Interesantan i neuobičajen poklon samom sebi je svojevremeno namenio za rođendan Šejkil O’Nil, jedan od najdominantnijih centara ikad viđenih na košarkaškim terenima. Kad je 6. marta 2000. napunio 28 godina, to veče je častio sebe i svoj tim LA Lejkers sa 61 poenom i 23 skoka u pobedi nad lokalnim rivalom LA Klipersima (123:103). Takva ekstravagancija upravo liči na Šaka, i dolikuje momku kome je celog života najveća želja bila da prestane sa igranjem košarke, i postane policijski šerif. Pred kraj karijere i u tome je uspeo, radio je u policiji Majamija za platu od jednog dolara nedeljno.

Igranje košarke u NBA ligi bilo je dozlaboga monoton i neinventivan posao za tog momka od 216 centimetara i 135 kila (sa udarima do 160). Pošto nije imao rivala za pošten fizički obračun, a profi košarka je pre svega to pa tek onda sve ostalo, O’Nil se posvetio pedantnom uništavanju dvorana u kojima se igra, i inventara u njima. Tako su se od njegovih monstruoznih zakucavanja konstrukcije koševa rušile kao lego kockice, lomili se semafori a umeo je i da počupa lance iz betoniranih ležišta konstrukcije koševa. Šejkil je tokom 19 godina duge karijere zaradio oko 350 miliona dolara za štetu koju je napravio. Kad smo kod para, on je 1997. probio “zvučni zid”, i postao prvi košarkaš u istoriji NBA lige koji je potpisao ugovor za više od sto miliona dolara: za sedmogodišnju vernost LA Lejkersima isplaćen mu je 121 milion. Plus zarade od reklama i šou biznisa, koje umnogome premašuju ugovor sa ekipom.

Gorostasni Šejkil je u Los Anđeles došao iz Orlanda, gde je igrao tri godine u gradu koji je poznatiji kao predgrađe Diznilenda 2. O’Nil je tamo bio u svom prirodnom ambijentu. Posle prve profesionalne sezone proglasili su ga popularnijim od Mikija Mausa (među američkim klincima). Zbog surove i rušilačke snage nazivan je i Terminatorom, ali je u sledećoj godini nabacio nešto malo tehnike, što je rezultiralo njegovom mnogo “humanijom” igrom. Sledeći nadimak mu je bio – “Bambi koji je sreo Terminatora”. Ono “Bambi” je i zbog čistog i neiskvarenog petarpanovskog intelekta smeštenog u ogromnom O’Nilovom telu. Intelektualna grdosija sigurno nije, ali zato je mogao sve! Kao onaj dobroćudni div iz Diznijevog crtaća, koji izgovori magične reči “Fi-Fo-Fam” i pretvori se u zeca sa velikim toplim ušima. Fi-Fo-Fam, i Šejkil O’Nil će vam razneti dvoranu, a onda gomilu klinaca odvesti na sladoled.

“Mali ratnik” – to je prevod sa arapskog njegovog punog imena Šakil Rašan O’Nil. Rodio se 1972. u Baton Ružu, i već u porodilištu bio zamenjen i dodeljen pogrešnoj porodici. Ipak, završio je ubrzo kod majke Lusil i njenog ljubavnika Filipa Harisona. Sa 13 godina odlazi u Nemačku, gde je Filip služio kao narednik u jednoj američkoj vojnoj bazi. Tu kompletna porodica prelazi u islam, a Filip, shvatajući neverovatne dimenzije koje poprima njegov posinak, počinje sam da ga podučava basketu. Slučaj je hteo da na taj čudan par naleti trener univerziteta Luizijana Dejl Braun. Pet godina kasnije dovukao je “Malog ratnika” među “Tigrove”, ekipu Luizijane. Očekivao se smerni musliman sa “yes sir – no sir” rečnikom kao posledicom očuhovih časova predvojničke obuke, a stigao je novi timski komedijaš. Svoju sobu je pretvorio u diskoteku, na dva gramofona neprestano se vrtela Suzan Vega, a O!Nil je uveseljavao ceo univerzitet svojim plesom. Što se onog najvažnijeg – košarke – tiče, krenuo je raspomamljeno u lomljenje tabli i konstrukcija, a posle takvih divljih zakucavanja imao je običaj da zaigra “rep dens” pored “ostataka dvorane”. Trener Braun je čak najavljivao da će mu pre utakmica davati umirujuća sredstva.

Ali pravi rep tajm tek dolazi 1992. kada, kao prvi na NBA draftu, odlazi u Diznilend, odnosno Orlando. Liga i cela prateća industrija oko nje sa nestrpljenjem su očekivali taj trenutak. U direktnom TV prenosu rađao se ligitimni naslednik Medžika Džonsona, Majkla Džordana i Lerija Birda. Počeo je spektakl surove snage kao zakon novog vremena u NBA košarci.

“Želite li da šutiram? Ne! Želite li da dodajem? Ne! Želite li da zakucam? Yeeeess!”

Ova reklama brzo je izludela Amerikance, kao i proizvod koji se reklamirao – Šak Atak. Mada je vrlo zapažena bila i ona “Ribokova”, gde se u ulozi četvoročlanog žirija pojavljuju najveći centri u istoriji košarke: Bil Rasel, Vilt Čemberlen, Karim Abdul-Džabar i Bil Volton. Pred njima Šejkil O’Nil se zaleće, zakucava i lomi tablu. Džabar konstatuje “To nije dovoljno”, a Rasel pruža metlicu i đubrovnik da neuspeli kandidat počisti srču sa parketa.

Dobio je đubrovnik, ali zlatan od Orlanda – potpisao je ugovor na 50 miliona dolara. Već u debitantskoj sezoni revija “Forbs” ga svrstava na 6. mesto najbolje plaćenih sportista sveta sa 15,2 miliona dolara zarade od košarke i marektinga. U toj godini (1993) postigao je 322 koša zakucavanjem, odnosno polovinu svih svojih poena. Međutim, vrlo brzo je otkrio i svoju veliku slabost – penale. O’Nil je igrač koga se i te kako isplatilo faulirati, jer umesto dva poena (iz igre) po pravilu postizao je samo jedan sa penala. U drugoj sezoni (93-94) procenat iskorišćenih penala je čak uspeo da snizi sa mizernih 59 odsto na “uličarskih” 53.

U krajnjoj liniji, Orlando, kao ni Lejkersi, nisu platili O’Nila da bi publika gledala kako on šutira slobodna bacanja. Od njega se oičekivao šou-tajm, podrazumevala su se zverska zakucavanja i što efektnije “banane”. Rep-tajm je bio nastavak: sa svojom grupom “Fu šinkens” izdao je dva albuma koji su se prodali u više od milion primeraka. Održali su turneje po SAD, Evropi, Australiji i Aziji… Sledila je serija vađenja Pepsijevih automata iz ležišta – naravno u reklamne svrhe – koja mu je donela bogatstsvo koje je prevazišlo košarkaški ugovor.

… Da – uz put je Šejkil uzeo i dva zlata: na Svetskom prvenstvu u Kanadi 1994. i na Olimpijadi u Atlanti 1996. Tu je u finalu protiv Jugoslavije bio krajnje diskretan: za pet minuta na parketu ubacio je svega 2 poena. Bio je u senci Hakima Olajdžuvona i Dejvida Robinsona, a Šejkilovi čuvari bili su Vlade Divac i Željko Rebrača. Tada, u leto 1996, pričalo se da će Šak svoj vrhunac dostići negde oko 2000. godine.  “Sva sreća što ću ja tada već biti košarkaški penzioner”, poručio je slavni centar Hjustona Hakim Olajdžuvon. One koji su se zateknli na parketima čekao je pravi teror.

Baš te 2000. godine O’Nil je proglašen MVP lige. Od 2000. do 2003. on i Kobi Brajant doneli su Lejkersima tri vezane titule, a sebi epitet jednog od najubitačnijih tandema ikad viđenih u istoriji košarke. Međutim, idila je prekinuta 2003, kad su se ova dvojica žestoko posvađali. Rezultat je bio poražavajući za Šaka: on je bio trejdovan u Majami, a Brajant je ostao do penzije u Lejkersima. Mada se i Šak-atak lepo snašao na Floridi, pa je tamo osvojio i svoj četvrti šampionski prsten. Dodao je ovaj nakit dijamantskom prstenu koji je odranije nosio, i na kome je ugraviran znak dolara.

U leto 2007. već veteran (35) O’Nil se iz Majamija seli u Finiks Sanse, gde je odigrao jednu sezonu. Sledeće godine prelazi u Klivlend Kavalirse, a svoju poslednju NBA sezonu odigrao je u dresu slavnih Boston Seltiksa. Teror je završen sa sledećim saldom: 19 sezona u NBA, 1.207 utakmica, 28.596 poena, 13.099 skokova i – 52,7 odsto ubačenih slobodnih bacanja.

U decembru 2002. oženio sa sa Šoni Nelson, sa kojom je dobio četvoro dece. Šoni ima sina iz prethodne veze, a Šakil kćerku iz veze sa Arnetom Jarborou. Šak i Šoni razveli su se 2009, i od tada bivši košarkaš, koji sada radi kao TV komentator, živi u Orlandu. U svojoj kući ima bioskop, zatvoreni košarkaški teren, Supermenove lustere, nacrtanog ogromnog Supermena na podu i Supermenov znak na ogromnom tepihu. Njegov sin Šarif ide u gimnaziju i visok je 203 cm. Igra košarku, i kažu da je u igri sušta suprotnost ocu. Čak odlično izvodi penale.

Photo: NBA