Tog 23. oktobra 1968. ispisana je jedna od zlatnih stranica u istoriji jugoslovenske i srpske košarke. Toga dana je odigrana sada već antologijska utakmica polufinala olimpijskog košarkaškog turnira u Meksiko Sitiju izmedju reprezentacija Jugoslaviije i SSSR, kada je Vladimir Cvetković tri sekunde pre kraja sa linije slobodnih bacanja doneo našoj reprezentaciji plasman u finale. Kasnije će se ispostaviti i srebnu medalju sa olimpijskih igara, što je do tog trenutka bio najveći uspeh.

Vladimir Cveković je imao veliku karijeru i kao košarkaš, a potom i kao funkcioner u fudbalskom klubu Crvena zvezda, kasnije i kao ministar sporta u vladi Srbije. Ovo je priča o jednom velikom čoveku, u svakom pogledu čoveku koji je ostavio nemerljiv trag u našem sportu, čoveku koji je dao sve košarci.

Vladimir Cvetković je rođen je 24. maja 1941. u Loznici. On je kao i većina dečaka počeo da se prvo bavi boksom, jer u blizini gde je stanovao bila je fiskulturna dvorana, da bi potom boks zamenio fudbalom. Sa 14 godina je zakoračio na zeleni travnati tepih i započeo svoju sportsku karijeru. Bio je golman u matičnom klubu LSK iz Loznice.

Nažalost, na jednoj utakmici braneći za svoj tim doživeo je tešku povredu – prelom ruke, i to u predelu ramena. Ta povreda ga je odvojila od bavljena sportom dve godine. Pune dve godine ruka mu je bila u gipsu, i to je bio izuzetno težak period za njega.

Ipak, sve nije bilo gotovo kada je on u pitanju. Nakon skidanja gipsa ruka mu je bila dosta kruta i teškom mukom je pokretao u prvo vreme. Jednog dana je u gimnazijskom dvorištu ugledao svoje drugove kako igraju košarku. Polako je počeo i on da igra i da razigrava povređenu ruku. Košarka je polako ali sigurno postala njegov sport, koji će ga na kraju i vinuti u zvezde.

Nastupao je za košarkašku ekipu grada Zvornika protiv Banja Luke, a na utakmici je prisustvovao i tadašnji trener Zvezde i legenda kluba Aleksandar Gec, koji je čuo za plavokosog klinca koji je postigao na jednoj utakmici preko 50 poena. Par dana posle ove utakmice  Gec je došao u Loznicu sa Branom Kontićem, kako bi privoleo mladog Cvetkovića da dodje u Beograd i pristupi Crvenoj zvezdi. To je bilo sada već davne 1958, a upravo tada je Vladimir završio gimnaziju tako da mu odluka o prelaska u Beograd nije teško pala.Po sopstvenom pruiznanju, tog dana se sa drugovima kupao na Drini kada je neko dotrčao do njega i rekao mu – požuri, čeka te u hotelu „Central“ Aleksandar Gec.

Nažalost, ubrzo nakon toga Gec više nije bio trener Zvezde, na njegovo mesto je došao takodje jedan od legendarnih košarkaša crveno.belih Milan Musa Bjegojević. Adaptacija na novi grad, novo okruženje i novo društvo, bila je veliki ispit za mladog Cvetkovića. Po dolasku u Zvezdu na prirpemama u Vrnjačkoj Banji doživljava peh – novi lom ruke. Sledila je pauza od tri meseca.

Krajem 1959. dolazi do čuvene afere “devizni prekršaj”, gde je mnogo košarkaša Zvezde bilo kažnjeno vremenskim kaznama neigranja, pa su umesto njih u prvi tim uleteli mladji, a medju njima i Vladimir Cvetković.  Živeo je u blizini Malog Kalemegdana, u ulici Zmaja od Noćaja broj 8 kod tetka Ane, starije gospodje koja mu je u narednim godinama zamenjivala majku. Ta blizina Malom Kalemegdanu i košarkaških terena mu je pomagala, pa je na njima boravio po četiri i više sati dnevno vredno trenirajući.

Za prvi tim Crvene zvezde debitovao je 25. aprila 1960. na utakmici protiv Radničkog sa Crvenog krsta, koju je Zvezda izgubila rezultatom 68-66. Vladimir je na toj utakmici postigao dva poena. Od tog trenutka, pa sve do prestanka igračke karijere, Vladimir Cvetković je nastupao u crveno-belom dresu.

Samo dve godine nakon što je debitovao on je postao Zvezdin najbolji strelac u sezoni, a 1966. bio je i najbolji strelac šampionata Jugoslavije. Tih šezdesetih godina prošloga veka su se pamtile utakmice izmedju Crvene zvezde i OKK Beograda, kao i sa Olimpijom, jer su na njima vidjeni košgeterski dvoboji izmedju Cvetkovića i Koraća, odnosno Cvetkovića i Daneua. O tim duelima se dugo nakon odigranih utakmica pričalo.

Već 1965. postaje kapiten Crvene zvezde i, po sopstvenom kazivanju, ispunila mu se velika želja.  Kako je sam govorio, u Zvezdi se ne postavlja kapiten, već se kapiten postaje. Veliku zahvalnost za sve što je postigao u košarci Cvele duguje svom treneru Milanu Bjegojeviću. Uvek je isticao da je prvo bio član Crvene zvezde, pa tek onda sve drugo – reprezentativac strelac, student…

Te 1965. postaje i prvi sportista u SD Crvena zvezda koji biva proglašen za sportistu godine.

A 12. juna 1966. u 5. kolu protiv Ivangrada, Crvena zvezda je pobedila sa rezultatom 131-66. Vladimir Cvetković je postigao 57 koševa, što mu je bio i ostao lični rekord. Takvu briljantnu partiju pružio je i sledeće sezone, takodje u 5. kolu, protiv velike Olimpije, kada je u pobedi Zvezde rezultatom 96-70 Vladimir postigao 56 poena.

Naredne 1967. je dobio ponudu Rasinga da predje u grad svetlosti Pariz, i tamo nastavi karijeru, ali iz nepoznatih razloga do tog transfera nije došlo. Nakon sada već čuvene i gore pomenute  Olimpijade u Meksiku dobio je ponudu Reala iz Madrida da predje u njihove redove. Posle nekog vremena, nakon što je dobro razmislio, odustao je od tog transfera.

U sezoni 1968-69 kao kapiten svoj tim je doveo do naslova prvaka države posle punih 14 godina čekanja, a u svojoj poslednjoj sezoni 1971-72 se i oprostio od aktivnog bavljenja košarkom novom šampionskom titulom za svoj klub.

Ima 289  nastupa za Crvenu zvezdu, i nalazi se na 14. mestu večne liste.  Postigao je 5.983  poena i nalazi se na drugom mestu liste strelaca. Sa Crvenom  zvezdom  je osvojio dve šampionske  titule  i  jedan  kup 1971. Za 13 sezona, koliko je nastupao u crveno-belom dresu, propustio je samo 11 utakmica računajući sva takmičenja u kojima je Zvezda igrala (prvenstvo, Kup, i evropski kupovi), što je zaista impresivan podatak.

Na devet šampionata Jugoslavije je bio najbolji strelac Zvezde, kao i tri puta u kupu Jugoslavije.

Za reprezentaciju Jugoslavije zabeležio je 149 nastupa i postigao 1.276 poena. Debitovao je 9. februara 1963. zajedno sa Dragoslavom Ražnatovićem (Radnički) u Beogradu, na Sajmu, protiv reprezentacije Francuske (78-65), a poslednji meč je odigrao 28. jamuara 1970. u Karlovcu protiv reprezentacije Italije (82-62, to su bile pripremne utakmice za Svetsko prventvo u Ljubljani).

Veliko rivalstvo izmedju Cvetkovića i Daneu, kapitena Olimpije, trajalo je godinama i vremenom je sve više i više postajalo i neko neprijateljstvo izmedju nih dvojice, da bi kulminiralo 1969. Zbog sada već čuvenog sukoba na utakmici Crvene zvezde protiv Olimpije u poslednjem kolu prvenstva Jugoslavije u Ljubljani 19. aprila 1969, kada je izbila velika tuča, gde je u prvom momentu Basin, košarkaš Olimpije, nasrnuo na Cvetkovića a potom i na klupskog lekara Miku Matića, da bi se nakon toga sukob raširio po celom terenu u kome su učestvovali košarkaši oba tima, naredne godine Vladimir Cvetković je propustio Svetsko prvenstvo koje se 1970 godine održavalo upravo u Ljubljani. Propustio je da se sa zlatnom medaljom se oprosti od reprezentacije. Naime, Daneu je ucenio vrh reprezentacije da ako Cvetković bude u timu on neće nastupati, a pošto je završni deo Prvenstva održavan u gradu gde je Daneu bio legenda, onda je odlučeno da se Cvetković izostavi iz tima.

Želeo je baš na tom Svetkom prvenstvu da se oprosti od reprezentacije, da zabeleži taj jubilarni 150. nastup, ali umesto toga bio je primoran da svoje povlačenje iz reprezentacije objasni javnosti – “da ne može da se u potpunosti posveti reprezentaciji zbog obaveza i srečenosti na radnom mestu”.

Sa reprezentacijom Jugoslavije je osvojio četiri srebrne medalje – na Svetkom prvenstvu 1963. i 1967, Olimpijskim igrama 1968. kao i na Evropskom prvenstvu 1969. Njegov koš na Olimpijadi sa linije slobodnih bacanja na samom kraju utakmice u Meksiku 1968. doneo je pobedu nad favorizovanim Sovjetskim Savezom. Ostaće upisan zlatnim slovima u istoriji naše košarke. Tada je osvojena srebrna medalja i tada je dostignut najveći uspeh naše košarke.

Košarkašku karijeru završio je na veličanstveni način, kada se na oproštajnoj utakmici u novobeogradskoj Hali sportova okupio celokupan košarkaški svet na meču između Crvene zvezde i “Srebrnih momaka”, 24. oktobra 1972. Tada je, na osam pre kraja utakmice, Cvetković izveo svoja poslednja dva bacanja, pa je krenuo ka klupi i na taj simboličan način se oprostio od sporta koji je mu je dao mnogo, i kome je on pružio celog sebe. Skinuo je crveno-beli dres, poljubio ga i predao ga tadašnjem predsedniku kluba Aleksandru Saši Gecu, čoveku koji ga je i doveo u Crvenu zvezdu. Tako je veliki Cvele otišao u legende.

On je 1967. diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, a 1968. se zaposlio u turističkoj kući „Kvarner Expres“ da bi 1. maja1983. prešao u Fudbalski klub Crvena zvezda gde je proveo punih 18 godina – prvo kao generalni sekretar, a potom i kao generalni direktor. U periodu od 1983. pa sve do 2001. sa Zvezdom je osvojio 18 trofeja, a najznačajniji uspesi su bili 1991. kada je Zvezda postala prvak Evrope, i kasnije prvak sveta. Od 1992. pa sve do 1998. bio je i ministar sporta u vladi Srbije.

Veliki Vladimir je doživeo i da njegov sin, naslednik Rastko Cvetković, obuče crveno-beli dres i nastavi tamo gde je njegov otac stao, i da se i on okiti titulom prvaka Jugoslavije u sezoni 1992-93.

Na proslavi 70 godina SD Crvena zvezda, Vladimir Cvetković je dobio zlatnu značku za celupan doprinos, i tom prilikom je zahvaljujući se u ime svih dobitnika održao jedan od najemotivnijh govora

„Posebna mi je čast da u ime ovakvih sportista i povodom ove nagrade mogu da se zahvalim Zvezdi što nam je omogućila da kao njeni članovi doživimo najbolje trenutke svojih karijera, ali i života. Svi izbori i sve nagrade mogu da budu veće ili manje, pored ovde nagradjenih postoje još dve grupacije sportista. Jedni su oni kojih nema više medju živima, a drugu grupu čine mladi koji imaju vremena da na nekom od narednih jubileja prime ovu zlatnu značku.

Ima trenutaka kada stvarnost nadmaši najlepše snove. Kao mladi sanjamo da jednog dana postanemo deo Zvezde. Onda dodje trenutak kada obučeš crveno beli dres i počneš da trčiš, plivaš, skačeš, daješ koševe, živiš i radiš u svojoj Zvezdi. I onda, pri kraju svog sportskog života, doživiš to da onaj san iz detinjstva bude smešan u odnosu na stvarnost.

I na kraju Zvezda ti kaže hvala.

Zvezdo  hvala ti što postojiš“.

Photo: Arhiva Koš magazina