Neke stvari je teško razumeti i objasniti jer nemaju mnogo logike. Jedna od takvih je španska košarka, ili bolje rečeno dve košarke: reprezentativna i klupska. Nije reč o rezultatima, jer ih imaju i državne selekcije i klubovi, nije reč ni o parama, jer ni jedni ni drugi ne oskudevaju uprkos krizi koja traje (ovog leta su do sada dovedena 93 igrača i 7 novih trenera), ne radi se ni o uslovima jer su među najboljima u Evropi. Pažnju mi je privukao podatak da će u narednoj sezoni u 17 timova ACB lige igrati samo 32% Španaca, ukupno 64 košarkaša od kojih šestorica imaju dvostruko državljanstvo što znači da će čistih Španaca biti 59. Od kojih su samo devetorica mlađi od 21 godine.

Pogledajmo sledeću tabelu o procentu Španaca u Ligi poslednjih godina:

2012/13 – 111 od 273 (40,6%)

2013/14 – 123 od 273 (43%)

2014/15 – 84 od 215 (39%)

1015/16 – 118 od 38,4% (38,4%)

2016/17 – 64 od 200 (32%)

Brojke za narednu sezonu će se još menjati, uglavnom na štetu španskih igrača jer će klubovi angažovatgi još po nekog stranca. Udruženje igrača (ABP) na čijem je čelu bivši reprezentativac Alfonso Rejes diglo je glas do neba, upozorava da silne medalje u mlađim kategorijama neće služiti ničemu ako mladi igrači ne budu igrali, ali klubovi teraju po svome. Samo ovog leta Španija je osovojila zlatne medalje na evropskim prvenstvima do 16 godina u obe konkurencije, takođe ima duplu krunu i do 20 godina, plus srebro devojaka do 18 godina. Jedna anliza pokazuje da je Španija do 2001, kada je na scenu stupila generacija „zlatnih juniora“, osvojila 6 medalja za 66 godina. Od tada, od 2001. ih je sakupila 11 u 15 godina: prvak sveta, tri puta prvak Evrope, dva olimpijska srebra i jedna bronza i dva srebra i bronza sa evropskih šampionata… Većinu tih rezultata iznela je generacija koja je 1999. postala juniorski prvak sveta u Lisabonu. Činili su je Pau Gasol, Huan Karlos Navaro, Raul Lopez, Felipe Rejes, Herman Gabrijel, Karlos Kabezas, Berni Rodrigez… Kasnije su došli Kalderon, Serhio Rodrigez, Mark Gasol, Ljulj i ostali…

Istovremeno, španski klubovi su osvajali nekoliko puta Evroligu i Evro-kup ali u klubovima su dobar deo tereta nosili stranci. Za igrače iz EU nema ograničenja a interni propisi omogućili su da oni koji su došli kao mladi i formirali se u klubovima ACB lige takođe dobiju status kao i igrači iz Evropske unije.. Tako su Mirotic, Đedović, Jelinek, Radičević, Lima, Marko Todorović… postali domaći igrači. Trend dovođenja inostranih igrača se nastavlja a navijačima, očito, to ne smeta. Meni je teško da zamislim Zvezdu i Partizan sa po 7-8 ili 9 stranaca i tek po nekim domaćim igračem, ali – razne zemlje razni običaji. Kad u Arsenalu ili Čelsiju na teren može da izađe po 11 fudbalera stranaca a da tribine stadiona budu pune, zašto u španskim klubovima ne bi dominirali takođe stranci?

Trenutno, odnos domaćih i inostranih košarkaša u klubovima ACB lige je sledeći:

Saragosa 4/11

Huventud 7/11

Bilbao 3/11

Barselona 3/13

Gran Kanarija 5/13

Tenerife 4/12

Manresa 3/11

Kuća Laboral 2/12

Fuenlabrada 3/12

Andora 2/11

Estudijantes 4/10

Betis 3/10

Real Madrid 3/12

Unikaha 3/12

Mursija 4/13

Valensija 5/13

Estudijantes i Manresa doveli su tokom leta po 8 igrača, dok Fuenlabrada sa košarkašima iz čak 10 zemalja čini male „ujedinjene nacije“. Osim igrača sa prostora bivše Jugoslavije (Ivan Paunić-Srbija, Marko Popović-Hrvatska, Blagota Sekulić-Crna Gora) u timu su još igrači iz Senegala, Letonije, Irske, Švedske, SAD, Meksika i trojica iz Španije.

Razlog za forsiranje stranaca na račun domaćih igrača je takozvana „alibi varijanta“. U Španiji treneri, pa i direkrtori klubova, zavise od rezultata. Niko nema strpljenja da čeka sazrevanje mladih, veruje se da će se angažovanjem stranaca postići bolji rezultati a time sačuvati radna mesta. Takođe, stranci su, uglavnom, jeftiniji od (retkih) dobrih domaćih igrača koji se tokom leta pojavljuju na tržištu. Na sve to treba dodati i tradiciju, višedecenijsku naviku navijača da najbolji igrači, uglavnom, budu stranci. Rezultat svega je apsurd: Španija ima najbolje mlade košarkaše koji ne igraju u španskim klubovima, a seniorska reprezentacija i dalje beleži dobre rezultate. Čitam da Pau Gasol i Navaro nameravju da i dalje igraju za reprezentaciju uprkos tome što imaju po 36 godina, ali ni oni nisu večni. Sve mi se čini da će preteran broj inostranih igrača jednog dana ispostaviti ceh i državnoj reprezentaciji, ali pošto još nije došlo vreme za naplatu (tog) računa i dalje je na snazi poruka:

Stranci, dobrodošli u Španiju.

Photo: ACB