Završena je Evroliga u sezoni 2017/18, još malo pričaće se o turniru u Beogradu, ali tako vam je to – sve lepo kratko traje. Posle glamura, svetskih faca (što umišljenih, kojih uvek i vazda ima na događajima poput upravo završenog, što istinskih) i svakojake moguće spektakularnosti, u novom, košarkaškom jutru šta nam ostaje? Super liga! Grešim li ako kažem, s’ konja na magarca? Dobro, možda je preterano, ali to jedino možemo da pratimo od košarke do kraja sezone. E sad, što nema bolje… ko nam je kriv… do nas samih. Ali tako ti je to u životu, dobiješ koliko zaslužiš. Mada se u našoj basketaškoj javnosti, ne retko, može čuti da mi kao “košarkaška sredina” zaslužujemo više, i bolje. Moguće, ako bismo se potrudili, a ne samo čekali da neko umesto nas uradi ono što mi treba da uradimo.

Drugim rečima, mi bismo da večeramo kao članovi grofovske porodice Krouli iz izvanredne engleske televizijske serije “ Dauntonska opatija”. Ako ste “ukačili” barem neku epizodu, onda se verovatno sećate, da je noćni obed glavni dogadjaj medju bogatašima koji, kao i većina tamošnje aristokrtaije, živi u zamku, na imanju, čije prostranstvo pogled ne hvata. Svaki član bogate porodice ima svog ličnog poslužitelja/ku, a on(a) mu, uoči večere (možete misliti!) pomaže da se obuče (valjda ovaj ne može da metne ruke u rukave smokinga, ili žene ne znaju kako se odeva ‘aljina). Pa kad se tako doteraju, eto ih da jedu, a na astalu, od ‘tice mleko!

Ako (mi) neko od vas (nas) kaže da u svojim (našim), uglavnom skučenim, stanovima, večeramo u smokingu, teško ću da mu poverujem. Ali takodje, niko nam i ne brani da se „udesimo“, pred (ne svečani, slavski, već svakodnevni) ručak ili večeru! Ne mora smoking, ne moraju haljine za dodelu Oskara! Ali može drugačije!

Videli smo prošle nedelje kako izgleda vrhunski evropski basket. Puna Štark arena, šareno na sve strane, žutih i zelenih najviše, ali bilo je i crvenih, dok je ono malo belih, imalo najviše razloga za slavlje. Dan-dva posle finala, dupke prazan Pionir. A počeo plejof, borba za titulu prvaka Srbije. Koga to zanima? E pa ukoliko nas ne interesuje, neće ni druge. Ako sami sebe ne cenimo, ako nam je uspeh da prodamo neko naše dete u „belo roblje“, po mogućnosti za „debele“ pare, onda će nam fajnal for biti samo iluzija.

Znam vrlo dobro da se KLS i EL mogu porediti samo po tome što su takmičenja u istom sportu i, eventualno, u još po nekom detalju. Ali mi nemamo drugog takmičenja, od našeg nacionalnog; ono je takvo, kakvim smo ga mi napravili, odnosno oni koji njime upravljaju. Evroliga već godinama, ima naslovnog sponzora. Premda se nešto ne bavim marketingom, mislim da osnovano pretpostavljam, da za takmičenje takvog kvaliteta, i nije teško naći nekoga, ko ime svog brenda želi da doda uz EUROLEAGUE. Ali nije mi jasno da li baš niko u Srbiji, zemlji košarke (koliko ste samo puta to čuli) ne želi da se „malko“ reklamira uz najpopularniji dvoranski sport. Kako moji prijatelji odbojkaši, svake sezone imaju sponzora za ligu (čitavu deceniju i muško i žensko prvenstvo imali su titulara iz sveta finansija, a po isteku ugovora, opet su se „snašli“, pa im se sada lige zovu po onome ko im daje pare da bi se reklamirao), a košarkaši to ne uspevaju? Verovatno sam u zabludi, možda i grešim, ali stvarno ne shvatam kako je moguće da se, već decenijama, uhodani mehanizmi finansiranja vrhunskog sporta u svetu (a videli smo to, koliko onomad, u Areni), ne primenjuju na nacionalnom nivou? Otkad je otkrivena topla voda!

U histeričnom vremenu, kojeg suštinski i nismo svesni, jedemo na brzinu, a ne natenane, kao bogata porodica Krouli, čiji su članovi, kao i posluga, odeveni u večernju toaletu. I u našim kujnama se, verovatno, ne spremaju pudinzi od ko zna čega, niti se, posle dobre večere, pije konjak, uz tompus, već se podgreje nešto što je ostalo, od onomad. Ali ta čorbica, to što se pokusa kašikom, nije nam spremala kuvarica, već naša žena, majka, baba… tata, ko god! Setiće se Vlada Stanković one anegdote, o nekom našem čoveku, koji je došao iz belog sveta, a u kući ništa, sem prekjučerašnje sarme! Pa to mi daj, reče taj naš, željan domaće klope!

Dok ne pokažemo malo više sampoštovanja, dok nas više ne dodje na utakmice KLS, osim ako treba da se potučemo (znate na šta mislim), dok ljudi koji vode klubove i nacionalnu ligu ne nadju sponzora(e), dok, umesto kazni za svaki prekršaj, ne budu nagrađivani oni timovi koji nisu imali nijednu tehničku grešku, na primer, sa po 500 evra, i tome slično, slika iz Štark arene biće slatka i kalorična, kao i konditorski proizvodi pomenute firme, koja je dala pare da se njenim imenom naziva najveća dvorana u Srbiji. Ali nema tog ukusa kao što ga ima domaća pita sa jabukom, ili bundevom, ko već šta voli!