Dobro, znam, Estartios Stratos Perperoglu nije baš rodom iz Pireja, već iz (u odnosu na Pirej) podaleke Drame, mesta u istočnom delu Egejske Makedonije, ali mi se čuvena pesma Manosa Hadžidakisa iz filma “ Nikad nedeljom”, koju peva još čuvenija Melina Merkuri, učinila baš zgodnom da njenim imenom naslovim ovaj mali portret grčkog veterana. Koji je, pretposlednjeg dana 2018. pokazao da uprkos ozbiljnim godinama u Crvenoj zvezdi može da igra kao kada je nosio dresove dva najveća grčka kluba, onog iz Atine, i velikog rivala iz Pireja. Možda i bolje.

Jer, nakupilo se tu iskustva, titula, trofeja, ali nekako iz drugog plana. Koliko se sećam, mada je moguće da grešim, on nije bio sjajna zvezda poput dijamanata Dijamantidisa ili Spanulisa, sa kojima je delio svlačionicu u Sveatinskom klubu, a sa drugim i u Olimpijakosu, a obojicom u reprezentaciji, već je to što zna o košarci pokazivao diskretnije i nekako nenametljivo. A opet, upečatljivo.

I, ako bi se gledali statistički pokazatelji – to je tu negde, prosek; igra pola utakmice, koji minut manje-više, ubaci oko devet poena u Evrokupu, nešto više (11,5) u ABA ligi, ukrade jednu loptu po utakmici (uradi to još koji put, no u proseku jednom), ali uvek u “pravom trenutku”; u odbrani oštar prema protivniku, mada se to baš i ne vidi u broju ličnih grešaka. Iako ima 203 cm visine ne zakucava, već elegantno samo prisloni loptu uz tablu, tako da ponekada zaliči na Marka Gudurića.

I kao i pomenuto “dete”, koje sada kod Željka Obradovića brusi svoj talenat, tako i Stratos odigra utakmica i utakmica u kojima se ljudski napromašuje, kao što je na početku sezone imao učinak 0 poena u susretima sa Cibonom i Igokeom. Ali u onima, često nazivanim derbijima, pogađa koš rivala kao da ih svakodnevno igra. U Podgorici je ekipi Budućnosti ubacio 20 poena, a u Beogradu i tri više, dok je Partizanu dao tačno 25 – 4/4 za dva i 5/8 za tri. Reče posle meča u nekadašnjem “Pioniru” da su derbiji uvek zabavni, i da za njih i ne treba dodatne motivacije jer svako hoće da pobedi. Jednostavno, grčki.

I dosadašnji tok karijere bio je takav. Iz Ilisijakosa, kluba iz atinskog predgrađa  Zografua, preko Panioniosa, do velikog Panatinaikosa, pa odatle u Olimpijakos, Efes, Barselonu, Hapoel i sada u Crvenu zvezdu. Više od 16 godina igranja na vrhunskom nivou. Tri osvojene Evrolige i mnogo nacionalnih titula prvaka i pobednika Kupa, uz dva superkupa, španski i najnoviji, onaj iz Laktaša, jesenas. I  tada opet, nekako izokola; nije pogodio nijednu dvojku, a šutirao je 4, ali je zato pogodio četiri trojke iz pet pokušaja.

Ne mora to da se direktno kaže, ali je jasno šta je njegovim dovođenjem želeo Milan Tomić kada je “sklapao” tim Crvene zvezde za svoju debitantsku trenersku sezonu. Uzeo je onoga koga zna, a to je promišljen igrač sa prefinjenim osećajem za prostor, i odličnim predviđanjem protivničkih ideja i akcija, mekom rukom, laganim driblingom i preciznim šutem. Nije od onih preambicioznih, kojima je lična statistika prioritet. On je pre svega deo kolektiva i ne bi bilo neosnovano kazati da mu sa pune 34 godine i ne preostaje ništa drugo, nego da bude čovek zadatka. Ali i u toj, epizodnoj ulozi, uspeva da bude, svoj, autentičan, a opet podređen timu.

Baš na tome je, dakle na timskoj igri, Tomić i ostvario sve dosadašnje pobede u tekućoj sezoni ABA lige, ističući da je njegova ekipa porodica. Startos se savršeno uklopio u tu viziju, budući da se, kao pravi porodični čovek, i tu povukao u drugi plan, pošto ni u svojoj kući nije najbolji košarkaš (kako su se ljudi često, iskreno verujem, krajnje dobronamerno šalili na njegov račun), jer je njegova pet godina starija suruga Erin, Amerikanka iz San Franciska, osvojila titulu WNBA u dresu Sakramenta, dok je on još bio član Panionisa. Tek koju godinu kasnije počeo je da upisuje trofeje uz svoje ime i prezime.

Gledajući sastave timova, brojao sam koliko Budućnost, a koliko Crvena zvezda imaju Amerikanaca, ukoliko je to bilo kakav pokazatelj kvaliteta igračkog kadra (što uopšte ne mora da bude tačno). U ekipi iz Podgorice, četvorica, dakle trećina tima, u Zvezdi, samo dvojica. Ruku na srce i crveno-beli imaju još stranaca, ali ko više Cirbesa računa u inozemce. Jedan od preostale dvojice je upravo Perperoglu.  Znajući naše naravi, ne bi me iznenadilo da se po društvenim mrežama ne pojavi nešto poput – Stratose Srbine!  On je, ipak, jedino od te košarkaške Ta Paidia tou Peiraia, koji se, i po tome je jedinstven, uputio ka severu, dok se u njegovoj zemlji peva: 

Na toplim obalama juga, na jugu,

na jugu gde laste traže dom,

tu ljudi ne znaju za tugu, za tugu

jer tuga je strana kraju tom.

I sva su lica uvek vedra, od jutra

do jutra im osmeh krasi dan,

i nije važno što će doneti sutra,

jer sutra će novi naći san.

Deci Pireja ljubav u srcu budi

jutrom što tek zarudi, sunčevih boja splet.

Deci Pireja s pesmama lete dani,

putniče ovde stani, radosti nađi svet.

Na toplim obalama juga, na jugu,

na jugu, gde laste traže dom,

i ja zaboravih za tugu, za tugu

jer ljubav u oku nađoh tvom.

Na mome licu blista sreća

od jutra, do jutra, sa tobom sviće dan,

u tvom zagrljaju čekaću sutra

i sutra da nastavimo san.

Photo: ABA