Od Vidovdana do Vidovdana u prestupnoj godini prođe 366 dana. Kud god da krenem tebi se vraćam… Evro kruno! Ko da mi otme iz moje duše (žensku) košarku…

Kako i dolikuje, ostade taj sveti dan upamćen i kao datum krunisanja srpskih košarkaških princeza.

I dok odmiče jun 2016, a neki novi dani lete i otkidaju se od leta olimpijskog, šampionski dah i duh iz Mađarske od pre godinu ostaje za večnost…

Dakle, 28. jun 2015, dan kada je u Budimpešti srpska ženska košarka zavladala Evropom!

Naravno da, kao svedok tog događaja, ovih vrelih junskih dana intenzivnije, emotivnije premotavam film, svaki kadar zlatne niti, zlatnog runa, od polaska iz Beograda, preko prve runde Eurobasketa u Sombatelju, pa nastavka u Đeru i senzacionalne završnice u Budimpešti… A mogu samo da zamislim kako tek sve to iznova, sada, preživljavaju naše košarkaške kraljice…

Već u ranim satima  9. juna 2015. moglo je da se nasluti da se po tom jutru dan poznaje. U osvit zore pored zemunskog hotela „City code“ samo šačica najvernijih novinara imala je privilegiju da čuje šmekerski govor predsednika KSS Dragana Đilasa na ispraćaju najboljih srpskih košarkašica na EP, koje je 20 dana kasnije dočekala nacija na nogama. Bio je to spontani govor na nagovor kapitena Milice Dabović.

– Sada ste princeze, dajte sve od sebe da se vratite kao kraljice, ali ako ostanete princeze i to je lepo – rekao je Đilas Marininim lavicama, pre nego što su ušle u autobus za Mađarsku.

Rekao i pogodio pravo u metu, u srž, u suštinu ženske duše, krhke, a ratničke. Upravo kao kada je pogodio u centar, ili sa centra pravo „u koš“, znajući šta je tačno i koliko malo, a u stvari toliko mnogo, potrebno srpskoj ženskoj košarci da se vine u zaslužene svetske visine. Kao što je nepogrešivo znao kome po dolasku u KSS da poveri funkciju potpredsednika Saveza zaduženog za žensku košarku (Ana Joković), a nedugo potom i da ustoliči energičnu, stručnu i harizmatičnu Marinu Maljković u selektorsku fotelju.

A efektni pogoci su se nizali od 2011. godine, počev od kvalifikacija za EP 2013, na kojem je osvojeno sjajno četvrto mesto i izboreno učešće na SP, gde su naše devojke zadivile planetu majstorijama i šarmom pod obručima (nedostajalo im je sreće i objektivnije suđenje za bolji plasman), pa sve do slavnog EP 2015, odakle sa zlatom u džepu sada lete u Rio…

I sve te postignute poene, bodove, trojke, kreiralo je gore spomenuto „sveto trojstvo“ srpske ženske košarke. A sjajne igračice, mudro vođene i maksimalno motivisane, stasavale su u vanserijske.

Kvalitet naših košarkašica kroz istoriju nikada nije bio sporan, o čemu svedoče brojni podvizi i medalje, ali poslednjih decenija, kao po pravilu, falilo je malo za odličje na velikim takmičenjima i to „malo“ se godinama nesrećno gomilalo da je postalo „mnogo“ i „veliko“ i „teško“.

Sve to su prevazišle Marinine ratnice unevši novu lepotu košarkaškog življenja u modernu uspešnu priču, protkanu najlepšim detaljima slavne tradicije… I ne samo vratile  slavu našoj ženskoj košarci, već je (pr)osvetlile najsjajnijim odličjem, prvim zlatom u istoriji!

Ne bih ovom prilikom pravila detaljniju rekapitulaciju šampionskog puta, time su se bavili razni mediji i baviće se verovatno i danas. I neka, tako i treba, cilj je i bio da naše gracije postanu miljenice nacije, da ih ne čuvaju ljubomorno dva specijalizovana sportska lista i portal posvećen ženskoj košarci. Zasluženo su proširile te, istina, ne baš uske okvire, najvernijih medija.

Možemo da preletimo samo stazu posutu trnjem, hrabrošću, pesmom i osmesima naših devojaka: Sombatelj – Grupa C

(Srbija – Letonija 76:60, Srbija – Hrvatska 89:72, Srbija – Velika Britanija 76:54, Srbija – Rusija 53:77), Đer –  Grupa F

(Srbija – Slovačka 76:74, Srbija – Španija 80:91, Srbija – Litvanija 72:73), Budimpešta (četvrtfinale Srbija – Turska 75:63, polufinale Srbija – Belorusija 74:72, finale Srbija – Francuska 76:68).

I možemo samo ovlaš da spomenemo, jer to zavređuje  mnogo, mnogo veći prostor, učinak maestralne Sonje Petrović, koja je kao lokomotiva  japanskog brzog voza (isto tako „japanski“ posvećena, vredna i radna i potkovana znanjem) vukla naš tim kroz iskušenja do trona.

Mogli bismo i o sjajnom potezu selektorke da je vrati u reprezentaciju posle šest godina odsustva.

A šta tek reći o Ani Dabović, MVP EP 2015, zvanično najboljoj igračici Srbije za prošlu godinu? Devojka je u maniru najboljih „eksplodirala“ kada je bilo najpotrebnije i dalekometnom paljbom za anale, za televizijske špice i spotove, bacila moćne rivalke na kolena.

Naravno, nije fraza da ništa ovaj tandem ne bi postigao da nije bilo fanatizma kapitena Milice Dabović i vrhunskog majstorstva  Jelene Milovanović, koje je bilo prevaga na svim utakmicama…

Sve to ne bi bilo moguće da sve ostale (Danijel Pejdž, Tamara Radočaj, Nevena Jovanović, Dajana Butulija, Tijana Ajduković, Sara Krnjić, Saša Čađo, Kristina Topuzović) nisu bile dežurni džokeri…

Ništa ih nije pokolebalo, hrabro su gazile na terenu, ali i sve što se dešavalo iza kulisa, lepo ili ružno, samo ih je silovito guralo – napred!

Nije ih omeo ni potcenjivački tretman, smeštaj u neprikladnom hotelu u Sombatelju, u kojem se teškom mukom lovio internet na recepciji, a klima uređaji su radili samo na određenim spratovima (ali pokazalo se da je ta prinudna izolacija našeg tima u ambijentu lepe prirode ipak prijala), ni ponuđeni autobus „ko to tamo peva“ iz Đera za Budimpeštu, ni oduzeto domaćinstvo EP 2017…

I opet, sve ovo ne bi bilo realno da nisu odjekivali pesma i smeh u hotelu, u autobusu, posle treninga, pre svake utakmice, a posebno finalne… Jednostavno, takav tim nije imao izbora,  slava je bila jedina opcija i logična posledica. Zato je i Rio, koji se godinama snio, došao spontano i potpuno zasluženo.

I šta još reći, osim da poznavajući Marinu i njene zlatne kraljice možemo „svašta“ da očekujemo na OI.  Već ih vidim kako raspevane i pozitivno naoštrene jurišaju na okršaje sa selekcijama SAD, Kanade, Senegala, Španije i Kine. I dobro znamo da je grupa vraški teška, ali verujem i u njihovu hemiju i alhemiju.

Zlatne zaslužuju novo čudo!

Photo: FIBA