Naš prijatelj i saradnik Boža Manojlović podsetio je juče na na jedan od najvažnijih datuma u istoriji naše košarke. Tog 2. jula 1995. u Atini jugoslovenska reprezentacija vratila se na najviše postolje podijuma, tamo gde je bila 1991. u Rimu. Bio je to trijumfalni povratak posle trogodišnjeg izgnanstva iz sveta sporta zbog sankcija koje su bole nametnute SR Jugoslaviji.

Pošto je reč o istorijskom datumu i događaju, nije na odmet još malo podsećanja. Prošlo je četvrt veka, mnogio od naših čitalaca nisu bili ni rođeni, ili su bili mali pa ne pamte. Aca Ostojić i ja smo bili u Atini, pa evo naših sećanja objavljenih u mojoj knjizi „Koš po koš“ posvećenoj evropskim prvenstvima. Ja sam više o utakmici, a Aca o dočeku u Beogradu pošto sam ja iz Atine odleteo za Barselonu.

***

Ako je do ličnog utiska, nikada za više od 52 godine rada nisam emotivnije doživeo jedno finale od ovog atinskog. Sve se skupilo: povratak posle sankcija, publika koja je bila protiv nas, strani novinari koji su otvoreno navijali za Litvaniju, insinuacije da smo tu gde jesmo zahvaljujući Bori Stankoviću…  Istina je bila sasvim drugačija: imali smo sjajan, moćan tim. Isto kao i Litvanci. Video sam mnogo finala, ali kao to atinsko na evropskim šampionatima nikad nije odigrano. Bio je to festival ofanzivne košarke protkan majstorstvima velikih igrača na obe strane.

Utakmica je bila fantastična, sa hepiendom za nas, pre svega zahvaljujući neverovatno raspoloženom Đorđeviću koji je dao 41 poen šutirajući trojke 9/12. Nažalost, nije moglo bez skandala jer su Hrvati, sa bronzanom medaljom oko vrata, napustili podijum kada je na njegovu najvišu stepenicu trebalo da se popnu Jugosloveni. Politika, ljubomora, zavist… RTS je 1. jula 2015. emitovao snimak finala. Uverili smo se: pobeda je bila čista kao suza.

Košarkaši su svoje rekli 2. jula 1995. u Atini pobedivši u finalu Evropskog prvenstva Litvaniju sa 96-90. Narod je dan kasnije odgovorio spontanim dočekom koji niko nije mogao da organizuje. Od aerodroma, preko Novog Beograda, do starog dela grada, heroje iz Atine pozdravljali su oduševljeni ljudi. Kulminacija je bila na balkonu Gradske skupštine ispod koga se, zakrčujući sve okolne ulice, sakupilo oko 100.000 navijača koje su košarkaši usrećili.

Te večeri rođena je tradicija koja traje: svaki veliki sportski uspeh proslavlja se na balkonu, klinci koji počinju da se bave sportom sanjaju da se jednog dana pojave na toj terasi našeg ponosa.

Oni koji su inaugurisali tradiciju, košarkaši, vratili su se na mesto slavlja 3. jula 2015. Sjajna ideja KSS-a da dve decenije kasnije okupi zlatne momke i selektora Dušana Ivkovića realizovana je besprekorno a poruka je bila: balkon čeka naše nove sportske junake.

Za dokumentaciju:

JUGOSLAVIJA–LITVANIJA  96-90 (48-49)

02. 07. 1995, Atina (22.00). Sudije: Toliver (SAD) i Picilkas (Grčka).

JUGOSLAVIJA: Bodiroga 12 (5-6), Danilović 23 (6-8), S. Obradović 5 (1-1), Paspalj 5, Đorđević 41 (10-12), Rebrača 1 (1-2), Divac 5 (1-3), Savić 4 (0-2).

LITVANIJA: Homičus 3, Stombergas 2 (2-2), Lukminas, Krapikas, Kurtinaitis 6 (1-2), Sabonis 20 (8-9), Karnišovas 19 (5-6), Marčulonis 32 (7-9), Ejnikis 8 (2-2), Markevičijus.

U nastavku evo Acinog teksta, tada izverštača „Telegrafa”,  iz te moje knjige. Zamolio sam nekolicinu kolega da se prisete svog doživljaja finala, a evo kako je to Aca Ostojić video, doživeo i opisao.

Nema aerodroma!

Te 1995. još je bilo dozvoljeno da se puši u avionima. Istina, ne prilikom poletanja i sletanja, ali kad se ugasi lampica „do not smoke“ pola letelice bi zapalilo. Tako je bilo i u avionu koji se 3. jula vraćao iz Atine u Beograd.

Sedeo sam negde u prednjem delu boinga, i bio sam među najmanje važnim putnicima. Što je i razumljivo. VIP putnici bili su naši VIP košarkaši, heroji nacije koji su 24 časa ranije osvojili zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu, pobedivši Litvaniju u finalu, za koje i dan-danas stručnjaci tvrde da je bilo najbolje u istoriji kontinentalnih šampionata. Koliko se sećam, nije bilo ni torte ni šampanjca, samo je u avionu kružila neka boca viskija. I pušilo se. Bilo je to vreme neposredno posle višegodišnjih sankcija, današnjim generacijama teško je objasniti da se tad nije jela torta, ali se pilo i pušilo kad god se ukazala prilika.

Avion se spremao za sletanje, i u tom trenutku se pored mog sedišta stvorio Vlade Divac. „Daj da zapalim“, rekao mi je i sa svojih 212 centimetara se sagao da ga slučajno ne vidi Duda Ivković, koji je sedeo dva reda ispred. As Los Anđeles Lejkersa, igrač koji je upravo potpisao novi ugovor u NBA ligi vredan, koliko se sećam, dvadesetak miliona dolara, plašio se da ga trener ne „provali“ da (ponekad) puši. Mada mu Duda više i nije bio trener, jer je pred poletanje na atinskom aerodromu potvrdio da mu je utakmica sa Litvanijom bila poslednja, i da kormilo reprezentacije prepušta Željku Obradoviću.

Naravno, zapalio sam Divcu. A on, dok je povlačio prvi dim, mahinalno je pogledao kroz prozor aviona i rekao: „Nema aerodroma, gde ćemo mi da sletimo?“ Pogledao sam i ja, i video u daljini obrise pristanišne zgrade surčinskog aerodroma, ali – nigde piste! Dokle je pogled dopirao, po okolnim poljima i njivama, na parkingu, ma svuda – ljudi, hiljade, desetine hiljada ljudi.

Naš avion je morao da napravi krug dok se ne raščisti pista. Posle sletanja reprezentativci su otišli na konferenciju za štampu, a mi novinari, koji smo bili sa njima prethodne dve nedelje, pokupili smo prtljag i pokušali da izađemo. Nije to bilo lako, masa sveta pritisla sa svih strana oko aerodroma. Naravno, nije bilo ni govora da se ide najkraćim putem u Beograd, jer je autoput od aerodroma do grada bio krcat ljudima koji su čekali da pozdrave svoje heroje.

Dok sam razmišljao kako dalje, odjednom se na dvadesetak metara od mene stvorio autobus u kome su sedeli naši košarkaši. Policija je pokušavala da prokrči put, ali to je išlo teško. Video sam ljude koji su protrčavali pored policajaca i ljubili felne na točkovima autobusa!

Bilo je neko lepljivo julsko predvečerje. Spremala se letnja oluja. Oblaci su bili nisko, svetlost se čudno prelamala, a vazduh je bio pun elektriciteta. Toliko ga je bilo da, kad se sa nekim rukujete, pukne varnica između dva dlana. Sve je bilo spremno za prvi, najemotivniji i svima najupečatljiviji doček naših sportista ispred Skupštine grada. Kažu da nas je bilo pola miliona. Ne znam, u vreme dočeka pušio sam u nekakvom poluraspalom kombiju koji je od aerodroma do grada išao u dugačkoj koloni vozila sporednim putevima, preko sela Surčin.

Photo: FIBA