Priznajem da sam, još 24. septembra tekuće godine, pokrenuo medijsku analizu i seciranje najgore odluke po srpsku košarku u poslednjih sedamdeset godina, kojom je omogućeno ”strancima” da igraju za mlađe sastave u Srbiji. (Pojašnjenje odluke: za pionirsku, kadetsku i juniorsku selekciju nekog tima, Crvene zvezde ili Mega Leksa recimo, mogu da nastupe po četvorice momaka koji nemaju naš pasoš, dakle – ”komada” dvanaest po klubu.) Što bi se delegatski reklo – ćaskamo o dvadeset četvoro ljudi koji su za svega dva sata poništili (”puj pike ne važi”) sve ono što je građeno decenijama, i naš basket uredno pripremili za ”orlovaču”, ili neko slično groblje. Već vidim, vođen bujnom maštom: tmuran dan, prohladno, kao na svakoj sahrani, kanda rominja i kišica, tužna lica pogolemog skupa, posmrtno slovo drže dvojica, prvo Omaleni, po najvećem rejtingu i zaslugama, a zatim Oveliki, po funkciji, da ne kažem kao vršilac dužnosti. Prvi je, pored četiri saopštenja, pripremio i ”pušing-defekt ekspertizu”, koja se prikazuje na video bimu formata 28×15 metara, dok se drugi oslonio više na emocije, uz lične zasluge, sa akcentom na slobodnim bacanjima. Prvu ukop-lopatu zemlje u raku bacio je gelovani gospodin, a umesto sveštenstva pojavio se Beli Mag lično, glavom i bradom. Rečju, bilo je tužno, ali dostojanstveno, jedna od lepših sahrana…

Elem, nije zgoreg da neko objavi i listu (ime, prezime i matični broj) lica koja su glasala ”za”, a posebno troje ”uzdržanih”, nije lepo da se volovska kola slome samo na predsedniku Draganu Đilasu i ”drugu-članu” kome se narečeni DĐ (pre)uljudno zahvaljivao. Odnosno, da vidimo epizodnu rolu kaskadera-glasača, ”robotića na navijanje” iz Srbije (Čačka, Kraljeva, Valjeva, Niša, Kruševca, Novog Sada…) koje će ova mera većma pogoditi (čitaj – zaviti u crno). Ili, da budem direktan kao slobodan udarac – nema tu nevinih, a najmanje su to delegati koji (smišljeno) nisu došli na sednicu, ili triling ”uzdržanih”. Tek toliko da se zna, ako za stotinak godina neko bude hteo ponovo da zaseje košarkicu na ovom podneblju…

Sad, obaška pitanje kako je došlo do situacije da se uopšte i postavi na dnevni red ovaj predlog. Ja to, iz svog iskošenog ugla, vidim ovako: iskusni u društveno-političkim pitanjima, moderni projektanti prvo su uklonili sve razumne znalce i poštovaoce košarke, odnosno one koji su umni  i vole ovaj sport, a to je – ugašeni (kao voštana sveća) Stručni savet (SS). Dakle, kada je smišljeno bataljen SS, otvoren je auto-put za bestragiju, odnosno lično-klupsko-menadžersko strvinarenje. SS većini ljudi koji su se ”krvavo” izborili da budu programeri današnje srpske košarke, smeta iz dva razloga. Prvo, jer bi SS činili ljudi koji iza sebe imaju (pre)bogatu karijeru kao igrači, treneri ili časni funkcioneri (Stanković, Radović, Ivković, Obradović, Pešić, Maljković, Đorđević, Kićanović, Bodiroga, Divac i ini), sa kojima se ne može manipulisati, odnosno koji bi lagano odbili ovu i neke prethodne nebulozne ideje čelnika Košarkaškog saveza Srbije. Drugo, a po prioritetu može biti čak i prvo, članove SS pored sebe, ni blizu ne žele oni čija se karijerica svela na prosečno dva i po poena u beton-ligi i po koji basket sa penzosima u lokalu, ili oni koji će večno biti ”navijači”, po receptu – ”vole, a ne umeju”. Njihova sujeta ne dozvoljava prisustvo basket velikana. Dalje, hipotetički, ako je postojao i blagotvorno delao SS u vreme Jugoslavije, na nivou tri puta većeg broja žitelja nego što je to slučaj sa Srbijom danas – kako je moguće da je naprasno postao nepotreban? Dakle, prst na čelo i dupe uza zid – što reče moja pokojna majka, koja kao da je bila vidovita za ovo drugo – pa razmisliti i ”neutralisati” nosioce svega zlog u srpskoj košarkici, jer oni imaju u rukavu mnogo više od četiri keca iz jednog špila (u prevodu – nije kraj ovakvim ujdurmama i ”šok terapijama”).

Evo, odužio sam ovaj zapis, ne znam da li da nastavim sa zapažanjima da se kolumnica ne pretvori u ”pušing-defekt”? A imao bih šta da podelim sa (malo)brojnim čitaocima, kao: ako je ABA liga, ovakva kakva je (nikakva, pogledajte broj datih koševa, izgubljenih lopti, er-bolova pri šutu za tri poena, anonimusa na sve strane), da li bi joj (i zašto da) više odgovarao naziv BABA ligica, recimo – Basket Asocijacija Bezveznih Amatera? Drugo, ako Crvena zvezda, kao najkvalitetniji sastav, ima dva poraza već posle šestog kola (a toliko je nakupila prošle sezone u dvadeset šest utakmica) – hoće li biti prva sa osam izgubljenih mečeva i koliko će ih imati Partizan, ako sada ima četiri ”kiksa”? Treće, ako Partizan izgubi od Cibone u Zagrebu, uz prebukiranje pozicije ”dvojke” i sa Anđušićem, tako da je Aranitović igrao samo šest a Marinković sedamnaest minuta, znači li to da će crno-beli na kraju sezone biti ”moralni pobednici” ako budu jedno mesto ispred Cibone, a ovi razigraju Krušlina, Mavru, Slavicu i mlađeg Žižića i zašto ne? Odnosno, imaju li ljudi iz Humske ikakav, a pogotovo smislen plan i program za nastupajuće godine? Četvrto, ako se Boško Đukanović, prvi čovek valjevskog Metalca, i trener Vlada Đokić – rastanu pa spoje na četiri dana, da li je to ”spontano” ili ”planski” i šta je tu Mišković, kouč ili pedagog za jednokratnu upotrebu? Peto, ako Mega bude četvrta a Zvezda prva (što je zasad moguća varijanta) u BABI, znači li to da je polufinale (koje je ”čudesno” smanjeno sa tri na dve pobede) već rešeno na obostrano zadovoljstvo: crveno-belima finale, još jedna godina u Evroligi i po koji mladi igrač iz Mege, a timu Dejana Milojevića barem još godinu dana ”besplatnog” treninga u Železniku? Peto – dosta je bilo mojih argumentima nepotkovanih hipoteza, misaone gimnastike…

Photo: MN press