U svetu zaborava, u kakvom često živimo, mnoge velike ličnosti, veliki ljudi brzo isčeznu iz kolektivnog sećanja. Ljudi su skloni zaboravu, ne poštuju prošlost, nedovoljno shvataju poruke koje im prošla vremena upućuju. Često se zato sa usana mnogih otrgne  pitanje – “Kako su to mogli da zaborave. Pa, toliko toga je učinio”?

Ponekad, doduše, neki od velikana pobede i zaborav, kao što su pobeđivali sve nedaće i protivnike u svojim profesijama. Jedan od takvih, zauvek nas je napustio 29. oktobra 2015. godine. Otišao je Ranko Žeravica, jedan od najvećih i najboljih srpskih, jugoslovenskih, evropskih i svetskih košarkaških trenera.

Od suvih biografskih podataka mnogo je važnija suština kojom je ispunjavao svoj i život svih oko sebe. Imao je divne roditelje ali i tešku mladost. Otac je bio bogati predratni zemljoposednik koji ga je učio marljivosti i upornosti. Ranko je učio zanat ali je više voleo knjige. Bio je strašno znatiželjan. Rano detinjstvo je bilo obeleženo srećom i mirom. A onda je došao rat. Otac je odveden u zarobljeništvo, a on je sa bratom i majkom pokušavao da preživi. Kao nova glava kuće, održavao je domaćinstvo, radio  u polju, bio paor.

Preživeli su. Ali, muke su tek nastajale. Za novu komunističku vlast, otac mu je bio kulak, klasni neprijatelj. Sve su im uzeli. Ostao je samo sto, četiri stolice i dva kreveta. I košarkaška lopta. Nju nisu uzeli i time su i Ranku i čitavom košarkaškom svetu načinili ogromnu “uslugu”.

Bio je odličan student geologije. Želeo je na mašinstvo, ali mu nisu dali. Odličan student, a stalno gladan. Nije imao šta da jede, gde da spava. Leti na klupi, zimi na železničkoj stanici. Pokušavao je da se bavi košarkom. U Radničkom, na Crvenom krstu, našao je dom. Kaže da je tamo prvi put(osim kuće), osetio da pripada nečemu. I još je govorio da je kao veoma mlad počeo da se bavi trenerskim poslom. Ne toliko zbog samog posla, koliko zbog besplatne hrane koju je imao u menzi. Iz nje je izlazio sit, sa džepovima punim hleba i, najzad, skoncentrisan na ono što će obeležiti čitav njegov život. Na košarku.

Vrlo brzo je talenat isplivao na površinu i postao je prvi profesionalni instruktor košarke u SFRJ. Zaljubio se 1957. u košarkašicu OKK Beograda Zagu Simić, i od tog momenta njihov život dobija novi smisao. Privoleo je da pređe u redove Radničkog, ali ju je privoleo i da kaže još jedno značajnije DA, pred matičarem. “Ona je moj najbolji prijatelj u životu. Pravi oslonac. Emotivni, psihološki, racionalni….” – znao je Ranko često da govori kada ga pitaju o Zagi. Dobili su dva sina, uspešne, pametne ljude, dobili su I unuke. Prošli su zaista svašta.

Najdramatičniji moment je, svakako, bio onaj kada su se zajedno, u dva automobila vraćali sa legendarnim, avangardnim košarkašem i čovekom Radivojem Koraćem, iz Sarajeva. Oni su bili u prvim, Žućko u drugim kolima. Oni su uspešno pretekli jedan auto, Žućko nije. Izdahnuo je na Zaginim rukama dok su ga vodili u bolnicu. Od te traume, nikada se nisu u potpunosti oporavili. Živeli su na relaciji Saragosa- Beograd, intezivno prateći svaku, i najmanju košarkašku utakmicu svuda po svetu.

A sportski rezultati? O njima bi knjiga mogla da se napiše. I pisane su mnoge. Objašnjavali su kako je Ranko ovo, kako je Ranko ono…A niko nije uspeo da ga nadmaši.  Zato je I bio primljen u Kuću slavnih 2007. u Španiji, bio je predavač na preko 20 univerziteta širom sveta. Još uvek jedino olimpijsko zlato iz Moskve 1980. je njegovo. Prvo veliko svetsko zlato iz Ljubljane 1970.  je njegovo. Srebrne medalje sa Olimpijade 1968, Svetskog prvenstva 1967, Evropskog 1969 i 71. Bronza sa SP 1982. Sve su to njegove medalje i njegovih igrača koje je stvorio, uobličio, usavršio. Od Kićanovića, Dalipagića, Ćosića, Simonovića, Kapičića, Šolmana, Koraća, Slavnića, Plaćaša….

Svakome je nešto dao, svakoga je nečemu naučio. I svako mu je to i vratio na terenu. Bio je veliki pregalac na košarkaškom terenu i van njega. Intelektualac, koji je uveo naučni pristup u pripremi takmičenja, utakmice. Prvi je s velikim uspehom kombinovao rusku i američku školu košarke. Na desetine, stotine papira bile su oko njega na kojima su bili upisani svi važni parametri njegovih ali i protivničkih igrača. Nije bilo kompjutera, nije bilo interneta, Ranko je sve to radio iz glave, rukom. I sve je čuvao.

Kada bi vam svojevremeno otvorio vrata svog doma u Beogradu, vidite istoriju jugoslovenske košarke oličenu u njemu kao ličnosti, u svim tim papirima, dokumentaciji, tefterima i medaljama koje niste imali više gde da čuvate. Nadrasle su stan koji imaju. Kao što je on nadrastao vreme i zemlju u kojoj je živeo. Skoro je bioskopske sale u Srbiji ali i regionu punio film “Bili smo prvaci sveta”. Film govori o četvorici pionira i osnivača košarke na ovim prostorima i treneru – velikanu koji je sve to uobličio u titulu prvaka sveta. Verovatno i sada, negde u boljem svetu, Raša, Nebojša i Profa, smišljaju sa Rankom neke nove akcije i igraju neku nebesku košarku. Istu onu koju su igrali i ovde.