U želji da sačuvam što više lepih priča o utakmicama, dogadjajima, sportistima i uopšte ljudima iz košarke do mene su, što na papiru što u skeniranom obliku, dolazile  razne fotografije. Svaka od njih ima svoju priču. Dešavalo se mnogo puta puta da „imam sliku a nemam ton“, odnosno bez ikakve informacije kada je i gde  neka slika nastala.

Takav je slučaj i sa ovom fotografijom. Pre par godina dobio sam je u elektronskom obliku od Vlade Sokolovića, sina Milorada Sokolovića-Sokola, nekadašnjeg košarkaša Zvezde a kasnije dugogodišnjek urednika košarkaške rubrike lista Sport. Vlada mi je ispričao da je sliku dobio kao uspomenu na oca, ali da ne zna ni kada ni gde je nastala.

Slika je par godina „čučala“ u mom folderu dok pre par dana, slučajno, nisam otkrio kako je i kad nastala. Tragao sam za nekim drugim podacima prelistavajući po ko zna koji put komplet nažalost pokojnog lista Sport, i onda naleteh na priču i na ovu fotografiju u novinama.

Objavljena je 4. jula 1960. godine u Sportu, u rubrici „Nikitin doživljaj“. Pročitao sam je u jednom dahu.

Nikita je, za one koji ne znaju, Dragan Nikitović, poznati TV komentator, koji je novinarsku karijeru počeo upravo u Sportu. Na svoj prepoznatljiv, duhovit način, Nikita je napisao priču o neobičnoj utakmici, ali i o ljudima koji su obeležili jedan period naše košarke, o njihovom prijateljstvu i nakon prestanka aktivnog igranja, i uopšte o duhu tog vremena koje – gledano sa ove distance – izgleda mnogo lepše.

Nikitin komentar  prenosim u celini, nadam se da ćete i vi uživati u njegovom stilu. Tako je  ova fotografija dočekala svojih pet minuta, verujem na radost svih kojima je košarka u srcu.

„Pošto su moje kolege pišući o fudbalu već upotrebile termine utakmica godine – decenije – stoleća, ostalo mi je da za ovu igru skromno kažem da je to bio meč atomske ere.

Dakle,  pre neki dan na Malom Kalemegdanu sastale su se ekipe naše redakcije (Sport) i Košarkaškog saveza Jugoslavije. Reći ćemo samo nekoliko reči o igri koja je učinila da film čuvenog komičara Boba Houpa, koji se prikazivao u susedstvu, ostane bez gledalaca.

Na teren su istrčale ekipe predvodjene kapitenima Sokolovićem (naši) i Stankovićem (njihovi). Ispred njih dvojice trčali su inženjeri i preciznim spravama merili nosivost terena.

Ubrzo se videlo da je ta opreznost bila na mestu. Jer, kada je u jednom nezadrživom prodoru Stanković krenuo peške prema našem košu, poput tenka od koga su se protivnici odbijali kao iverje, zaustavio se tek kada je naišao na višespratnicu (sa balkonima) koju je predstavljao Sokolović. Taj sudar garniran lokalnim zemljotresom uzdužnim pucanjem tabli za koševe i opadanjem plafona kod Mirka bifedžije (tada je na Malom Kalemegdanu postojao bife op.a) nadmašio je sigurno sve scene razaranja koje je Veljko Bulajić snimio za svoj film „Rat“.   Četvrt tone visokog standarda borilo se za loptu tešku 600 grama. Kad se dim razišao ispod igrača je u obliku flis papira pronadjena dotična lopta.

Čitava igra je bila u tom hirošimskom stilu. Mi smo poraženi, ali u ime objektivnosti kojoj je naša sportska štampa oduvek težila izbegavajući klubaštvo (naročito u futbalu) moramo izneti neke činjenice koje će sigurno izazvati uzbudjenje slično objavljivanju tajnih dokumenata o Drugom svetskom ratu.

Ekipa KSJ je na licu mesta vrbovala Brku, čuvara Zvezdinog igrališta (Vojin Vukosavljević čuveni čika Brka, legenda Malog Kalemegdana koji je ceo svoj životni vek proveo na tim terenima brinući se o njima) za koga se zna da izvodi slobodna bacanja bolje od kompletne ženske reprezentacije. (Za one koji ne znaju,  čika Brka se u poluvremenima Zvezdinih utakmica često takmičio sa košarkašima protivničkih timova).

Na drugoj strani zabranjeno je Srđi Kalemberu, našem dopisniku iz Nanta (legendarni košarkaš Zvezde i reprezentativac Jugoslavije karijeru  je nastavio u Francuskoj a potom tamo bio i trener op.a) da igra u ekipi Sport pod pretnjom javljanja Francuzima da pati od išijasa i oduzimanja dozvole za igračke studije u inostranstvu.

Igru je vodio samo jedan sudija, Lilić. Delegat KSJ dozvolio je da u našoj ekipi zaigra i jedna devojka – Branka Prelević koju smo mi uveli ne kao pojačanje, nego samo da vidimo koliko može daleko da se ide u kršenju propisa. (Branka Prelević je bila legendarna košarkašica Crvene zvezde i reprezentativka kasnije je radila kao sportski novinar. Danas njeno ime nosi nagrada koja se svake godine dodeljuje najboljem ženskom novinaru).

Najzad,  KSJ je odlagao odigravanje ove utakmice sve do trenutka kada su naši najbolji igrači Stojković, Bošković, Vasiljević i Bulja bili sprečeni da nastupe, a jedan bio povredjen na jednom noćnom treningu. Tako smo morali u igru da ubacimo poslednje rezerve medju kojima se našao i saradnik Ignjatović, čiji je najveći i jedini igrački kvalitet bilo to što radi na košarkaškoj rubrici.

Ako tome dodamo da u ekipi Saveza nisu igrali Nebojša Popović i Aca Nikolić, onda će nam tek biti jasno u kolikoj prednosti je bio njihov tim na ovoj najblaže rečeno neregularnoj utakmici.

Zato, još jednom, u ime zdravih sportskih odnosa i amaterizma zahtevamo da se utakmica ponovi, pozovu sudije iz inostranstva i obaveste objektivni gledaoci koji će tad moći sami (pošto je paradajz pojeftinio) da ocene koja je ekipa bila bolja.

Tako nećemo doći u situaciju da drevne kalemegdanske zidine menjaju boju i crvene ne zbog kvaliteta igre, nego zbog prekršaja i izigravanja propisa o kojima smo već govorili.

                                                                                     Pozdrav,  Nikita.”

Timovi su nastupali u sledećim sastavima:

Redakcija Sporta: Prelević, Rašić, Popović, Ignjatović, Čukić, Sokolović.

KSJ: Vukosavljević (čika Brka), Stanković, Alagić, Demšar, Kadjozović.

Objavljena je bila i fotgrafija tima KSJ, ali na žalost ja nikada nisam imao priliku da dodjem do nje.

U znak zahvalnosti svim gore navedenim ljudima koji su nam podarili što igrajući, što pišući mnogo lepih trenutaka i uspomena, neka ova priča ostane zapisana.