Ko hoće da veruje u naslov – neka veruje. U “knjigama” će zauvek pisati da je španski tim San Pablo iz grada Burgosa osvojio Interkontinentalni kup, i tako postao nezvanični  klupski prvak sveta. Druga je stvar ko je sve igrao, odnosno kakva je konkurencija bila. Burgos je u finalu, igranom 6. februara 2021. u Buenos Ajresu, pobedio argentinski  tim Kimsa 82-73.

Evo i aktera:

Dvorana “Obras Sanitarias”. Sudije: Roberto Vaskez (Portoriko), Ademir Zurapović (Bosna i Hercegovina) i Andres Bartel (Urugvaj)

KIMSA: Torete, Gaskins 8, Dijez 11, Gramaho 9, Baralje, Kopelo 2, Robinson 25, Simpson 9, Hol, Kosolito 5, Ramirez 4, Karbali. Trener: Horhe Sebastian Gonsales.

BURGOS: Kravić 12, Salaš 2, Benite 19, Barera, Gutijerez, Salvo 4, Mekfaden 16, Rivero 10, Sako 2, Kuk 3, Rabaseda 2, Horton 12. Trener: Đoan Penjaroja.

Tako je bilo 2021, a kako je počelo, i kakav trag su ovom takmićenju ostavili naši klubovi, treneri i igrači?

Prvi Interkointinetalni kup igran je u Madridu od 6. do 9. januara 1966. FIBA je kopirala ideju FIFA koja je 1960. ustanovila takmičenje u kome su za prestiž igrali prvaci Evrope i Južne Amerike. U prvom izdanju 1960. Real Madrid je igrao 0-0 i 5-1 sa Penjarolom.

U glavnom gradu Španije 1966. okupili su se Real Madrid, Injis Vareze,  Kortintijans (Brazil) i američka ekipa Jamaco Saints iz Čikaga. U polufinalu Injis je pobedio Real 86-77, a Korintijans američku ekipu 69-62. Trofej je pripao italijanskom timu koji je pobedio Korintijans sa 66-59. Zanimljivo je da je najefikasniji sa 20 poena bio Đovani Gavanjin koji je bio igrač-trener.

Prvu titulu u našu zemlju simbolično je doneo trener Aleksandar-Aca Nikolič koji je 1970. predvodio Injis. U odlučujućoj utakmici  tim iz Varezea iskoristio je prednost domaćeg terena (igralo se u Varezeu) i pobedio prašku Slaviju 71-63. Dino Menegin je dao 16 poena a Meksikanac Manuel Raga 15. Nezaboravni profesor je bio u finalu, takođe sa Injisom, i 1973. Ali je tada, u Sao Paulu, bolji bio Sirio (74-82).

Jedini naš tim u finalu bila je Bosna. U Sao Paulu, Sirio je 6. oktobra 1979. bio bolji od Bosne 100-98, posle produžetka jer je posle 40 minuta bilo 88-88. Oskar Šmit je dao 42 poena i oduševio Bogdana Tanjevića, tada trenera Bosne, koji ga je kasnije pozvao u Kazertu čim je mogao. Boša mi je ispričao zanimljiv detalj:

– Mi smo vodili veći deo meča… Vidim jednog plavušana koji nam trpa poene i – plače. Dao nam je 42. Bukvalno je plakao dok je njegov tim gubio.Tu me je kupio jer sam video da osim sjajnog šuta ima i karakter, želju za pobedom, zdravu ambiciju. Taj “plačko” bio je Oskar Šmit, kasnije poznat  kao “Mano santa” (sveta ruka) – pričao je Tanjević.

Bosnu je u tom meču sa 32 poena predvodio Mirza Delibašić, koji se u Sao Paulo vratio 1981. ali sa Real Madridom. Španski klub je pobedio Sirio 109-83, Mirza je sa 33 poena bio daleko najbolji igrač meča. Oskar Šmit je još bio u Siriju ali je dao samo 12 poena. Zasnimljivo je da je u timu Reala igrao još jedan igrač sa prezimenom na “ić”. Reč je o izvesnim Stivu Maloviću, očito našeg porekla, koji je dao 2 poena. O njemu ne znam ništa, ali na Wikipediji nađoh da je studirao na Univerzitetu San Dijego Stejt, da je na draftu 1978. bio 149. pik, odigrao je 39 utakmica u NBA za Vašington, San Dijego Kliperse i Detroit pre nego što se preselio u Evropu. Prvo je igrao za Stela Azura iz Rima, pa Real, potom je otišao u Izrael gde je 1996. završio karijeru. Umro je 13. aprila 2007. u 50. godini.

Vraćam se Interkontinetalnom kupu. Bosna je bila finalist i na korak od osvajanja trofeja, ali nije uspela i to je jedan od retkih trofeja koji naša košarka (nekadašnja) nije osvojila. To što nije uspelo Bosni i Boši Tanjeviću ostvario je Boža Maljković sa Panatinaikosom 1996. Posle poraza u Argentini od Olimpije (93-89) “Pao” je dobio drugi (83-78) i treći meč (101-76) i osvojio trofej.

Onda je takmičenje zapalo u krizu, nije se igralo do 2013. kada je Olimpijakos, opet u Sao Paulu, pobedio Pinjeiros 81-70 sa Mirzom Begićem u sastavu (4 poena). Naredne godine trofej je osvojio Makabi pobedom u finalu nad Flamengom 69-66. U sastavu je bio i Aleks Marić, naš Australijanac, bivši igrač Partizana.

U 2015. trofej je stigao u Madrid pošto je Real u dvomeču (90-91 i 91-79) nadigrao brazilski Bauru Basket. U timu Pabla Lasa bio je i mladi Luka Dončić, strelac 4 poena u drugom meču.

Posle pauze 2018. takmičenje su 2019. završili AEK i Falmengo, igralo se u Rio de Žaneiru. Bilo je 86-70 za grčki tim u kome je igrao i Dušan Šakota (11 poena), dok je njegov otac Dragan Šakota bio sporttski direktor pošto je prethodno kao trener AEK-a osvojio Ligu šampiona FIBA.

U izdanju za 2020. ekipa Tenerifa bila je bolja (80-72) od Virtusa Bolonja, na čijoj je klupi bio Saša Đorđević a na terenu Miloš Teodosić i Stefan Marković.

Nadam se da nikoga od “naših” nisam zaboravio, mada je priča bazično istorijat takmičenja koje je osvajalo 19 klubova, tačnije 18 klubova i jedna selekcija jer je su 1972. učestvovale selekcije SAD, SSSR, Brazila i Poljske, a prvi su bili Amerikanci koji su u krugu sa SSSR i Brazilom (svi po 2-1) imali najbolju međusobnu razliku.

Poslednji naš međukonentalni šampion postao je Dejan Kravić koji je trijumfu Burgosa doprineo sa 12 poena i 5 skokova. MVP finala u Buenos Ajresu bio je Vitor Benite, autor 19 poena.

Najviše puta Interkontinentalni kup osvajao je Real Madrid, pet puta, a trofej su u Španiju donosili i Tenerife (dva puta), Barselona i sada Burgos (po jednom) koji se ni kriv ni dužan našao među velikanima…

Photo: FIBA