Nikola Lončar, sportski direktor Partizana, moraće da menja vizit kartu. Nije više sportski direktor, poslednji je u nizu onih koji su platili ceh za lošu sezonu. “Seča” je počela poodavno, mnogi je u početku nisu ni primetili, a sada je došla i do Lončara. Kolika je njegova krivica?

Odmah treba reći da Nikola Lončar sigurno nije mogao ama baš nijednu odluku o angažovanju igrača, ili trenera, da donese sam i na svoju ruku. On nije imao “pristupne kodove” za Partizanovu kasu, to je kod sebe držao predsednik Ostoja Mijailović i članovi Upravnog odbora, a Lončar je mogao samo da nekog preporuči. Na primer, mogao je reći – treba angažovati Sašu Filipovskog za trenera. Koliko znamo, posle Lončarove preporuke u Ljubljanu na pregovore sa Filipovskim otišao je predsednik kluba, i trijumfalno se vratio u Beograd sa postignutim dogovorom.

Slično je verovatno bilo i u svim drugim prilikama od 2018, kad je Nikola postavljen za sportskog direktora. Imao je on u tom periodu i pogodaka (Markus Pejdž, Džok Lendejl, Aleks Renfro, Ognjen Jaramaz, Kori Volden, Vil Mozli, Rašon Tomas…), ali i promašaja (Stefan Janković, Stefan Birčević, Ajnars Pejners, Artsjom Parahovski, Džejms Makadu, Brajan Angola…). Bilo je najviše onih za koje se ne može reći ni da su pravi pogoci, ali ni da su promašaji. Poput Radeta Zagorca, Nikole Jankovića, Nemanje Dangubića, Kodija Milera Mekintajera ili nešto ranije Alekseja Nikolića. Najgore od svega je što Partizan skupo košta svaki promašaj.

– Imamo četiri promašena ugovora iz prošle godine, gde sada plaćamo penale. To su Parahovski, Pejners, Reding i Mekadu. Oni su vukli 30 odsto budžeta. Ali, s druge strane, stručni štab je napravio odlične rezultate i sa takvim promašajima, ali su oni ostali ´hipoteka´za ovu godinu – rekao je nedavno predsednik Ostoja Mijailović.

Ovogodišnja čistka u Partizanu počela je nekako tiho. Najpre je otpušten Brajan Angola, koji ionako nije dao nikakav doprinos klubu. Ubrzo za njim otpisan je i Stefan Janković, za kojim je takođe malo njih žalilo. Onda je smenjen trener Vlado Šćepanović, što su mnogi jedva dočekali jer je tim bio u seriji loših rezultata, pre svega u ABA ligi. Posle trenera prvi na redu su najvažniji igrači u timu, a u košarci su to plejmejkeri. Pušten je Nemanja Gordić da ode u Mornar, a iz tima je odstranjen Kodi Miler Mekintajer, i vode se pregovori o raskidu ugovora sa njim. Najzad, čistka je počela i po kancelarijama, a prvi na udaru je Nikola Lončar.

Hipoteka sa kojom je Partizan startovao ovu sezonu bila je ogromna. Tu pre svega mislim na nezavršena takmičenja u Evrokupu i ABA ligi, gde je stajao odlično. Međutim, kad se iz ove perspektive pogleda, ne treba idealizovati igru tima u 2019-20. Istina je da su sve uspehe iznela nekolicina – Jaramaz, Volden, Mozli, Pejdž i delom Zagorac, ali njih je takvima napravio čovek koji više nije u Partizanu – Andrea Trinkijeri. Kakav je on trener poslednjih meseci dokazuje i pokazuje u minhenskom Bajernu igrama u Evroligi, a kakvi su košarkaši Partizana sa kojima je radio pokazuju oni sami skoro iz utakmice u utakmicu. Bez Trinkijerija su neprepoznatljivi. Ovo nije nikakva uvreda na račun Šćepanovića ili Filipovskog, nego gola činjenica. Dakle, bez Trinkijerija nije se trebalo ni pozivati na prethodnu sezonu, nego pošteno reći još u julu: krećemo sa ovim što imamo, nismo bog zna šta, pokušaćemo ali ništa ne možemo obećati… Nije bilo baš tako.

Na kraju hoću da kažem nešto što mislim da je vrlo važno: čak ni Trinkijeri ne bi napravio pola svojih uspeha da tim nisu iz utakmice u utakmicu nosili navijači. Njih nema ove sezone na tribinama, i to je dodatni hendikep. Ubeđen sam da bi sa navijačima i Vlado Šćepanović bio duplo uspešniji, ubeđen sam da Gordić nikad ne bi otišao u Mornar, da bi se Miler Mekintajer probudio, da bi Zagorac postao prirodni vođa tima i, najzad, da Nikola Lončar ne bi morao da menja vizit kartu.

Ili grešim?

Photo: MN press