Proteklih nekoliko dana Los Andjeles je bio domaćin košarkaškog vašara zvanog All-star weekend. Imali smo priliku da vidimo utakmicu „World vs America“ na kojoj je naš Bogdan uzeo MVP titulu, zatim su se pojedinci takmičili u raznoraznim „košarkaškim“ veštinama, zakucavanju, i na kraju smo dobili utakmicu „Team Lebron vs Team Steph“ (uh!).

U želji da se stane na put višegodišnjem trendu poprilično blesavih utakmica „Istok protiv Zapada“, i rezultatima tipa 190-180, gde je to na sve ličilo samo ne na bilo kakvu smislenu revijalnu (takmičarski duh je nestao još tamo negde 90-ih godina prošlog veka) utakmicu, odlučilo se malo promešati stvari pa se tako došlo do zaključka da bi nekako ova vrsta formata mogla doneti malo dinamizma, privući više publike i uneti bar neku dozu takmičarskog duha u današnji besmisao zvani „all-star game“. Koliko se uspelo? Iskreno, vrlo malo.

Konačan rezultat jeste bio vrlo blizu (148-145 za „LeBrona“), imali smo priliku čak videti i igranje odbrane poslednjih tri-četiri minuta, a par situacija gde su sasvim normalno branjene neke akcije primljene su sa senzacijom!? Šta nam to govori? Apsolutno ništa. Ovaj vašarski dogdjaj bi možda bolje bilo vratiti prethodnom modelu, ostaviti da sve ide svojim tokom i prihvatiti činjenicu da je danas apsolutno nezamislivo očekivati od vrhunskih zvezda da se na ovakvim priredbama imaju potrebu iznova dokazivati i rizikovati neku povredu koja bi im značajno umanjila iznos na računu u narednom periodu. Ali, to je već neka druga vrsta problema.

U svakom slučaju, sam „vikend svih zvezda“ ujedno deli prvi od drugog dela sezone i prilika je da se sumiraju rezultati. Pa, kakav je generalni utisak onoga što smo imali priliku da vidimo u dosadašnjem delu šampionata? Ako govorimo o kvalitetu samih igara, nije niti bolji niti gori od onoga čega smo svedoci tokom poslednjih nekoliko godina: poneka dobra utakmica, povremeno neki tim udje u seriju dobrih rezultata, dva-tri pojedinca pružaju izvanserijske partije i to bi bilo to.

Ukratko, svi se čuvaju za drugi deo sezone i play-off kada kreću prave borbe za vrh, ali i za samo dno. Naime, negde u ovom periodu klubovi procenjuju šta su im prioriteti: ako se do februara ostvari dobar ili solidan rezultat koji garantuje ili otvara mogućnost za produženje sezone ili borbu za vrh, kreće se sa ozbiljnijim basketom, u suprotnom nastupa faza popularnog „tankovanja“ i borbe za „najbolji-najlošiji“ tim i pravo da se pokupe najbolji nadolazeći talenti narednog leta. Kako sada stvari stoje, borba će u oba pravca biti žestoka.

Do sada vidjene rezultate timova možemo podeliti u tri grupe: vodeću četvorku, 15 timova koji su još uvek u borbi za play-off poziciju i 11 timova koji će se okrenuti ka donjim delovima tabele:

ISTOK:

1. Toronto Raptors 41-16
2. Boston Celtics 40-19
3. Cleveland Cavaliers 34-22
4. Washington Wizards 33-24
5. Indiana Pacers 33-25
6. Milwaukee Bucks 32-25
7. Philadelphia 76ers 30-25
8. Miami Heat 30-28
9. Detriot Pistons 28-29
10. Charlotte Hornets 24-33
11. New York Knicks 23-36
12. Chicago Bulls 20-37
13. Brooklyn Nets 19-40
14. Orlando Magic 18-39
15. Atlanta Hawks 18-41

ZAPAD:

1. Houston Rockets 44-13
2. Golden State Warriors 44-14
3. San Antonio Spurs 35-24
4. Minnesota Timberwolves 36-25
5. Oklahoma City Thunder 33-26
6. Denver Nuggets 32-26
7. Portland Trail Blazers 32-26
8. New Orleanas Pelicans 31-26
9. LA Clippers 30-26
10. Utah Jazz 30-28
11. Los Angeles Lakers 23-34
12. Memphis Grizzlies 18-38
13. Sacramento Kings 18-39
14. Dallas Mavericks 18-40
15. Phoenix Suns 18-41

Tako su Toronto i Boston na Istoku, i Houston i Golden State sa Zapada trenutno ono najbolje u ligi. To su timovi koji su do sada najviše pokazali, i stvorili su već komotnu prednost od šest pobeda viška u odnosu na prve pratioce.

U velikoj grupi od 15 pratećih timova posebno su se izdvojili iznenadjujuće dobrim igrama Minnesota i Indiana, dok smo od Spursa i Clevelanda više očekivali, kao i od remoduliranih Thundera.

Na samom dnu nema nekih posebnih iznenadjenja: svi za koje smo pre početka sezone gotovo sigurno znali da će se tamo nalaziti, tamo su i završili. Neumitno loši Phoenix i Dallas, Bogdanovi Kingsi, Orlando i Brooklyn, ekipe su koje se nalaze duboko u rekonstrukcijama kojima se ne nazire kraj.

Lakersi vode borbu sa ruki problemima (mladjani Lonzo Ball već dugo je van terena zbog povrede, Kyle Kuzma igra dobro ali plaća cenu neiskustvu, itd.) i spremaju se da letos dovedu Lbj-a, Georga, Anthonyja… lista želja je dugačka, tipično za grad Magica i „showtime-a“.

Razočarali su nas „Grizliji“ neočekivano lošim rezultatima, od Clippersa i Miloša smo želeli više ali ih je serija povreda u tome onemogućila, dok su Nicksi zbog povrede ostali do kraja sezone bez prve zvezde Porzingisa i tako izgleda krenuli ka još jednoj gubitničkoj sezoni.

Sve u svemu, pred nama je onaj bolji, zanimljiviji, neizvesniji deo sezone pa je najbolje da se okrenemo njemu, a u narednim redovima možete pročitati ponešto o utiscima iz prvog, pomalo razočaravajućeg, dela sezone 2017/18.

TIMOVI KOJI SU NAJVIŠE POKAZALI:

HOUSTON ROCKETS (44-13)

Verovatno će se svi objektivni posmatrači složiti da su „Rakete“ trenutno najbolji tim lige dok je James Harden vodeća figura celog šampionata. Kombo Paul/“Brada“ izvrsno funkcioniše, Clint Capella koristi ovu dvojicu na najbolji način za „p&r igru“ , Eric Gordon (18 pts proseka) sa klupe donosi još više ofanzivne moći, dok centar veteran Nene vrlo produktivno odradi svojih 15-ak minuta (7 pts., 3 sk.).

Liderska pozicija u celoj ligi dobija još više na značaju ako se ima u vidu da je Chris Paul zbog povrede bio van terena 18 utakmica i tek smo nakon njegovog povratka na parket bili u prilici proceniti stvarnu snagu ovogodišnjeg tima trenera Mike D´Antonija. Ono što su smo videli do sada više je nego impresivno.

TORONTO RAPTORS (41-16)

Godinama unazad, skeptici koji nisu baš u ljubavi sa NBA-om, ali toliko vole košarku da je ne mogu ignorisati, za svoj omiljeni tim su, zbog „evropskog načina igre“, uporno isticali Popovićeve Spurse. Ova polusezona izbacila im je novog „ljubimca“ u vidu jedinog kanadskog NBA ligaša. Bez puno pompe, koncetrisanom igrom i sjajno vodjeni ponovo izvrsnim DeMar DeRozanom (23 p, 5.3 a., 3 sk. proseka) završili su prvi deo sezone na liderskoj poziciji Istočne konferencije. Ok, možda će neko primetiti da su tu gde jesu zahvaljujući velikom padu u igrama LBJ-a i društva, padu u igrama u poslednjih mesec dana Bostona, povredi prve zvezde Wizardsa Johna Walla, ili možda neispunjenim očekivanjima od „greek freaka“ i Bucksa…  Možda, ali to nikako ne bi trebalo umanjiti uspeh Raptorsa i zaboraviti sjajne igre ekipe trenera Dwanea Caseya. „Evropska veza“ Ibaka (12 pts., 6 sk.)/Valanciunas (12 ptsi., 8 sk) izvrsno komplementira sa igrom bekovskog dua Lowry/DeRozan pa su tako trenutno treći ofanzivni tim  (111.3 poena po meču) i imaju sedmu najbolju odbranu lige (103.4 prosečno primljena koša). Ovakavi rezultati Toronta nisu nikakvo iznenadjenje: poslednjih nekoliko godina su redovni učesnici doigravanja, očekivali smo ih i ove godine u samom vrhu a pravi test tek predstoji: može li konačno kanadska ekipa do velikog finala ili čak i do šampionskog prstena? Može.

BOSTON CELTICS (40-19)

Nakon furioznog starta sezone (18-4 skor do 1. decembra), došlo je do očekivanog pada u igri Celticsa. Irvinga i kompletan tim je stigao neminovni „zamor materijala“ a pogotovo je to bilo vidljivo tokom ovog meseca: svega jedna pobeda uz četiri poraza pa je all-star break za Boston došao u pravom trenutku.

I dalje su u samom vrhu i treba ih očekivati u postsezoni ali su indikativni nekoliko poslednjih intervjua Irvinga. Naime, govoreći o iskustvima svoje prve godine u zelenom dresu i nadanjima do kraja sezone, isticao je da nestrpljivo očekuje povratak na teren Gordona Haywarda jer će tek sa njim igra Celticsa biti ona prava, otvoriti više ofanzivnih mogućnosti i učiniti od njegovog tima kandidata za prsten.

Čini nam se da je i on pomalo svestan da je Boston trenutno na svom rezultatskom limitu te da, ovakvi kakvi su, nemaju šansi napasti titulu. Naravno, izvrsno drugo mesto i velikih 40 polusezonskih pobeda gotovo izvesno garantuju play-off ali nastavak lošijih izdanja i serija poraza vrlo lako ih mogu udaljiti od vrha, dok bi rano ispadanje u doigravanju moglo baciti u zaborav sve ono dobro što su Celticsi ostvaril u ovoj sezoni: odlična timska igra, napredak izvrsnog rukija Jasona Tatuma i „sophomora“ Jaylena Browna te konačno izrastanje Irvinga u pravog lidera tima. Odgovor ćemo znati polovinom aprila.

GOLDEN STATE WARRIORS (44-14)

Aktuelni šampioni i dalje pripadaju samoj eliti i ponovo su glavni kandidati za prsten. S jednom malom razlikom: konkurencija se opasno približila i utisak je da će im ovaj put trebati puno više truda da bi ponovili prošlogodišnji uspeh.

U stvari, da bi došli do velikog finala i mečeva sa   LBJ-om, Raptorsima, Bostonom… moraju prvo preskočiti možda Thundere, „Vukove“, svakako još uvek Spurse, o ovakvom Houstonu da ne govorimo.

S druge strane, Durant i društvo, ima se utisak, povremeno svesno „puštaju gas“ pa se deševaju i neki neočekivani porazi (Kingsi, recimo) ali ako se malo bolje pogleda sama igra Golden Statea, vidljivo je ipak da tu nema više one nadmoći i tečnosti kojom su fascinirali košarkaški svet proteklih nekoliko godina.

Bilo kako bilo,  tek svi neutralni košarkaški fanovi mogu biti samo na dobitku eventualno ovakvim razvojem dogadjaja: veća doza neizvesnosti, nepredvidive play-off serije a na kraju možda vidimo i neke druge sudionike velikog finala… (recimo, Houston-Toronto bila bi želja potpisnika ovih redova)

PRIJATNO IZNENADILI:

INDIANA PACERS (33-25)

Victor Oladipo (24.4 pts., 5.3 sk., 4.1 assist.) je prošle godine igrao zajedno sa vladajućim MVP-om lige, neverovatnim Westbrookom. Letos je stigao u Indianu i košarkaški jednostavno eksplodirao što se neminovno odrazilo i na rezultate Pacersa.

U nedavnom intervjuu, rezimirajući sjajna ovosezonska izdanja, istakao je da mu je upravo igranje sa Russellom „otvorilo“ oči i pokazalo kako se igra sa posvećenošċu i energijom iz večeri u veče.

Ispostavilo se da je Oladipo uspeo „primiti“ poruku na pravi način i evo njegovog tima na petom mestu Istoka, usput ostvarivši isti broj pobeda sa Indianom kao i njegov „mentor“ Russell sa Thunderima.

Takodje, sve pohvale za vrlo dobre igre treba uputiti i još jednom evropskom paru (Bojan Bogdanović/ Domantas Sabonis) kao i startnom beku-veteranu Darrenu Collisonu.

PHILADELPHIA 76ers (30-25)

Godine rekonstrukcije Sixersa su definitivno iza nas. Konačno su u ozbiljnoj konkurenciji za postsezonu mada im svakako predstoji velika borba da bi tamo i stigli.

Nakon višegodišnjeg namernog urušavanja rezultata i potere za što boljim mestom na draftu, izgleda da su u Phili zaključili da je bilo dosta, te da su sada spremni za igranje ozbiljne košarke.

Za sada to izgleda dobro, s tim što su ponovo u problemu jer im novi visokorangirani ruki Markelle Fultz zbog povrede sedi celu sezonu van parketa.

Bilo kako bilo, ponovo su u igri a to je svakako nestrpljivim fanovima Sixersa najvažnije.

MINNESOTA TIMBERWOLVES (36-25)

Od tima koji već godinama unazad igra bez invetivnosti, takoreći „divlju“ košarku bez glave i repa, svakako nismo očekivali ovako dobar plasman na kraju prvog dela sezone.

Ispostavilo se da su letos u Minnesoti pametno pazarili na tržištu igrača: dolazak iskusnog Jeffa Teaguea (13.1 pts., 7.1 assist.) a posebno Jimmyja Butlera (22.4 pts., 5.5 sk., 5.0 assist.) doneli su novu dimenziju ionako već nesporno talentovanim Wolvesima.

Igra je najednom dobila strukturu pa smo došli u situaciju da večite gubitnike gledamo u samom vrhu tabele, i govorimo o njima kao potencijalnim kandidatima za igranje košarke i tokom letnjih meseci. Za jednu polusezonu i više nego dovoljno.

BOSTON CELTICS (40-19)

Celticsi su na ovoj listi prosto iz razloga što je sam start sezone obeležila povreda jedne od zvezda prošlogodišnjeg prelaznog roka, Gordona Haywarda.

Na prvom meču završio je sezonu povredom zgloba i otišao na operaciju i tako ostavio takodje novopridošlog Irvinga samog da preuzme lidersku ulogu. Broj pobeda i velika energija i zrelost u igri iznedrile su velikih i neočekivanih 40 pobeda pa se sasvim zasluženo nalaze i na ovoj listi.

NAVEĆA RAZOČARENJA:

CHARLOTTE HORNETS (24-33)

Kemba Walker, Nicolas Batum i Dwight Howard nisu ni približno bili dovoljni Hornetsima da nadju svoje mesto niti medju prvih osam na Istoku, kamoli da ih tražimo medju liderima.

A, upravo tamo smo ih očekivali.

Bez obzira što je Howard na neki način ponovo pronašao sebe (15.8.pts, 12.6 sk.) a Walker ponovo bio standardan (22.9 pts., 5.8 assist., 3.4 sk.), nepostojanje gotovo nikakve hemije na terenu je prerasla u pravu košarkašku letargiju, pa se uveliko pričalo da bi Kemba mogao biti trejdovan negde, čisto da dodju neki novi pozitivni vetrovi u prostorije tima.

Na kraju se odustalo od svega i izgleda da će ovu sezonu da odrade na ovaj način, sistemom toplo-hladno, pa ako nešto bude, bude.

Velika šteta. I za Hornetse i za Walkera, jer se radi o jednom od najboljih i ujedno najpotcenjenijih vrhunskih igrača današnjice.

Možda svojim odlaskom na kraju sezone u neku drugu sredinu lično dobije sportsku satisfakciju u vidu vrhunskih rezultata a Hornetsi „naplate“ njegov odlazak dovodjenjem nove, sveže krvi. Još jednom, velika šteta zbog olako prokockane sezone.

MEMPHIS GRIZZLIES (18-38)

Grizliji na ovako lošem skoru? Ukratko: dobar start šampionata od 5-2 pratila je serija od 11 uzastopnih poraza, zatim dolazi do sukoba izmedju tadašnjeg trenera Davida Fizdalea i Marca Gasola, klub se odučuje dati otkaz treneru, Mike Conley doživljava povredu stopala zbog koje završava sezonu i Grizliji kreću u poteru za „najgorim/najboljim skorom lige“.

Da li je sve ovo bilo već unapred planirano u klubu? Teško zasmislivo ali ne i nemoguće. Videvši, recimo, šta „okolina“ radi i kako se danas prave budući lideri a istovremeno znajući da se sa postojećim rosterom ne može dalje od prvog/drugog kruga doigravanja, krenulo se u neku vrstu novog početka.

Po tom scenariju, sada već 33-godišnji Gasol je ostao do daljeg u klubu (bar do kraja ove sezone), teško zamislivo da će i sjajni Conley nastaviti karijeru u Memphisu, o Chandleru Parsonsu (inače, drugooptuženom za otkaz trenera) da i ne govorimo.

Ukratko, sve ukazuje na to da Grizliji lagano idu upravo ka takvom vrstu scenarija a to dalje znači da će se Memphis oprostiti od play-off košarke na duže vreme.

A,da li je ova sezona mogla biti jedna od onih koja ih je trebala izbaciti u sam vrh ostaće  zauvek nepoznanica i predmet nagadjanja.

CLEVELAND CAVALIERS (34-22)

LBJ je i ove sezone medju najboljim igračima lige. Sasvim očekivano od čoveka koji flertuje  sa istorijom i jasno iskazanom ličnom željom da jednom bude proglašen „kalifom namesto kalifa“ (svakako neuspešno, MJ je i dalje nesdostižan, ali ipak).

Ono što je, medjutim, iznenadilo sve jesu vrlo loše igre Cavsa, i sada već veliki zaostatak od sedam pobeda u odnosu na vodeće Raptorse.

Kako se stekao dojam da iz večeri u veče sve dublje tonu, te da čak i plasman u play-off može doći u pitanje, u Clevelandu su reagovali na pomalo spektakularan način: tokom završnih sati trejda, došlo je do velike rekonstrukcije tima: Iman Shampert poslat je u Kingse, a letos dovedene Derricka Rosea (nepoznato), Wadea (vratio se u Miami), Isaiaha Thomasa (Lakers) i Crowdera (Utah) zamenili su George Hill (Sacramento), Jordan Clarkson i Lary Nance Jr (obojica Lakers) kao i  Rodney Hood (Utah).

Ova svojevrsna šok terapija, sudeći po prvih nekoliko utakmica, dala je rezultate: u prve četiri zajedno odigrane utakmice ostvareno je isto toliko pobeda, svi (a pogotov LBJ) su ponovo sretni i najavljuju žestoku borbu do kraja šampionata.

Nema sumnje da će James nastaviti sa nemilosrdnim popunjavanjem statističkih kolona i na kraju ponovo biti medju pet-šest najboljih pojedinaca ali ne možemo se oteti utisku da je ovo  svojevrsno tumbanje rostera u stvari samo pokušaj franšize da se obezbedi nakon već najavljenog letošnjeg pakovanja kofera samozvanog kralja i njegovog odlaska u Kalifroniju.

A, ako se još ceo proces završi osvajanjem prstena, minimalno velikim finalom, sumnjam da bi iko u Clevelandu  takvim razvojem dogadjaja bio razočaran.

SRBI U NBA

Nikola Jokić  (16.9 pts., 10.6 sk., 5.9 assist.)

Nikola i njegovi Nuggetsi imali su vrlo dobar prvi deo sezone. Trenutno su šesti na Zapadu sa 32-26 skorom, i očekuje ih žestoka borba do samog kraja za plasman u postsezonu. Glavni adut ove godine „grumenja“ jeste upravo Nikola.

Ovaj 22-godišnji Somborčanin je trenutno najbolji srpski igrač, i u to ne treba imati nikakve sumnje. Njegova raznovrsna igra danas je nešto što se od „big guys“ ne samo zahteva već pa gotovo i očekuje. Univerzalnost igre od modernog centra (a to Jokić svakako jeste) zahteva da je sposoban asistirati, pokupiti loptu ispod koša, imati odličnu „ledjnu igru“ na košu, p&r se podrazumeva, šutirati trojke… (na kraju krajeva, ovo su i odgovori zašto Marjanovića nema na terenu).

U vremenu „small ball“ basketa samo centri sa ovakvim predispozicijima danas su traženi na trzištu i na neki način predstavljaju budućnost svetske košarke. OK, neko će možda pomenuti klasične centre tipa DeAndre Jordana ili Rudyja Goberta, ali se ovde ipak radi prevashodno o izuzecima ili incidentima koji potvrdjuju pravilo.

U svakom slučaju, Jokić tokom cele sezone igra odlično, pogotovu u napadu: ostvario je pet triple-double učinaka ove sezone (11 ukupno u karijeri), s tim da je za dve nedelje februara četri puta imao ovakav učinak i ujedno protiv Bucksa, za sveka 22 minuta, ostvario najbrži „trostruko-dvostruki“ skor u istoriji NBA!

Treba takodje ponovo istaći i nikako ne zaboravljati da su mu tek 22 godine, i da centri sa vremenom postaju sve bolji.

Uz unapredjivanje igre u odbrani, pred Nikolom je sjajna karijera a srpski basket je u njemu dobio izvanserijskog igrača koji će biti svakako okosnica nacionalnog tima u narednih desetak godina. Bez obzira na povremene otkaze kojih je bilo i, svidjalo se to nama ili ne, biće ih itekako još u budućnosti.

Bogdan Bogdanović (11.5 pts,  3.2 assist., 2.7 sk.)

Kingsi su jedan od najgorih timova lige. Sasvim očekivano. Bogdanović je pre neki dan osvojio MVP nagradu za najboljeg pojedinca meča Ostatak sveta protiv SAD. Potpuno neočekivano. Popularni Bogi je na košarkaškom vašaru zvanom „All-star weekend“ prijatno iznenadio sve naše ljubitelje košarke, pokupivši sve simpatije, ne samo kod nas.

U opuštenoj atmosferi „utakmice“ Bogdan je oslobodio ruku, ubacio sedam trojki i za 22 minuta na terenu postigao 26 poena. Budimo iskreni: bilo je lepo videti ga da uživa u košarci, i da se izgleda sasvim uklopio u NBA sistem.

Pogotovo ako imamo u vidu da je tokom prvog dela sezone nekoliko puta izjavljivao da će mu trebati vremena za „fina podešavanja“ igre jer se radi pa gotovo o drugačijem sportu od onoga kojim se on bavio u Evropi.

Videlo se da je Bogdan sasvim u pravu. Mnogo brža igra koja ne ostavlja puno vremena za izgradnju akcija, iliti napad se danas u NBA završavaju u roku od pet-deset sekundi, svakako jesu najveća razlika iz koje proizilaze svi ostali problemi: pokušaj brzog prilagodjavanja ovakvom stilu igre obično dovodi do brzopletosti i grešaka, dolazi do lošijeg suta a sve to dovodi do pomanjkanja sampouzdanja.

Svega je ovoga izgleda Bogdan sve vreme svestan, i to je ustvari najpozitivniji dojam njegove ruki polusezone.

Jednostavno, iz utakmice u utakmicu (sa neminovnim oscilacijama za jednog novajliju u NBA), Bogdanović je sistematski prilagodjavao svoju igru i upravo je to pokazalo kakav košarkaški potencijal on jeste, te (budimo takodje vrlo realni) koliko je naučio igrajući kod Željka u Turskoj.  Na kraju, ako je suditi po „revijalnom MVP izdanju“, Bogdanović se nalazi na pravom putu.

Miloš Teodosić (9.2 pts., 5.2 assist., 3.0 sk.)

Jesmo li više očekivali od Miloša? Jesmo. Da li je ostvareno do sada zadovoljavajuće? Itekako. Ta podeljenost izmedju realnosti i želja, i očekivanja, govori da je istina o Miloševoj ruki polusezoni ostala na pola puta, ili jednom  rečju – nedorečena. Povreda koja ga je odvojila od terena gotovo dva meseca dosta je uticala na kompletan utisak ali smo ipak imali dovoljno prilike uveriti se gde se trenutno nalazi Teodosić: odigrao je 27 utakmica, prosečno provodio na  terenu 25 minuta, pružio nekoliko vrlo dobrih partija (sedam puta je imao dvocifren poenterski učinak, a 15 poena Denveru i Minesoti mu je rekord) dok je njegov „trade mark“ u vidu asistencija ostao nekako po strani.

Naime, u vremenu kada se gotovo svako „dodavanje sa odloženim delovanjem“ u današnjoj NBA (čitaj: gotovo svaki postignuti koš dobija i svog asistenta) smatra asistencijom, očekivalo se da će Teo ovde zaista imati dominantniju ulogu, ne samo u Clippersima nego i u celog ligi. Ovako, njegov prosek je 6 dodavanja, dok mu je rekord od 8 asista protiv Kingsa. Zašto je to tako? Možda su prevashodno kriva naša prevelika očekivanja: u NBA danas igra svetski košarkaški krem pa je konkurencija svake večeri na najvećem mogućem nivou. S druge strane, sve ono što smo gledali godinama od Tea širom evropskih terena možda nam je stvorilo lažnu sliku da će biti moguće nešto tako ponoviti i u svetskom elitnom takmičenju. Jer, budimo realni, EL danas zajedno sa kineskim šampionatom, ipak pripada drugoj svetskoj košarkaškoj diviziji.

Iz tog ugla, njegovih 6 prosečnih dodavanja zvuče sasvim realno, a i nisu tako loši. Izmedju ostalog, sam Miloš je skoro rekao da bi mu bilo zaista žao da nije došao u NBA da vidi koliko i šta može, i da je i on pomalo svestan da je ipak za neke vrhunske rezultate stigao prekasno. Takodje, kaže da uživa u igri i gradu, zadovoljan je tretmanom, pa tako nama ne preostaje ništa drugo nego da se složimo s njim i poželimo mu uspešan nastavak sezone.

Nemanja Bjelica (5.7 pts., 3.1 sk.)

Ako je suditi po nepodeljenim mišljenjima fanova u Srbiji, Bjelica pod hitno mora da ide iz Minnesote. Naime, svaka solucija je bolja od frustrirajućeg sedenja na klupi. Evropa, drugi klub, Kina, nebitno, važno je da igra jer to zaslužuje svojim kvalitetom. Ima li istine u svemu tome? Ponešto svakako da. Ali… „Vukovi“ su trenutno na skoru 36-25, četvrti tim su Zapada i sedmi cele lige. Izvrsne igre tokom prvog dela sezone kompletne startne petorke su realnost, a posebno treba istaći odlična izdanja Nemanjinog „glavnog konkurenta“  – Taja Gibsona (12.7 pts., 7.3 sk uz 33 minuta prosečno provedenih na terenu). Takodje, treba istaći da ga i ove godine nije bilo na 15 utakmica zbog obnavljanja povrede stopala.

Bjelica u takvoj podeli uloga dobija nekih 15-ak minuta po meču i, budimo realni, to u stvari i nije tako loše. Ponekad to dobro izgleda, kao recimo kada su Buttler (6 utakmica) ili Tague (11 utakmica) zbog povreda bili van terena. Tada je Bjelica dobijao veću minutažu, pa je i njegov učinak bio značajno bolji (18 koševa, 9 skokova i 4 dodavanja protiv Clippersa, ili 11 poena protiv Indiane), ali su to ipak samo povremeni bljesci onoga šta bi eventualno Nemanja mogao da pruža tako da bi, u stvari, nepostojanje konstantnosti u igri realno mogao biti njegov najveći problem.

Ne treba zaboraviti ni povrede a to u kombinaciji sa već pomenutom malom minutažom neminovno dovodi do gubljenja samopuzdanja, pa tako dodjemo do zatvorenog kruga koji ostavlja gorak okus u ustima svima, prevashodno njemu samom (ili ipak ne?).

Da li bi, onda, promena sredine donela neki značajniji napredak? Možda. Ali, samo možda.

Jer, pod pretpostavkom da Bjelica ostane u NBA, ode u drugi klub (Atlantu, Netse ili recimo Kingse, za sve naše fanove), dobije poziciju startera i 30+ minuta po meču, šta da radimo sa neminovnošću rizika povreda koje su realno sastavni deo njegove NBA karijere, ili sa vrlo, vrlo, promenljivim izdanjima?

Po tom negativnom scenariju, odluči se za promenu sredine, obnovi povredu, pruža promenljive partije i ponovo završi na klupi sa nekih 15-ak minuta po meču. S tim što bi tada bio igrač kluba iz donjih delova tabele sa sasvim neizvesnom NBA karijerom…

Povratak u Evropu? Kina? Realno, sa ovim solucijama problemi su finansijske prirode u oba slučaja, te pronalazak nove motivacije (Evropa), ili nedostatak doze avanturizma da se otisne u Aziju. Ukratko: Bjelica se nalazi u ekipi koja ove godine gotovo sigurno igra doigravanje, ima svojih 15-ak minuta po meču, prilika (kakva-takva) je ipak još uvek tu, pa bi serija dobrih rola i srećno izbegavanje povreda možda upravo njega mogle izbaciti kao jednog od bitnih ljudi u postsezoni ovogodišnje Minesote. Iskreno se nadamo da će mu bar nešto od ovoga obogatiti sezonu ali i kompletnu NBA karijeru.

Boban Marjanović (6.2 pts., 3.0 sk.)

Boban je od pre par nedelja postao član Clippersa i saigrač Teodosića. Šta reći za situaciju Marjanovića? Realno, još jedna izgubljena košarkaška godina je pred njim i, ako se o Bjelici i da diskutovati, za Bobana bi svakako najbolje bilo da ozbiljno razmisli na kraju sezone u kom pravcu vidi nastavak svoje karijere.

Ako su samo u pitanju lukrativni razlozi onda ćemo ga verovatno i iduće godine moći pronaći duboko na dnu klupe za rezervne igrače.

S druge strane, ako proceni da bi mu možda povratak u Evropu ili odlazak u sve bolju kinesku ligu (Raduljica najbolji primer) doneo (a bi, sigurno) povratak na parket – možda ovo bude i poslednja Marjanovićeva NBA sezona.

NAJBOLJI IGRAČI POLUSEZONE:

James Harden (Houston) (31.3 pts., 9.0 assist., 5.1 sk.)

Prvi ovogodišnji kandidat za prestižnu MVP nagradu. Prošle sezone je vodio mrtvu trku s Russellom (po nekima, nezasluženo izgubio ali ne i po skromnom mišljenju pisca ovih redova), da bi se u ovoj sezoni vratio čini se još bolji i ubedljiviji.

Dovoljno je istaći da od 20 najboljih individualnih ostvarenja (lista u donjem delu teksta) šest pripadaju „Bradi“ i ujedno je jedini igrač ove sezone sa 60 ubačenih poena na jednom meču. Kako sada stvari stoje, samo povreda ili neobjašnjiv pad u igrama mogu ga odvojiti od titule najkorisnijeg igrača u sezoni 2017/18. Po do sada prikazanom, tako jedino može i biti.

DeMar DeRozan (Toronto) (23.7 pts., 5.2 assist., 3.9.sk.)

Zašto je DeRozan u izboru medju tri najbolja? Gde su Durant, Curry ili možda Buttler? Prosto, Raptorsi su prvoplasirani tim Istoka, a DeRozan realno predstavlja i početak i kraj njihove igre. Konstantnost, liderstvo, rutina, sve je tu, vidljivo i opipljivo svakom ljubitelju košarke. Jednostavno, izgleda da je izrastao konačno u igrača koji jeste sposoban da vodi tim do samog kraja. (Još jedanput, željeno finale vašeg novinara bilo bi Houston-Toronto)

LeBron James (Cleveland) (26.5 pts., 8.9.assist., 8.1 sk.)

LBJ je jedan od najboljih igrača svih vremena. Navikao nas je ovakve brojeve iz sezone u sezonu i to je i više nego fascinantno. Biti medju tri-četiri najbolja individualca gotovo deceniju je neverovatno ostvarenje pa ga nekako uvek i očekujemo da bude u samom vrhu. Tamo je i u ovoj sezoni, na zadovoljstvo svih ljubitelja košarke.

NAJBOLJI RUKI:

Donovan Mitchell (Utah) (19.6 pts., 3.5 sk., 3.5 assist)

„Džezeri“ su trenutno u seriji od 11 uzastopnih pobeda i na ukupnom skoru od 30-28 što je trenutno dovoljno za svega deseto mesto Zapada.

Ova „ničim izazvana“ neverovatna serija pobeda tako je jedan već prežaljeni tim vratila u igru za doigravanje, a najzaslužniji za preokret je senzacionalni 21-godišnji ruki Donovan Mitchell. Draftovan sa 13. pozicije od strane Denvera, a potom odmah poslat u Jutu (sic!), tako da od Mitchella gotovo niko nije očekivao eksploziju ovako dobrih igara. (Inače, Nikola Jokić je svojevremeno bio pik drugog kruga drafta, samo da se ne zaboravi, a vidimo gde se danas nalazi)

U stvari, igre Mitchella su na tako visokom nivou da je već sada (naravno, preuranjeno i još uvek besmisleno ali eto, novinarska posla, šta da se radi) vrlo često pominjan kao neko ko bi u stvari mogao biti pravi naslednik MJ-a.

Elem, tokom ove pobedničke serije Jute „zgazili“ su šampione sa 30 poena razlike (20 koševa Mitchella), dva puta Spurse (25/5/7 njegov učinak), Portlandu je ubacio 27, Torontu 26 a Phoenixu i svih 40.

I, sve to u direktnim duelima sa bekovskom elitom: Curry, Lillard, DeRozan, Parker… Fenomenalno. Ova bajkovita priča Mitchella i Jute sjajno bi se završila ako bi stigli do postsezone i tamo imali priliku napasti nekoga iz gornjih delova tabele.

I, možda prvi krug ove godine Juti bude limit, ali su u Salt Lake Cityju u Donovanu Mitchellu dobili puno više: konačno novog pravog, nakon Malone/Stockton ere, franāšiznog igrača. Bolje teško da može.

Ben Simmons (Philadelphia) (16.4 pts., 7.8 sk., 7.3 assist)

Rekosmo već, Sixersi su završili sa tankovanjem.

Simmons se tako lepo uklopio u celu priču: nakon što je zbog povrede odgodio svoju ruki sezonu za godinu dana, dočekali smo konačno da se uverimo koliko može ovaj 21-godišnjak. Utisak: može mnogo na svim poljima – klasični je budući all-star univerzalac koji već sada pruža konstantne partije na granici triple-doble učinka što je samo po sebi neverovatno.

I ovde važi prognoza da će Simmons, ako bude imao sreće da ga povrede zaobidju, izrasti u jedno od vodećih imena NBA karavana i za neku godinu pružiti priliku Sixersima da se nadju medju najozbiljnijim kandidatima za prsten.

Jason Tatum (Boston) (13.5 pts., 5.1 sk)

Hayward je na prvom meču sezone uništio nožni zglob i otišao na operaciju.

Na njegovo mesto startera zaseo je ruki Jason Tatum i oduševio sve ljubitelje košarke širom sveta.

Neverovatna zrelost sa kojom igra je oduševila „prave“ ljubitelje ove igre – ono što se kaže igra klinac glavom, i gotovo je prostim okom vidljivo da sa svakim novim kontaktom sa loptom postaje sve bolji.

Celticsi su, zaobidju li ga povrede, dobili novog (ok, ajde opet malo da se igramo prognoza i neprikladnih i preuranjenih poredjenja) Larryja Byrda, možda Nowitzkog, ili je u pitanju kombinacija ove dvojice… Ovde ćemo stati, jer bolje komplimente jednom 19-godišnjaku ne mogu smisliti.

POVREDE:

Serija povreda vodećh igrača tokom ili pred sam početak sezone značajno je uticala i na neki način obeležila ovogodišnji šampionat. Ovde ćemo navesti samo igrače koji su van terena celu sezonu ili dobar deo iste:

– Gordon Hayward (Boston)

– Kristaps Porzingis (New York)

– Jeremy Lin (Brooklyn)

– Mike Conley (Memphis)

– DeMarcus Cousins (New Orleans)

– Kawhi Leonard (San Antonio)

– John Wall (Washington)

– Paul Milsap (Denver)

20 NAJBOLJIH INDIVIDUALNIH OSTVARENJA:

1. James Harden (60 pts., 11 assist., 10 sk. vs Orlando 30.januara)
2. LeBron James (57 pts., 11 sk., 7 assist. vs Wizards 3. novembra)
3. James Harden (56 pts., 13 assist. vs Utah 5. novembra)
4. DeMar DeRozan (52 pts., 8 assist., 5 sk. vs Bucks 1. januara)
5. James Harden (51 pts., 8 assist., 4 sk. vs Clippers 22. decembra)
6. James Harden (51 pts., 9 assist. vs Lakers 20. decembra)
7. Bradley Beal (51 pts., 3 sk. vs Wizards 5. decembra)
8. Kevin Durant (50 pts., 7 sk., 6 assist. vs Portland 14. februara)
9. Damian Lillard (50 pts., 6 assist. vs Kings 9. februara)
10. CJ McCollum (50 pts., 5 sk. vs Bulls 31. januara)
11. Lou Williams (50 pts., 7 assist. vs Golden state 10. januara)
12. Stephen Curry (49 pts., 5 assist., 4 sk. vs Boston 27. januara)
13. Anthony Davis (48 pts., 17sk., 4 uk.l. vs New York 14. januara)
14. James Harden (48 pts., 8 sk. vs Portland 9. decembra)
15. James Harden (48 pts., assist. vs Phoenix 16. novembra)
16. Victor Oladipo (47 pts., 7 sk., 6 assist. vs Denver 10. decembra)
17. Kyrie Irving (47 pts., 6 sk., 5 assist. vs Dallas 20. novembra)
18. Kemba Walker (46 pts., 6 assist., 6 sk. vs Bulls 17. novembra)
19. Russell Westbrook (46 pts., 6 sk., 6 assist. vs Wizards 25. januara)
20. Devin Booker (46 pts., 8 sk. vs Sixers 4. decembra)

Photo: NBA