Prvog aprila 1977. godine, izjutra, negde posle sedam sati, čika Duško Radović, uz taktove posebnog aranžmana, predivne starogradske pesme “U ranu zoru”, poželeo je Beogradu dobro jutro, izgovorivši:  “Danas je rođendan Miodraga Petrovića Čkalje. Neka je blagosloveno ono dvoje Kruševljana, njegovih roditelja, kojima je tako nešto palo na pamet.”

Setih se toga, pa pomislih da bismo mi, zaljubljenici u košarku, mogli nešto slično da izgovaramao svakog  28. oktobra, na rodjendan profesora Aleksandra Ace Nikolića. Danas bi napunio 94 godine. Pa, k’o velim da se setimo. To što ga nema medju nama od 12. marta 2000, ne znači da nije tu.

O njemu smo na ovim stranicama pisali, i uvek ćemo. Naša Nina je baš proletos, na dan njegovog odlaska napisala predivan tekst “Nepoznati detalji o profesoru Aci Nikoliću” (potražite i pročitajte). I ima mnogo onih koji će o njemu svedočiti iz prve ruke. Naravno nisam medju njima, mada je jedna od najlepših uspomena moga detinjstva, titula prvaka sveta iz Manile 1978, koju su osvojili tzv. zlatni dečaci igrajući se košarke, a tome ih je naučio baš Profa.

Neću ovde podsećati na njegove igračke i trenerske dane, titule prvaka, košarkaše koje je učio… I da neko to ne zna na izust, pa nije strašno, da se to saznati i zapamtiti. Mogu samo da iznesem detalj, kojeg mi je rekao jedan njegov student . I on, na veliku žalost i tugu nije više sa nama (od proletos, od 5. aprila), a bio je u svom sportu, rukometu, isto što i Aca Nikolić u basketu  – profesor. Branislav Pokrajac pričao mi je da je tokom studija na Fakultetu za fizičku kulturu imao i predmet košarka. I veli, veliki Kraja: “Mi ništa ne razumemo, dođe profa i objasni nam, i onda nam sve bude jasno”. Znajući kakav je profesor (i čovek) bio Pokrajac, uveren sam da se pelcer Acine genijalnosti prenosio i na terene drugih dimenzija.

Kada je 10. februara 2016. Hala sportova u Novom Beogradu, svojem imenu, dodala i “prezime” Ranko Žeravica, napisao sam tekst “ Sabirni centar” pitajući se zašto se ne setismo i Ace Nikolića, bez ikakve namere da ih poredim, pa sam tada predložio da se recimo trofej namenjen prvaku Srbije (a sada dodajem – ili možda ABA lige) nazove po njemu, pošto nacionalni Kup već dugo godina nosi ime Žućka Koraća. Srećom vrlo brzo i Hala Pionir preimenovana je u dvoranu Aleksandar Nikolić; to naravno nema veze sa tim što je objavio Koš magazin (ili možda i ima?), već je najvažnije da se to desilo.

Danas, na dan rodjenja Aleksandra Nikolića, ponavljamo predlog, uz još jedan. Pošto se već više od dve godine na svim televizijama, koje prenose sportske događaje iz nekadašnjeg Pionira vidi ime velikog Ace, onda bi bio lep gest da se u neposrednoj blizini te hale postavi njegova bista. Ako mnoge osnovne škole imaju poprsja narodnih heroja, ako je u mojoj srednjoj školi stajala glava u bronzi čuvenog Vladimira Iljiča Uljanova LENJINA (koji nas je toliko “zadužio”, da iz tog njegovog mulja decenijama ne možemo da se izvučemo) valjda bi bio red da se košarkaška porodica, koja se toliko kune u Acu Nikolića, organizuje i potegne tamo gde treba, da se tako nešto uradi i u Beogradu.

Kada sam bio u Parizu, prolazeći pored Ajlfelovog tornja (ili kule, kako vam drago) primetio sam nešto, što mi tokom prethodnih boravaka u gradu svetlosti nije ušlo u vidno polje. Na prvom nivou, spratu, šta li je već, najbližem tlu, na svakoj ploči stoje imena velikana francuske kulture i nauke. Ostalo mi je u sećanju ime Bleza Paskala, čuvenog matamtičara, fizičara i filozofa iz 17. veka, valjda zato što sam se sa jedinicom pritiska (1 Pa = 1 N / m²), nosio tokom školovanja, kao i mnogi od nas.

Nemamo mi u istoriji mnogo ljudi takvih dimenzija, poput  Profe. A nemamo ni kulu, ostalu od Gistava Ajfela, pa da možemo da kačimo ploče sa imenima znamenitih ličnosti, iz raznih oblasti stvaralaštva. Ne mora to da stoji visoko, može i na nekom lepom postamentu. Profina oblast delovanja bila je okrenuta visinama. Od nas bi bilo dobro da mu se odužimo, nečim, tako malim, na zemlji, ali dostojanstvenim. A mogao bi da bude i sa šeširom, baš mu je lepo stajao, nekako starinski, otmeno, kao kolegi po vokaciji – Kosti Vujiću!

Photo: KSS