Na divnom sam se mestu našao pre nekoliko dana. U pravoj porodičnoj atmosferi oko mene su sedeli, između ostalih, Jelica Kalenić, Milica Radovanović, Bosiljka Pešić, Zaga Žeravica… Pa Nemanja Đurić, Dragoslav Ražnjatović, Dragutin Čermak, blogeri Koš magazina Miroljub Damnjanović Dugi i Boško Đokić… Devojke i momci – u sebi sam izračunao da je to najmanje hiljadu reprezentativnih nastupa (Amerikanci za svaku utakmicu u reprezentaciji poklanjaju po jednu kapicu, ovde bi bila čitava robna kuća takvih rekvizita). A koliko tek medalja sa svetskih i evropskih šampionata, olimpijskih igara… Među njima i ljudina Bora Cenić, 88-godišnjak koji nikad nije uspeo da zakuca, ali je tome naučio stotine i hiljade košarkaša i košarkašica u svom nikad prekinutom trenerskom radu.

U centru pažnje bio je najmlađi od svih – Bata Đorđević. Možda i nije najmlađi po godinama, ali po energiji i vitalnosti svakako jeste. Bilo je to veče Radničkog, veče u kome je Bata Đorđević slavio svoj osamdeseti rođendan. Koliko prijatelja ima – a bezbroj ih je – morao je da slavlje podeli u nekoliko večeri, ovo je bilo rezervisano za legende Radničkog. Njegovog Radničkog, onog sa beogradskog Crvenog krsta.

Najmanje što se za Batu može reći jeste da je košarkaški trener. Ne, on je živa košarka! Jedan je od heroja projekta “bićemo prvaci sveta”, ali ne filmskog nego onog stvarnog. Sebe je utkao u sve medalje koje su osvajali najpre reprezentacija Jugoslavije, pa one “skraćene” Juge, onda zajednice Srbije i Crne Gore, i sada samo Srbije. Bez njega sigurno ne bi bilo naše košarke ovakve kakvu znamo i volimo. A tek kad se pomene njegov pionirski rad u humanitarnim akcijama, košarkaškim kampovima koje je “izmišljao”, u trenerskim organizacijama, marketinškim akcijama koje su za cilj imale popularizaciju košarke… ma zatvorio je ceo krug u kome su čak i sportsko novinarstvo i aktivnosti na internet društvenim mrežama koje su ljudima njegove životne dobi potpuno strane. U svom dosadašnjem neverovatnom životu uspeo je da košarkom zauvek zarazi ijednog od sinova, naravno Sašu Đorđevića, koji to u svakoj prilici podvlači i potvrđuje. Kakvih 80 godina! Batinih prvih 80 godina.

Rođen je 23. oktobra 1938. u Beogradu. Košarkom se zarazio relativno kasno, sa 16 godina kad je došao da igra u juniorskom timu beogradskog Radničkog. Kluba kome je ostao veran do danas. Posle trogodišnjeg juniorskog staža prelazi u prvi tim Krstaša i tu igra narednih sedam sezona. Treneri u Radničkom su mu bili Bora Cenić (prvi), Vladan Marković i Ranko Žeravica. Odmah po prestanku aktivnog igranja, bilo je to 1963, postaje trener pionira Radničkog. Nije zapostavljao obrazovanje, završio je u Beogradu Višu pedagošku školu, odsek za fizičko vaspitanje, i sa 28 godina zapošljava se kao nastavnik fiskulture u osnovnoj školi “Marko Orešković” na Novom Beogradu. Tu je odmah osnovao košarkašku sekciju, a rezultati su stigli ubrzo: bili su dvaput prvaci Beograda i jednom drugi, dvaput prvaci Srbije i jednom drugi u Jugoslaviji.

Posejao je košarkaško seme na Novom Beogradu, a onda je 1971. prešao na Mali Kalemegdan. Postao je profesionalni trener seniora Crvene zvezde, i sa njima je odmah naredne godine postao prvak Jugoslavije. Na titulu je Zvezda čekala od 1953. Sa Batom na klupi trijumfovala je generacija Slavnića, Cvetković, Kapičića, Simonovića, Vučinića, Rakočevića, Lazarevića… Te 1972. Crvena zvezda je osvojila drugo mesto u Kupu pobednika kupova, u finalu u Solunu poražena je od Simentala.

Sledeće, 1973. godine, Bata Đorđević sa Zvezdom zauzima drugo mesto u prvenstvu Jugoslavije, a šampion je postao njegov matični klub Radnički. Za utehu, osvojen je Kup Jugoslavije, a crveno-beli su igrali u polufinalu Kupa šampiona.

Đorđević je vodio Crvenu zvezdu i od 1975. do 1979, a potom je trenirao brojne klubove i reprezentacije u zemlji i inostranstvu (Radnički, Patra, Borovo, reprezentacija Iraka, Al Vasl, reprezentacija Ujedinjenih Arapskih Emirata, Fahahil, IMT, Limož… Paralelno je radio i sa jugoslovenskim nacionalnim selekcijama, a vrhunac je bio 1980. kad je na Olimpijskim igrama u Moskvi osvojena zlatna medalja, a on bio pomoćnik trenera Ranka Žeravice i Mirka Novosela.

Treniranje klubova i reprezentacija nije ni izbliza moglo da apsorbuje svu ogromnu Batinu energiju, pa je decenijama bio aktivan u stručnim telima Košarkakog saveza, najpre Jugoslavije a potom Srbije. Osnovao je prvi letnji košarkaški kamp na Zlatiboru, organizovao niz humanitarnih utakmica i turnira devedesetih, napisao pet knjiga o košarci, osnovao košarkaške časopise u Srbiji i Bugarskoj, imao TV emisiju “Super koš”… Omogućio je da se prikupe sredstva za bezbrojne akcije, među njima za Bobana Jankovića, decu Zvečanske, aktivnosti Grupe 7… Ma ni to mu nije bilo dovoljno, organizovao je izložbe košarkaških fotografija, vajarskih radova, ikona… Duga je lista svega što je Bata Đorđević radio, i još uvek radi od šezdesetih godina prošlog veka pa do danas.

Sve to vreme nijednog trenutka nije zapostavljao sopstvenu porodicu. Sa suprugom Milijanom ima dva sina – Miloša i Aleksandra. Preneo im je ljubav prema košarci, a Aleksandar je izrastao u autentičnu košarkašku legendu – postao je Sale Nacionale, nekad jedan od najboljih sportista sveta, danas trener reprezentacije Srbije. Naravno, reč je o Saši Đorđeviću, koji ne propušta da u brojnim intervjuima istakne kako nikad ne bi postao to što jeste bez pomoći oca Bate.

Na proslavu osamedesetog rođendana ovog velikog košarkaškog entuzijaste i proslavljenog trenera stigao je, sa suprugom i ćerkama, i njegov sin Saša koga je neutoljiva košarkaška glad, genetski nasleđena, prethodnih dana odvela u Ameriku da obilazi naše reprezentativce koji igraju u NBA. A ni slavljenik nije ostao predugo sa svojim gostima. Već sutradan imao je u planu novu akciju, razgovore, dogovore, organizovanje i sve ono što svakodnevno radi decenijama. Ta strast kod njega traje, i sigurno nikad neće prestati.

Photo: Privatni album