Svi smo mi prolazni. Biologija, providnost i,valjda, neko odozgo tako određuje. Ali, brate, ne valja kad je naglo iznenada. Zaboli, ujede neočekivanost. I posle prvog šoka počinješ da shvataš i primećuješ šta će da ti nedostaje. Otišao je jedan tih, nesvakidašnje i čudan i hrabar čovek. Tek kad takvi odu shvatamo njihovu vrednost. Ali to je izgleda naša kob.

Boška Đokića sam znao od sredine šezdesetih prošlog veka. Ne znam kako je iz paviljona iz Pohorske došao do Radničkog. Predpostavljam da ga je naš guru Bata Đorđević doveo zajedno sa Srećkom Jarićem i ostalima. Tek beše dvadesetak meseci mlađi od mene i bejasmo članovi onog čuvenog juniorskog tima KK Radnički koji postade juniorski prvak Jugoslavije 1968. godine.

Pamtim ga da je strahovito skakao i da, ako se ne varam a naši vršnjaci će to potvrditi, sa svojom visinom i građom je zakucavao iz mesta u to vreme. Ne možete da verujete! Nešto je imao problema sa vidom. Nisam siguran kako bi se njegova karijera dalje razvijala da su tehnologije sočiva i sličnih pomagala u to vreme bile razvijene. Možda i njegove ambicije nisu bile razvijene u tom pravcu, i da ne bi bilo šta bi bilo, uz malo učešća u prvom timu Radničkog on se okrenuo drugim interesovanjima.

Mi smo kao generacija, kao talentovana generacija i pojedinci, mnogo mladih odbili od košarke iz prostog razloga jer je bila mala vremenska razlika, tačnije razlika u godištu između nas.Sport je to i nemilosrdna je selekcija.

Primetio sam da se Boško upustio u trenerske vode, i bilo mi je drago. Nekako sam osećao da ima snagu i volju za to. A kako život razdvaja i najrođenije, dugo smo bili na najsrdačnijem mogućem pozdravu kao drugovi iz detinjstva. A i bili smo.

Primetio sam da je još kao mlad dobro vodio timove, i da su ga igrači cenili i voleli. I primetih da je drčan i hrabar na bilo kakve uticaje sa strane, van struke. Bejaše svoj i nije dao na sebe. Takav je ostao do kraja, i kakve je to reperkusije imalo na njegov praktični život neka kažu njegovi najbliži. Ali da se proda nije hteo. Uspravan i ponosan, siguran u sebe, ni po koju cenu – ne! Pa, rekoh – ovaj je potekao na Krstu, i imponovalo mi je.

Prvi tekst koji je objavio u novinama pročitao sam sa znatiželjom, ali i sa malim strahom. Tek – bomba! Takva analitičnost i znanje, pa i hrabrost i beskomprominost su za divljenje. Ali i duhovitost. Beogradsko dete – nema šta.

I onda se u poznim godinama dodirnemo u Koš magazinu. Mnogo više sa našim tekstovima nego direktno. Ali, već je to bilo drugačije. Odnosi nekako s poštovanjem. Uopšte ne znam koliko sam ja njemu imponovao kao košarkaš i, mislim skromno, da jesam, ali sam neizmerno ponosan što je on meni svojim tekstovima otvorio oči slobode izražaja i emocija. I naučio me, posredno, da moram biti iskren i bez ograničenja.

Nedostajaće mi njegove analize, otvaranje tema i direktno, i u nagoveštajima. I mnogi će i bez obzira što ih je kritikovao osetiti da im nedostaje, i kao motiv i kao korektor.

Neko reče da je sada sklopio gore negde dobar ugovor , tamo gde od njega ne traže kompromise protiv kojih je on bio svim svojim bićem.

Čekaj nas gore Boško, nesvakidašnji druže, imali smo lepu zajedničku mladost, a živote smo sami izabrali i ne treba da žalimo!