Šta će vam drugačiji naslov! Ako ne znate ko je Lale u košarci, ne znate ni ko su Moka, Praja ili Žućko, a onda to znači da ste “zalutali” na ove stranice!  No, kako verujem da takvih nema, neka krene priča o današnjem slavljeniku Vladislavu Lučiću, za kojeg nema osobe koja ga zna, a da vam neće reći da je Gospodin. Slavljeniku? Danas Lale puni 77 godina. Zato mu posvećujemo ovaj mali tekst kao poklon.

On vam je, baš zbog tih brojki, kao Boing 777 (Da li ste nekada leteli tim širokotrupnim aeroplanom? Ja jesam. Veliki, komotan i može da leti dugo i daleko). Takav je i Lale, Gospodin izuzetne širine, a njegovi dometi su bili i veliki i daleki. I sve što je radio i uradio, činio je uz osmeh, mada uz trenerski posao, to ne ide toliko često; više u tom zanatu ima gorčine ili nekog kiselkastog smejuljenja.

A možete li iz današnje perspektive da zamislite kakvu vam životnu putanju odredi sudbina, kada se rodite 4 meseca i jedan dan posle zlotvorskog bombardovanja Beograda 1941? U tom istom razrušenom Beogradu! I detinjstvo provedete kao pravi Dorćolac! Ako bude čitao ovaj tekst, setiće se možda tog vremena okupacije, a možda i ne. Bilo, ne ponovilo se. Više sam sklon da poverujem da je njegov život košarka, a to su neka kasnija vremena.

A u tim, drugačijim (od današnjih svakako) društvenim okolnostima, igrao je košarku u Zvezdi čitavu deceniju od 1955 – 1965, od omladinskog sastava pa do seniorskog, u kojem je proveo čak pet godina, što je sada skoro i nezamislivo, sem ako ne uzmemo u obzir jednog Branka Lazića, ali on je fenomen po sebi.

Usudjujem se da kažem da je Lale, ipak, značajniji deo karijere proveo pored terena. Mada mi je davnih dana, u jednom intervjuu rekao da je radio i u struci kao komercijalista, i da je, i tom poslu bio podjednako uspešan, kao što je bio vrhunski  trener. A tada smo se dotakli jednog detalja, koji Laleta izdvaja od svih kolega. U tom razgovoru, sam je dao naslov teksta, rekavši doslovno: “ Ja sam unikat”. Nije naravno bilo ni primisli o nekakvoj aroganciji, već je podsetio na činjenicu da je bio i (za sada) ostao jedini trener koji je vodio i žensku i mušku sekciju i Crvene zvezde i Partizana! I da je sa svima osvojio po neki trofej, neku titulu! Mikroskopom da tražite takvog, nećete da ga nađete! A imajući u vidu nezdravo zategnute odnose dve sportske familije, za njega, ni od jednih, ni od drugih, nećete čutu neku rđavu reč!  Zato mu uz ime i prezime dodajem Gospodin, sa velikim G!

Da je Englez, imao bi neku titulu Lorda, Grofa, Sera, kod nas je samo Lale; a i zvuči nekako naški, jednostvano, blisko! Mada ga nisu zaobišla ni priznanja. I ne samo naša.  Dobitnik je oktobarske nagrade za životno delo, a dva puta je bio proglašen najboljim trenerom Francuske,  jer  je sa svojim klubom Šal le Zo, iz regiona Rona – Alpi, odnosno prefekture Šamberi, u dve sezone osvojio dve titule prvaka, izgubivši za te dve sezone jedan jedini meč! Kaže da rivali, koji su dolazili, da igraju Kup šampiona,  nisu mogli na karti da nadju to malo mesto od dve i po hiljade žitelja! Bio je to zlatni period prvog francuskog ženskog kluba, koji je uspeo da se plasira na Završni turnir Lige šampiona, ili već kako se tada zvalo to takmičenje elitnog ranga.

I gde god je radio, uvek je ostavio traga. Velika Vukica Mitić, kapiten slavne generacije Crvene zvezde, koja je 1979. bila prvak Evrope, došla je na Mali Kalemegdan jer ju je Lale, tada trener juniora, video na nekom školskom takmičenju i pozvao da dodje u klub u kojem se proslavila, i kojeg je proslavila. A dodade, i da je sjajno igrala i fudbal.

Deceniju od 1970-80, proveo je napola vodeći košarkašice Partizana, a potom i selekciju Nigerije, u kojoj ga zovu “Ocem nigerijske košarke”, na šta je veoma ponosan, a i dan danas odlazi na Afrobaskete, drži seminare, prisutan je na tom kontinentu, gde je takodje vodio mušku reprezentaciju Obale Slonovače. Tamo je oformio jednu novu generaciju igrača, sa kojom je 1982. učestvovao na Svetskom šampionatu u Kolumbiji, i bio poslednji, ali tada je podela basket sveta bila SAD, SSSR  i SFRJ, pa kako kome koje godine šta zapadne!

Po povratku u Beograd, osvajao je titule prvaka SFRJ sa sjajnom generacijom devojaka Partizana  sredinom osamdesetih godina.

Ako mi ne zamerite za lična sećenja, ali Laleta pamtim, kao trenera, koji je 1989, vodeći žensku sekciju Crvene zvezde, tog proleća osvojio tutulu prvaka SFRJ, pobedivši u finalu plejofa jaki Elemes. Taj tim iz Šibenika prethodno je sa trona skinuo tek ustoličenog šampiona kontinenta Jedinstvo iz Tuzle, sa sve Razom i Mikijem Vukovićem kao trenerom. Kakva su to vremena bila! Pun Pionir gleda žensku košarku! A Laleta devojke bacaju u vazduh, dok je Nebojša Ilić na tribinima, udara u bubnjeve!

Zvezdaši ga, imam utisak, najviše vole jer je u sezoni 1992/93 ostvario nešto što nije uspelo mnogima u prethodnim decenijama, tačnije dvadeset jednu godinu. Da osvoji titulu prvaka države, a taj rezultat ponovio je i sledeće sezone, mada ne u takvoj atmosferi, kao te 1993, koja je bila ekonomski najgora godina te decenije. I potom se posvetio nezahvlanom poslu selektora Nemačke; nezahvalnom jer je na tom mestu nasledio Svetislava Pešića, koji je podigao lestvicu toliko visoko, osvajanjem titule prvaka Evrope 1993, da je, kao i uvek sve posle toga, težak izazov, a već na naredni Evrobasket 1995. vratila se naša selekcija, kojoj tada nije bilo ravne.  Ali vodeći Nemce, imao je priliku da, na jednoj utakmici u Portugaliji u nacionalni tim uvede tada sedamnaestogodišnjeg Dirka Novickog. O njemu valjda ne treba mnogo pisati; a za njega mi je kazao – to je igrač sa kojim je u karijeri radio, a da je ostvario najveće uspehe.

Posle EP 1997. vratio se u svoju Zvezdu, sa kojom je izgubio finale medjunarodnog Kupa Radivoja Koraća 1998. od Meša iz Verone. Ima takvih situacija u životu zbog kojih doveka žalite, i to je u njegovoj karijeri, verovatno najbolnije sećanje, jer je Zvezda tada dobila prvi meč u Italiji, ali kod kuće nije uspela da sačuva prednost od 6 poena.

Kada je u završnici te sezone smenjen, i to tokom finala plejofa sa FMP-om, novu titulu osvojio je Miki Pavićević, ali  se ni na koji način ne može umanjiti Laletov učinak u tom uspehu.

Grozne 1999. (grozne zbog zločinačkog NATO-vskog bombardovanja naše zemlje) osvojio je Kup SRJ, ali u cipelama trenera Partizana. I nikada niko nije zbog toga, rekao nešto loše o njemu kao čoveku iz Zvezde. Uvek je bio i ostao vitez košarke!

Trenerski posao zaključio je tamo gde ga je i počeo. U ŽKK Crvena zvezda. Kup 2003. i dupla kruna 2003/04. Ana Joković, koja sa mnogo entuzijazma vodi računa o našoj ženskoj košarci, bila je vodja tog tima. Eto, pomenuh nju i Novickog, ali koliko je samo vrhunskih igrača prošlo kroz njegove treninge. Neću na bilo koga poimence skretati pažnju, jer je ovo rodjendnska torta u formi novinskog teksta posvećena njihovom velikom učitelju Laletu Lučiću. A svi oni sa kojima je radio, sigurno ga pamte!

Nisam zaboravio da je 2010. kratko bio i predsednik KK C. zvezda, ali to nije dugo trajalo, a ne verujem da bi i sam nešto više o tome da govori.

Danas, kada slavi 77. rodjendan (a zatekoh ga juče, telefonski, u Grockoj, kako čeka da ga “posete komarci”), mi iz Koš magazina na ovaj način mu “čupamo uši”, uz želju da dogura barem do 107, a posle neka vidi šta će!

p.s. Recimo neka se čuje sa svojim drugarom Kaponjom, koji istog dana puni sedam banki. Pa mogu medjusobno da čestitaju jedan drugom prebogati košarkaški, a i životni, vek! Ali to mu je isto, ili vrlo slično, mislim košarka = život! Zar nije tako?

Photo: MN press