaka države, kao i da se izbori plasman za učestvovanje u Prvoj B ABA ligi. Dakle, tri najbolje plasirana tima, van grupe koja igra elitnu ABA diviziju, bi igrali Prvu B ABA ligu. Očigledno, ovim se otvara mogućnost i za timove iz nacionalnih prvenstva. Oni sada znaju da ako ulože  novac i dobro rade, imaju realnu šansu da se u Super ligi izbore za Prvu B Aba ligu, a to je već značajni skok. Pritom znaju da, kada se nađu tamo, ako nastave sa ulaganjima i radom, moguće je naći se i u elitnoj ABA ligi.

Jednom rečju, ovakav piramidalni koncept daje nadu i razlog za takmičenje svima. Unosi novu energiju u nekada ozbiljne košarkaške sredine, a sada već godinama ukotvljene u žabokrečini iz koje je sa ovim sistemom takmičenja nemoguće isplivati. Po novom sistemu igraju se nacionalna prvenstva da bi se ušlo u Prvu B ABA ligu, a ta liga se igra da bi se ušlo u ABA ligu.

Da bi ovaj koncept zaživeo potreban je napor i razumevanje velikih klubova, koje obično ovakve stvari ne zanimaju, jer se ne radi o njihovim interesima. Lično ću probati da izvršim agitaciju, koliko je to u mojoj moći, jer smatram da bi iz ovakve organizacije mogli da imaju korist i veliki timovi. Osnovni problem sa kojim se suočavaju, a to je produkcija mladih domaćih igrača, bi u velikoj meri bio rešen. Smatram da bi svi timovi ABA lige trebali da itekako podrže ovaj koncept, te da se sredstva dobijena prodajom TV prava, kao i potpisivanjem sponzorskih ugovora, delom usmere u jačanje materijalne baze klubova Prve B lige, kako bi se olakašali uslovi da se upuste u ovu vrstu takmičenja.

I na kraju bih se samo osvrnuo na ideju da se prvo igraju domaće lige, pa potom ABA. U ovom trenutku, kada se završe nacionalna prvenstva, znači u martu, klubovi završavaju takmičenje, izuzimajući četiri najbolje plasirana tima koji ulaze u Super ligu. Dakle, četiri tima nastavljaju dalje. Ako bi se igrala prvo domaća liga (a ona se takođe mora završiti u martu, jer nije moguće odigrati ABA za manje od dva i po meseca, po bilo kom principu, uključujuči i da se igra samo plejof, kako se neki zalažu), onda bi to značilo da i ta četiri tima okončavaju takmičenje, i da svih 14 stavljaju polugodišnji katanac na svoje dvorane, u poređenju sa sadašnjih 10. Nije logično da se borba na život i smrt, u prevodu jedno mesto u Evroligi koju garantuje ABA, odvija po nekom skraćenom i ad hoc sistemu.

Najzad bih još jednom napomenuo, da je ovo samo moja vizija,odnosno moja ideja, kako da unapredimo košarku u okruženju. Možda je loša, možda nije, ali bi bilo lepo da se što više ljudi uključi u analiziranje situacije i iznese svoje mišljenje, kako bi se našlo rešenje za spas broda koji je ozbiljno počeo da tone.

Photo: Arhiva kosmagazin.com