Od Vardara pa do Triglava u onoj staroj Jugoslaviji, iz dana u dan, iz godine u godinu, košarka je postajala sve popularnija i sticala sve veći broj obožavaoca. Shodno tome, kako bi se košarka približila svima, organizovani su turniri koji su postajali tradicionalni i može se slobodno reći veoma jaki, gde su pored domaćih timova učešće uzimali i strani, pa i reprezentacije. Sve u cilju popularizacije košarke na ovim prostorima.

U ovoj priči će biti reči o jednom izuzetno jakom Internacionalnom turniru koji je održan 1964. na Sajmu u Beogradu, povodom VIII Kongresa SKJ, gde su se okupili tada najači timovi iz Jugoslavije – OKK Beograd (aktuelni prvak države), Olimpija, Crvena zvezda i selekcija Moskve (koju su činili reprezentativci Sovjetskog saveza i dva košarkaša CSKA iz Moskve).

Savezni selektor reprezentacije Jugoslavije dao je dozvolu svojim pulenima koji su se tada nalazili na pripremama da mogu da učestvuju na tom veoma jakom turniru, pa su neki bili gosti u određenim ekipama. Mnogo velikih košarkaških imena bilo je na jednom mestu. OKK Beograd, doduše, nastupao je bez svog najboljeg igrača Radivoja Koraća koji je bio povređen, i Gordića koji se nalazio na odsluženju vojnog roka, ali sa Ražnjatovićem iz Radničkog u svojim redovima aktuelni prvak i dalje je prestavljao izuzetno jakog rivala za sve ekipe na tom turniru.

Olimpija, pojačana Džimijem Petričevićem iz Lokomotive i Petrom Skansijem iz Splita, sa Daneuom, Basinom, Pavlovićem bila je takođe izuzetno jak i opasan rival. Crvena zvezda bez Matića i Dragojlovića (nalazili su se na odsluženju vojnog roka), ali sa ĐerĐom i Batom Jelićem iz Partizana je takođe istakla ozbiljnu kandidaturu za osvajanje turnira.

I na kraju selekcija Moskve, koja je u svojim redovima imala košarkaše koji su osvajali rvropska prvenstva 1961. i 1963, bronzu na Svetskom prvenstvu 1963, i srebro na Olimpijskim igrama te 1964. Protivnik koji je svojim rivalima ledio krv u žilama.

Turnir se igrao 4. i 5. decembra 1964. na Beogradskom sajmu,a  polufinalni parovi su bili Crvena zvezda – OKK Beograd i Olimpija – Selekcija Moskve.

U prvom susretu tim Crvene zvezde je bio bolji od aktuelnog prvaka Jugoslavije i slavio sa 78-72.  Tandem Đerdja – Cvetković je funkcionisao kao švajcarski sat i bio nerešiva enigma za košarkaše OKK Beograda. Ako kažemo da je ekipa iz Žučkove avlije tokom celog meča jedan jedini put bila u vođstvu, i to pred kraj poluvremena kada je Nikolić sa polovine terena postigao pogodak i doneo svojoj ekipi prednost od 40-38, onda se vidi ko je ceo meč bio u podređenom položaju. Zvezda je bila bolji rival, želela je više pobedu i igrala je lepše, lepršavije.

Cvetković je prosto rešetao koš OKK Beograda i postigao je čak 37 poena, Đerđa je pokazao zašto je najbolji plejmejker u zemlji, pa je pored postignutih 16 poena nesebično razigravao saigrače na terenu.

Josim Đerđa je, eto, posle neuspelog pokušaja 1961, ipak uspeo da obuče crveno-beli dres na ovom turniru, i može se samo zamisliti kakav bi to trio bio Đerđa – Cvetković – Dragojlović, da je doktor Aca Obradović uspeo u svojoj nameri da dovede Zadranina u Zvezdu, ali to se nije dogodilo tako da za uspomenu ostaje ovaj turnir.

U drugom polufinalnom susretu sastali su se ljubljanska Olimpija i selekcija Moskve. Gosti iz SSSR su slavili sa 83-50. Samo na početku meča Olimpija je pokušala da pruži dostojan otpor, ali kako je utakmica odmicala tako je i kvalitet i snaga Moskovljana dolazila do izražaja pa se pitanje pobednika nije dovodilo u pitanje. Tandem Petričević – Daneu je jedini bio na visini zadatka kod Olimpije, i oni su nešto i pokušavali dok ostali su verovatno bili impresionirani protivnikom pa su pružili slabije partije.

Drugog dana turnira sledio je rasplet kako za treće mesto, tako i veliko finale. U utakmici za treće mesto sastali su se ekipe Olimpije i OKK Beograda. Za razliku od prvog dana, košarkaši aktuelnog šampiona iz Beograda su igrali bolje ali to nije bilo dovoljno da se pobedi izuzetno razigrana i raspoložena Olimpija koja je na kraju meča slavila rezultatom 88-80.

Sam početak meča je protekao u nervozi obeju ekipa gde u prva dva minuta ni jedan tim nije uspeo da postigne pogodak. Pavlović i Daneu su povukli svoj tim napred i Olimpija je bolje strtovala, ali se ni OKK Beograd nije predavao pa su u 8. minutu igre preokrenuli rezultat i poveli. To je ujedno bio i jedini dobar period igre Beograđana, da bi Olimpija preuzela konce u svoje ruke, nemtnula ritam koji je njoj odgovarao i do kraja utakmice kontrolisala vođstvo. Daneu je prikazao odličnu partiju, a njega su pratili Pavlović i Petričević. Kod poražene ekipe su na nivou svog renomea bili Trajko Rajković i Nikolić, što je bilo premalo da bi se pobedila Olimpija.

Šlag na torti je predstavljalo finale turnira između Crvene zvezde i selekcije Moskve.

Preko 4.000 gledalaca na sajmištu je uživalo u izvanrednim potezima obeju ekipa, i na kraju su slavili sa svojim ljubimcima veliku pobedu nad selekcijom Moskve od 69-66. To je, može se slobodno reći, bila prvorazredna senzacija i veliko iznenađenje Ali Crvena zvezda, nošena frenetičnim navijanjem kao i dvojcem Đerđa – Cvetković, bila je nerešiva enigma te večeri za Moskovljane. Đerđa svojim prodorima, a Cvetković šutevima sa različitih pozicija, su prosto rešetali koš protivnika. Od sredine prvog poluvremena, tačnije od 12. minuta kada je na semaforu stajalo 23-23, Zvezda je prešla u vođstvo i do kraja utakmice ga nije ispuštala. Na poluvremenu je bilo 44-32. U drugom poluvremenu Moskovljani su pokušali da preokrenu i došli su do -2  (61-59), ali tada opet na scenu stupa Cvetković koji prvo dalekometnim šutem, a potom i prodorom povećava na 65-59, i tu je bio kraj nadanja za protivnika da može nešto više da uradi. Publika je bila u transu i sajmom se orilo “Zvezda, Zvezda”. To je bila velika pobeda Crvene zvezde koja će ostati zlatnim slovima upisana u njenoj istoriji. Josip Đerđa je bio proglašen najboljim igračom turnira.

Za anale će ostati zapisani timovi koji su nastupali na ovom izuzetno jakom Internacionalnom turniru.

Moskva: Voljnov, Kornjejev, Zubkov, Travin, Lipso, Kulikov, Astahov, Šatalin, Hrinin, Borodin, Kapranov, Alačačan.

Crvena zvezda: Milutinović, Đerđa, Cvetković, Marković, Vićentić, Jelić, Popović, Poljak, Stanimirović, Škulić, Todosijević, Lučić.

Olimpija: Basin, Povž, Ajzelt, Daneu, Tavčar, Pavlović, Petričević, Potočnik, Skansi, Šmit, Šaranović.

OKK Beograd: B. Rajković, Nikolić, Maroević, T. Rajković, Erkić, Ražnjatović, Tošić, Stanković, Stevanović, Ivačković, Pavelić, Pazmanj.

Tada je sasvim normalno bilo da neko od timova sa prostora Jugoslavije na turnirima ili prijateljskim utakmicama bude pojačan sa košarkašima iz drugih timova, što nažalost danas više ne da nije praksa, već bi se to smatralo izdajom i prosto takva mogućnost ne postoji. O turnirima, koji su se nažalost posle raspada Jugoslavije ugasili, ne vredi ni komentarisati, to je sada jedna lepa prošlost.

Photo: Privatna arhiva