Kad se čovek izgubi gledajući sve i svašta na jutjubu, naleti tako na poneke snimke, ne toliko davnih događaja, ali sada već prilično zatrpanih svakodnevnim, uglavnom besmislenim, sadržajima. Te sam tako odgledao završnicu finala Evropskog juniorskog prvenstva za košarkaše iz 2015, održanog u italijanskom Linjanu, završenog pobedom Srbije koja je u finalu savladala Španiju sa 70-64. Kao da je bilo ko zna kad, a ne pre pet i po godina.

Da li se sećate ko je igrao u srpskom timu? Zagorac, Rebić, Jaramaz, Davidovac, Tejić… Najbolji igrač turnira – Marko Gudurić. Trener Vladimir Đokić. Za Špance – Ernangomez, Diop, Abalde… Pre samo pet i po godina! Gde su danas? Da li su postali zvezde evropske i svetske košarke? Pazite, to su tada bili igrači uzrasta do 20 godina, a sada su u najboljem igračkom i životnom  periodu.

I setite se (s pravom) mnogo pominjane generacije svetskih juniorskih prvaka iz Bormija 1987. Gde su oni bili u godinama posle tog tijumfa ostvarenog pod „terorom“ Svetislava Pešića? U kakve su “ale i vrane” izrasli Divac, Kukoč, Radja, Djordjević…

Nije ovo zapis u kojem se mehanički sve meri na kilo, i krompiri, i jabuke, i cement. Svaki igrač ima svoj put, i sudbinu, i srećne i manje naklonjene okolnosti. Namera mi je da se malo zamislimo i zapitamo da li danas daroviti igrači, a ima ih, uopšte mogu da budu istinske zvezde basketa (isključujem Jokića i Dončića, oni su vanserijski)? Na onaj pravi, rekao bih klasičan, možda i starovremski način, da se baš zbog njih gledaju utakmice uživo. I ko danas, u maločas pomenutim okolnostima, može u bilo kojoj oblasti stvaralštva (filmu, književnosti) da bude upečatljiv, a da ga industrijska proizvodnja svega, od umetnosti do zabave, ne proguta i ne sažvaće, a onda odstrani, kao reciklažnu ambalažu?

I danas se pamte igre Kiće, Moke (“odbojka” sa EP), Praje, Ćose, Mirze, pa kasnije i Dražena… nastavite sami da dopisujete. Eto, baš ovi pomenuti, bili su (naravno) u svom igračkom vremenu osobeni, jedinstveni, prava je reč AUTENTIČNI. Kao što su Andrić, Meša, ili recimo Tomas Man. Vreme im ništa ne može, baš suprotno. U aktuelnoj poplavi štampanja svakojakih  pisanija (ima neka Kija Kockar, što su joj objavili knjigu), njih ne dotiče ni kapljica skribomanskog cunamija.

Baš na jutjubu, kojeg pomenuh na početku (za one koji vole seriju „Vruć vetar“ naslov ne bi trebalo da bude nepoznat)  lako može da se nađe scena razgovora ujaka Firge (Čkalja) i Boba (Bora Todorović), u kojoj se šarmantna lenština hvali da je svojevremeno izabran za  „mistera portoroške rivijere“ (možete misliti kakva je to titula!). „Sa tim iks nogama?” – kaže Firga. “Izabran sam zbog SUPTILNOG MAGNETIZMA MOJE LIČNOSTI“, elegantno obrazloži Bob svoje “dostignuće” (E, ko se u tom trenutku nije zasmejao, džabe je gledao).

I tada, kada je sniman “Vruć vetar” i kada se igrala košarka u drugačijem društvenom okruženju, još se itekako prepoznavala posebnost, što bi trebalo da bude najjednostavniji prevod sintagme suptilni magnetizam. Ali danas mnogo toga (da ne kažem sve) je drugačije. Opšta atmosfera širom sveta (najblaže rečeno) nije ni naklonjena ličnostima sa “suptilnim magnetizom”. Kome to treba? Takve pojave su neuobičajene, nekako nakrivo nasađene, nisu savitljive, malo su „neupotrebljive“  za ovo pre-užurbano vreme, koje je pandemija doduše malo usporila, ali će se izgleda ispostaviti da je samo ubrzala neke procese, pa će valjda i ta vakcina, po ekspresnom postupku da se pojavi, mada su nam proletos govorili da je za tako nešto, poput proizvodnje cepiva potrebno više vremena, no sada, kada se svima žuri, može izgleda i brže.

Brzo, brže, brzo u p… materinu! Ako vam treba dodatna slika, evo podsećanja na još jednog velikana, ali onog sa dna kace, Čarlija Čaplina. Njegov čuveni film “Moderna vremena” iz 1936, čitavom svetu pokazao je u kom pravcu se kreće čovečanstvo. A kud ćete bolju ilustraciju od one za proizvodnom trakom kada Čarli zavrće šrafove, pa što je on brži traka ide brže, dok u jednom momentu, ne mogavši više da stigne da obavi sav posao, ne upadne u mehanizam koji ga i doslovno i metaforično melje. U pokušaju da spasu nesrećnu skitnicu radnici  zaustave traku, okrenu točkove unazad, i on se vrati da zašrafi i nos kolegi, pored kojeg je bio dok nije upao medju zupčanike. U našim modernim vremenima na celu tu priču može da se doda digitalizacija, ali u osnovi sve je isto, ili skoro isto. Bahati liberalni kapitalizam proizvodi ISTOST, njemu smeta kretivnost, mašta, osobenost.

Miloš Teodosić  i njegove “ludačke” asistencije potrebne su nama, ali, one su u sistemu, kao paradigma, strano telo. Nepredvidivost ruši proces industrijske proizvodnje, i to je jasno ako praviš bilo šta što donosi profit, ali košarka to nije (nije samo komercijala), ona ima dušu jer je igra; u igri, poput recimo dečije, stvara se radost, a baš to smeta. Kao što u čuvenom romanu, pa potom i filmu “Ime ruže” Vilijam od Baskervila otkriva otrovnu knjigu koja ubja one što je listaju, jer u njoj mogu da vide nešto što ih zasmejava, a smeh je opasan, on ljude oslobađa, uklanja im strah, podstiče razmišljanje; e, to je najopasnija rabota, nekom će pasti na pamet da svet nije ravna ploča, već apioid, i da, “ipak se okreće”!

Zato danas imate igrača i IGRAČA, i zapravo oni se pretežno obučavaju da bi bili (da parafraziramo jednog od najvećih glumaca, Zokija iz Zaječara), izvođači košarkaških radova. Neće biti lako ni Jokiću, jer (neću se mnogo udaljiti od istine ako napišem) njegova igračka genijalost, u nastavku karijere biće besomučno eksploatisana, i koliko god bila nedokučiva, nije neiscrpna. A onda će se tražiti novi, i novi, i novi… I da ne štrče; ovog  jednog, ili dvojicu, mogu da pondesu, ali šta će, ako im se zapate takvi koji mnogo daju, ali mnogo i koštaju? Zato, drž’ se proverenog, da što više može da se iskoristi, za manju lovu.

“Rad je gospodine pretvorio majmuna u čoveka, a sada od čoveka pravi konja. Ja mislim da ste vi negde na kraju tog ciklusa!”, kaže Bob Firgi, verovatno predvidjajući da će danas ljudi u kapitalizmu, koji gazi sve pred sobom kao tenk, raditi kao konji, za malo sena, ili ni za šta. Košarka je, na žalost, i u tom procesu avangarda; nju su među prvima pervertirali, pretvorivši je iz lepotice (opet) u Pepeljugu, a princa, odnosno prinčeva, nigde, ni od korova!

Photo: FIBA