Pre nego što je krenuo za Istanbul, Partizan je osvojio domaći Kup. Na turniru u Nišu prvo je u polufinalu pobedio Rabotnički (91-78) a u finalu Bosnu, koja je u polufinalu iznenadila Crvenu zvezdu (105-79). Uspeh crno-belih propraćen je u „Košu“ br. 46 od 15. aprila 1992. naslovnom stranom i reportažom  Aleksandra Ostojića na tri naredne. Iz tog broja saznajem da je Boban Janković, otac Vladimira koji danas igra za Panatinaikos, bio MVP lige i dobitnik našeg trofeja. Iza njega su ostali Mirko Milićević (Vojvodina), Saša Danilović (Partizan), Luka Pavićević (Radnički) i Mileta Lisica (Sloboda Tuzla). U rubrici „Vaš sagovornik“ čitaocima je odgovarao Saša Danilović. Na pitanje u kojoj bi zemlji najradije nastavio karijeru, iskreno je rekao: “U Italiji”. A u kom bi NBA klubu najradije igrao? “U Lejkersim, zbog Divca”…Objasnio je i zašto se zove Predrag a zovu ga Saša: “Tata je želeo Predrag, mama Saša”…

Na jednoj strani nalazim zanimljiv rezultat nagradne igre „Borbe“. Čitaoci su glasanjem odabrali „idealnu petorku“ Partizana svih vremena. Rezultat je bio: plejmejker Saša Đorđević (ispred Moke Slavnića, Željka Obradovića, Dragana Todorića i Svetislava Pešića). Na dvojci Dragan Kićanović, ispred Danilovića, Petra Vilfana, Dragutina Čermaka i Nebojše Zorkića. Na krilu Praja Dalipagić, slede ga Goran Grbović, Ivo Nakić, Arsenije Pešić i Žarko Zečević. Na četvorci Žarko Paspalj sa ogromnom prednošću u odnosu na Bobana Petrovića, Slavišu Koprivicu, Zorana Stevanovića i Marka Ivanovića. Na poziciji pet Vlade Divac, zatim Milenko Savović, Miroslav Pecarski, Miodrag Marić i Joip Farčić. Bilo je 734 učesnika koji su pogodili sastav nabolje petorke.Trojica su dobili vredne novčane nagrade, 50 je otišlo u Istanbul na Fajnal four.

Nailazim i na sliku Raze Mujanović sa peharom ženskog Kupa šampiona. Njena Dorna iz Valensije, pod vođstvom Mikija Vukovića, osvojila je triplu krunu, prvenstvo i kup Španije i Kup šampiona sa 44 pobede i 0 poraza!

Dođoh, konačno, i do broja 47 od 29. aprila 1992. Na naslovnoj strani Đorđević i Danilović, ispod glavni naslov iz moje reportaže „Carevi Carigrada“. Ako neko od mlađih čitalaca slučajno ne zna, Istanbul se nekada zvao Carigrad… Na narednim  stranama je reportaža kolege Miroslava Kosa uz kolaž slika Branka Pantelića: Željko na rukama igrača, zagrljaj košarkaša, kumovi Savović i Obradović sa prstom na čelu kao da kažu da je pamet najbitnija, Sale u zagrljaju  buduće supruge Seke podiže kažiprst kojim kao da poručuje  ko je br. 1…

U mojoj reportaži puno detalja, počev od dolaska Partizana u nedelju 12. aprila negde oko ponoći. U isto vreme došao je i avion iz Frankfurta sa Borom Stankovićem i ostalim zvaničnicima FIBA. Bora je čestitao Partizanovim funkcionerima plasman za F4, ali mu je Dorđe Čolović, popularni Siske, dugogodišnji funkcioner crno-belih, rekao:

– Nešto od tih čestitki ostavi i za četvrtak…

Svima redom nudio je 2-1 opkladu da će Partiozan biti prvak Evrope, ali nije bilo kandidata! Dragan Kićanović, ministar sporta u vladi Srbije, ali i potpredsednik Partizana, kovertirao je papir sa imenom igrača koji će biti  „otkrovenje finalnog turnira“. Kada je posle finala koverat otvoren unutra je bilo ime Mlađana Šilobada. Još jedno ispunjeno proročanstvo…

Čak je i profesor Aca Nikolić malo parkirao svoj urođeni pesimizam, i rekao igračima:

– Kad sam polslednji put bio sa vama ostvarili ste dve pobede, neka tako bude i sada.

Pred meč sa Filipsom, Obradović je posle zvaničnog dela sastanka u svlačionici, kad su igrači već krenuli na teren, onako uzgred rekao:

– Samo još da vam kažem da nam italijanska štampa ne daje ni 15% šansi za pobedu…

Rezultat znate, 82-75 (31-35) za Partizan. Danilović je dao 22 poena, Đorđević 21, ali je zablistao „kovertirani“ Šilobad sa 10 poena i 5 skokova. Koprivica je dao 14, Nakić 5, Dragutinović 4, Stevanović 2. Deril Doukins je sa 21 poenom bio uspešniji nego u dve utakmice u grupi, ali ostali nisu mogli da ga isprate. Partizan je dobio i treći duel sa Filipsom te sezone i ušao u finale u kome ga je čekao  Huventud, mnogo bolji od Estudijantesa (91-69) u španskom polufinalu.

U sredu popodne, između polufinala i finala, tokom treninga seo sam pored profesora Ace Nikolića koji se nije mešao u rad Obradovića. Samo je mirno gledao, očito zadovoljan onim što vidi. Usput smo ćaskali, kasnije sam, uz njegovu saglasnost, rekonstruisao šta smo pričali i objavio, naravno u “Košu“, sjajan razgovor sa profesorom koji je svoju filozofiju sveo na rečenicu koja sam zapamtio zauvek:

– Sva filozofija košarke je u tome da se taktika određuje na osnovu karakteristika i mogućnosti igrača koji su treneru na raspolaganju.

Između polufinala i finala naleteh u jednom restoranu, ne držite me za reč ali mislim da se zvao „Beograd”,  blizu Grand bazara, na Razu Mujanović i još nekoliko igračica evropskog prvaka Dorne. Klub ih je za nagradu poveo na izlet u Istanbul, na muški F4… Sećam se da Raza nije bila raspoložena, u Bosni upravo počeo rat.

Finale je bilo dramatično, izjednačeno, sa srećnim krajem. Partizan je bio u ozbiljnom problermu jer je Danilović neki minut pre kraja ispao sa pet penala. Na nekih osam sekundi pre kraja Tomas Đofresa zabija se pod koš Partizana i dovodi svoj tim u vođstvo 70-68. Kraj nada? Ni govora. Koprivica, zahvaljujući Huanu Moralesu koji je posle koša Đofrese dodao loptu u ruke centru Partizana, u poyociji je da doda. Ovaj detalj je odmah zapazio Boža Maljković u Limožu, gde je finale gledao sa Batom Đorđevićem, Sašinim ocem. Koprivica baca loptu ka Saši Đorđeviću, ovaj prelazi ceo teren, diže se preko Tomasa Đofrese koji je u potpuno nekošarkaškoj pozi, savijen, i pogađa istorijsku trojku. Ostala je slika šuta, u pozadini se vidi uplašeno lice Lola Sainsa, trenera Huventuda, koji gleda i misli „Neće valjda…“. Hoće! Blizu mene sa stolice skače Fadilj Vokri, bivši fudbaler Partizana, tada član Bešiktaša.

Sledeće čega se sećam je Saša Danilović na našem novinarskom stolu. Dok su saigrači na terenu zatrpali Sašu Đorđevića, Danilović je skočio na naš sto i pao u zagrljaj prisutnom selektoru Dušanu Ivkoviću koji ga je još 1989, kao 19-togodišnjaka, uvrstio u sastav za Evropskoi prvenstvo u Zagrebu.

U neopisivoij gužvi na terenu Saša Đorđević je „cmakao“ svoju desnicu i ponavljao kao u transu „I kiss my hand“… Za najboljeg igrača turnira proglašen je Predrag Danilović, u najbolju petorku ušli su još Tomas Đofresa i Đordi Viljakampa iz Huventuda i Deril Doukins (Filips).

Po povratku u Barselonu listam štampu. Pripremljene oglasne strane sa čestitkama Huventudu za titulu šampiona morale su da budu menjanje, i to u nevreme jer je turnir igran za vreme takozvane Semana santa (Sveta nedelja) kada u Španiji sve stane. Naslovi tipa „taj i taj“ čestita šampionu bio je modifikovan, reč „campeon“ dobila je prefiks „sub“ što na španskom znači vicešampion. U madridskom „Asu“ nalazim tekst mog prijatelja Martina Telja, urednika košarkaške rubrike, pod naslovom „Aleksandar“. Sa najvećim zadovoljstvom preveo sam ga i objavio u „Košu“. Pošto je u početku naveo niz naših igrača kojima se divio, podsetio je na asove koji su ponikli u Partizanu a tekst je završio ovako:

– I znate šta? Radujem se zbog njih iako su me zaboleli porazi Estudijantesa i Huventuida. Ali, jedan klub koji je preživeo ljudsku i sportsku epopeju, Partizan, i koji je sposoban da u takvim uslovima ne samo opstane već i napreduje, zaslužio je respekt i aplauz. I ne zaboravimo još jedan detalj: oni su to učinili bez pojačanja iz Amerike.

(kraj)

Photo: YouTube, privatna arhiva