U našoj “istorijskoj čitanci” već je bilo reči o prvom košu na prvom Šampionatu sveta u Buenos Airesu 1950. Postigao ga je, u utakmici Jugoslavija-Peru, naš Nebojša Popović. Danas ću još malo o tom prvom šampionu sveta. Prvo o okolnostima koje su dovele do  prvog Mundijala. Tokom Olimpijade u Londonu 1948. košarka je bila vrlo gledan sport, a odziv čak 23 selekcije dao je ideju Vilijamu Džonsu, osnivaču FIBA i prvom generalnom sekretaru te organizacije, o svetskom prvenstvu. Prethodno je već imao iskustva sa nekoliko evropskih prvenstava pre i posle Drugog svetskog rata.

Zašto Argentina ? Nimalo slučajno. Evropske zemlje su još osećala posledice rata, SAD su razvijale NBA i imale jak studentski šampionat. Argentina je bila logičan izbor jer je imala dobar tim, bila je među osnivačima FIBA 1932, u ratu je bila neutralna a tadašnji predsednik te države Huan Domingo Peron bio je spreman da odvoji znatna sredstva da bi popravio svoj imidž u svetu, okrnjen neskrivenim simpatijama za fašizam Musolinija u periodu 1939-1941. kada je bio vojni ataše Argentine u Italiji. Stogodišnjica smrti generala Hosea Fransiska de San Martina (1778-1850) , “oca” argentinske nacije, bila je još jedan dodatni motiv.

Po originalnom planu, u Buenos Airesu trebalo je da igraju tri prva sa Olimpijskih igara u Londonu (SAD, Francuskia, Brazil), prvak Evrope (Egipat, osvojio titulu u Kairu 1949), dve ekipe sa kvalifikacija u Evropi, dva najbolja posle Argentine i Brazila iz Južne Amerike (Čile i Urugvaj) dok je organizator imao pravo na jednu pozivnicu, koju je uputio Ekvadoru. Na turniru u Nici u januaru 1950. Italija i Španija su izborile pravo učešća, ali je FIBA, u saradnji sa organizatorom u Argentini, odlučila da i treća ekipa iz Nice ide u Buenos Aires. To je bila Jugoslavija. Doduše, u nekim izvorima našao sam da je Jugoslavija stekla pravo učešća posle otkaza Italije, ali prema svedočanstvu direktnih učesnika turnira u Nici, objavljenih u knjizi “Džez basket” Aleksandra Miletića, pred meč sa Belgijom za 3. mesto stigla je vest da i treći iz Nice ide u Buenos Aires.

Italija je otkazala zbog ekonomskih problema, a Urugvaj je odbio da pošalje ekipu u znak protesta zbog odluke argentinske vlade da ne izda vize urugvajskim novinarima. Razlog je bio propaganda protiv režima Huana Perona sa talasa jedne radio-stanice koju su argentinski politički emigranti, protivnici Perona, imali u Montevideu, gradu sa druge strane reke La Plate. Umesto Urugvaja pozvana je prva rezerva, Peru. To je bilo prvo od mnogih uplitanja politike kada su mundijali u pitanju, a već na samom Svetskom prvenstvu doći će do prvog bojkota jer je Jugoslavija odbila da igra sa Španijom.

Argentinci su imali dobar tim koji je znao da  iskoristi  prednost domaćeg terena i posle pobeda nad Francuskom (54-40), Brazilom (40-35), Čileom (62-41), ponovo Francuskom (66-41) i Egiptom (68-33) stigli do finala u kome ih je čekala ekipa SAD. Amerikanci su dve godine ranije u Londonu postali olimpijski šamšpioni ali su u Argentinu, kao i na mnoge naredne šampionate sveta, poslali “šarenu” ekipu koja nije bila nikakakv bauk. Od 12 igrača u timu SAD samo je Robert Vilijams kasnije stigao do NBA, ali sa vrlo diskretnom ulogom u Lejkersima za koje je u dve sezone odigrao samo 24 utakmice.

Finalna utakmica igrana je u dvorani “Luna park”, onoj istoj u kojoj je Jugoslavija 1990. postala prvak sveta po treći put. U nekim izvorima našao sam da je meču prisustvovalo 25.000 gledalaca. Ne znam gde su stali, osim ako je dvorana te 1950. bila veća pa posle smanjena. Jugoslavije je 40 godina kasnije osvojila titulu pred 9.000 gledalaca a dvorana je, koliko se sećam, bila puna. Bilo kako bilo, tog. 3.novembra sudije Marsel Fojti (Švajcarska) i Gvalteiro Fojlati (Italija) vodili su finalnu utakmicu strogo poštujući pravila, pa su svaki čas svirali prekršaje. Na kraju su zbog pet napala ispala tri Argentinca i čak sedam Amerikanaca, tako da su poslednjih 90 sekundi SAD igrale sa četiri igrača, jedan je, valjda, bio povređen i nije mogao na teren!

Argentinci su dominirali tokom celog meča, na poluvremenu su vodili sa 34-24 a na kraju slavili sa 64-54.

Za istoriju je ostalo zapisano:

Argentina: Vijau 2, Gonzales 7, Uder 1, Furlong 20, Kontarbio 8, Bustos 1, Del Vekio 14, Perez Varela 14, Menini, Monca, Lopez. Selektor: Horhe Kanavesti.

SAD: Džon Stanić 11, Parks 2, Džejk 3, Hefl 6, Slokum 8, Lengdon 6, Ris 3, Kaler 5, Mecger 3, Fišer, Vilijams 4. Selektor: Gordon Karpentje.

Najbolji igrači Argentine bili su Oskar Furlong, ujedno i prvi strelac ekipe sa ukupno 67 poena. Rikardo “Negro” Gonsales dao je 64 a treći je bio plej Ugo Del Vekio, jedan od junaka finala sa 14 poena. U ekipi SAD najefikasniji igrač bio je Džon Stanić, očito naše gore list, sa 43 poena ukupno. Stanić je bio plej u idealnoj petorci, u kojoj su se još našli  Rikardoi Gonsales (Argentina), Čileanac Rufino Bernedo, Španac Alvaro Salvadores i kao centar Argentinac Oskar Furlong. MVP turnira bio je, bez diskusije, Furlong a prvi strelac po proseku Salvadores  sa 13,8 a po ukupnom broju poena Bernedo sa 86.

Najviše poena na jednoj utakmici postigao je Brazilac  Algredo Da Mota – 32 protiv Francuske. Zanimljivo je da je Egiptu dao 13, Čileu 2 a Peruu i Ameriknacima nijedan poen. Najuspešniji Jugosloven bio je Vilmoš Loci na 13. mestu liste strelaca sa prosekom 7,8 poena. Najbolji naš strelac na jednoj utakmici bio je Ladislav Demšar, Peruu je ubacio 15 poena.

Konačan plasman bio je: 1. Argentina, 2. SAD, 3. Čile, 4.Brazil, 5. Egipat, 6.Francuska, 7. Peru, 8. Ekvador, 9. Španija, 10.Jugoslavija.

Photo: AFA