Zovem se Popov, Duško Popov. Ako bi se ova rečenica izgovorila bilo gde u svetu, malo ljudi bi shvatilo njen značaj i znalo o čemu se radi. Ali, ako bi smo rekli „My name is Bond, James Bond“, nema kutka na zemaljskoj kugli gde ne bi prepoznali jednu od najčuvenijih filmskih replika, svakako najpoznatijeg svetskog agenta, stvorenog u knjizi Jana Fleminga, a zatim razrađenog u prebogatim filmskim studijima Holivuda. Da li uopšte ima nekoga ko nije gledao bar jedan film o najpoznatijem filmskom špijunu, koji okružen lepoticama, najnovijim oružjem, sjajnim automobilima i svime onim što je sastavni deo života jednog plejboja, rešava najsloženije svetske probleme i ovaj svet nebrojeno puta spašava od zlih, pokvarenih ljudi? Verujemo da nema i da se rasprava vodi samo oko toga ko je najbolji Bond: Šon Koneri, Rodžer Mur ili neko treći. A u stvari najbolji od svih i jedini pravi je Duško Popov. Kad već naše verne čitaoce Koš magazina informišemo o nečem što na prvi pogled nema veze s košarkom, red je i da malo bolje ih upoznamo sa ovim neverovatnim čovekom o čijoj sudbini se na ovim prostorima malo zna. Biće tu i košarke, naravno.

Duško Popov rođen je 1912. u Titelu, sticajem okolnosti, dok su njegovi poreklom iz Karlova odnosno današnjeg Novog Miloševa. Detinjstvo je provodio u ovom malom vojvođanskom selu ali se vrlo mlad preselio u Dubrovnik, kasnije u Pariz gde je završio srednju školu, u Beogradu prava, a u Frajburgu postdiplomske studije. Zahvaljujući tome odlično je savladao nemački, francuski i engleski jezik, a stekao je i mnogobrojne prijatelje koji su kasnije zauzeli važna mesta u tim zemljama. Još u mladosti pokazivao je strast ka lepim ženama i  brzim automobilima. U Hamburgu je upoznao Johana Jebsena, bogatog mladića s kojim postaje odličan prijatelj i koji po izbijanju II svetskog rata ga obaveštava da je postao dvostruki agent, da zvanično radi za Abver, nemačku vojnu obaveštajnu službu, a u stvari je agent britanskog MI6, i pozvao je Popova da mu se u tome pridruži. Veštinom i umećem, Popov uspeva da ubedi šefove Abvera da ima jako dobre kontakte u Britaniji, te je sve lažne i iskonstruisane podatke koje mu je MI6 davao, prosledjivao Nemcima i navodio ih na krivi trag. Živeo je na relaciji London-Lisabon i vodio je pravi boemski život koji je pomalo brinuo šefove MI6 koji mu zbog toga dodeljuju pratioca koji se zvao – Jan Fleming.

Fleming je sve aktivnosti Duška Popova, njegovo špijunsko umeće, način života, briljantne akcije, zapisivao i kasnije od toga napravio lik Džejmsa Bonda. Holivudu se ta tema odmah dopala, rešili su da naprave i prvi film o tome sa Šonom Konerijem i Ursulom Andres. Sve ostalo je istorija. Popov je radio i za jugoslovensku obaveštajnu službu, i tako praktično bio trostruki agent.

E sad, kakve sve to veze ima sa košarkom? Pa – ima. Duško Popov je, kao što rekosmo, poreklom iz Novog Miloševa, odakle je i jedan drugi naš, a svetski velikan, Ranko Žeravica. I ne samo da su iz istog mesta, več su Rankovi roditelji otkupili svojevrmeno kuću u kojoj je odrastao Duško Popov. Dakle, u istoj kući, u jednom malom mestu u Vojvodini, odrasla su dva velikana srpske istorije, svako u svojoj oblasti, Duško Popov i Ranko Žeravica. Zato jr i sećanje na njih dvojcu, odnosno muzeji posvećeni ovim velikanima jedan pored drugog. Da svedoče o veličini i neprolaznosti ovih ljudi.

Bili smo na otvaranju Muzeja Duška Popova u Novom Miloševu u sklopu petog godišnjeg vremepolova Muzeja Žeravica, pod nazivom „Zalazak u Svitanju“. Muzej obiluje vrednim slikama, fotografijama i autentičnim podacima iz života Duška Popova i prvi put otkriva malo poznate podatke iz života svetskog špijuna. O Muzeju Žeravica, muzeju nauke i tehnike, jedinstvenom na ovim prostorima, kao i o naporima da se sagradi i zaživi Muzej Ranka Žeravice, posvećen jednom od največih svetskih trenera, Koš magazin je već pisao pa ko želi, može da se u arhivi podseti kako je zamišljen ceo projekat i kako će, nadamo se, izgledati ovaj jedinstveni spomenik košarke jednom neprolaznom velikanu.

Ovoga puta nas je zanimalo dokle se u tome stiglo pa smo razgovarali sa Čedomirom Žeravicom, vlasnikom muzeja i bratancem slavnog košarkaškog trenera:

– Muzej Ranka Žeravice, evo i posle tri godine, nažalost nije još počeo da se gradi. Ali ja sad osećam  da smo blizu nekog rešenja jer prvi put sam video da političari hoće i žele da se umešaju i da će pomoć Ministarstva kulture i pokrajnske Vlade doći.

Tehnika i sport, ide li to zajedno?

– Moj stric Ranko Žeravica je od tehnike i nastao. Meštani ovog sela su uvek govorili kad Ranko pokosi žito, to je bilo savršenstvo.Tehnika je oduvek bila deo naše kuče. Ranko je otišao u sport ali mu je tehnika zauvek ostala u duši.

– Finansije za Muzej će najzad doći?

– Kada sam registrovao Fondaciju Ranko Žeravica, uvek sam imao u glavi misao da jedan tako veliki čovek zaslužuje da ima i svoj muzej, i da će ljudi kojima je i on pomogao, a i svi drugi, jedva čekati da pomognu u stvaranju takvog muzeja. Nažalost, prevario sam se. Na primrt, jedna velika Barselona, u kojoj je čudo napravio, nije mogla ni jedan jedini evro da donira. A i ovde kod nas, od mnogih od kojih smo očekivali pomoć, ona nije došla. Jedino pojedinci, najbliži Ranku, i neki iz sporta su dali jedan deo, ali nećemo početi gradnju dok ne budemo imali novca da to i završimo. Košarakaški teren i muzej koji budu tu biće u funkciji svih, dece pre svega. Nikada to i nije zamišljeno da bude samo spomenik kulure i sporta. Naprotiv, to treba da zaživi, da uvek bude posećeno i na korist svima. Prebacićemo naš košarkaški klub ovde da trenira, da se zove po Ranku, prebacićemo turnir iz Kikinde da se isto ovde igra, da Rankove jubileje obeležavamo ovde, da se revijalni mečevi igraju tu i sve ostalo što bude na korist košarci i sportu.

Kako odgovarate na neke primedbe zasto je muzej u Novom Miloševu, a ne u Beogradu?

– Pa eto, jednostavno. Ako država treba da bude Beograd, onda neka bude. A ako ćemo da se obnove i zažive sva sela i da ne damo  da se ona ugase, onda treba graditi i razvijati sve vidove života, od socijalnog do kulturnog i sportskog u svakom pa i najmanjem mestu.

Čeda Žeravica je i veliki poznavalac lika i dela Duška Popova, pa smo ga pitali za još neke zanimljivosti vezane za ovog slavnog agenta:

– Drago mi je da ste mi postavili i ovo pitanje. Dušku je posle II svetskog rata bilo zabranjeno da dolazi u našu zemlju, a sad trebamo da očekujemo da svet zna o kome se radi. Ovim muzejom hoću da edukujem ljude i pokažem kako čovek koji je potekao iz Novog Miloševa je postigao tako velike rezultate za vreme II svetskog rata, i spasao od Vermahta mnoge građane, zaslužuje da ima svoj muzej. Jedan od najvećih njegovih uspeha koji je direktno uticao na drugi svetski rat je što je ubedio Nemačku komandu da se iskrcavanje Engleza i saveznika neće desiti tu gde su Nemci i očekivali, već na nekom drugom mestu. Nemci su u to poverovali i više od 150.000 vojnika su prebacili na pogrešnu lokaciju, ostavivši saveznicima mogućnost da iskrcavanjem u Normandiji preokrenu tok rata. Takođe, za čuveni napad Japanaca na Perl Harbur imao je podatke i informacije pre drugih. Zbog toga je specijalno otišao u Ameriku, boravio je jedan period pokušavajući da dođe do direktora FBI Huvera. Ovaj mu nije poverovao, iako je dobio tačno vreme i datum napada. Rekao je – pa zar jedan plejboj, Srbin, treba da nas o tome obaveštava? Jedino ostaje dilema da li su Amerikanci ipak znali da se sprema napad i pustili da se on i desi, kako bi imali opravdanje za ulazak u II svetski rat, ali je Duško imao sve te informacije.

Šta je za vas Duško Popov?

– On je jedan svetski lik, jedan veliki borac, koji je godinama radio za dobrobit sveta, koji je živeo tako da je svaka greška mogla da ga košta života, ali on je sve to podnosio i borio se protiv Nemaca. On je istinski heroj II svetskog rata i to se polako svuda otkriva. Naravno, Jan Fleming, takodje špijun MI6 koji ga je pratio i zapisivao njegov život, i od toga napisao knjigu, i Holivud koji je sve to iskoristio u komercijalne svrhe, samo su deo priče i na neki način ružičasta kopija Duškovog pravog života. Čak i taj čuveni broj 007 nije izmišljen. Duško je, gde god se nalazio i kad god mu je bilo teško, zvao jedan broj u Beogradu, broj njegovog strica. Pogađate, broj je bio 26 007. Duško Popov je umro 1981. u Francuskoj, dakle bio je još živ kada je uveliko stvoren lik Džejmsa Bonda, i u intervjuima koje je davao svetskoj štampi nikada nije priznao da je on u stvari slavni agent 007. Dakle, Duško Popov nije Džejms Bond – s osmehom završava Čeda Žeravica.

Vraćamo se košarci, mada ovih dana košarka i vrhunska špijunaža su neraskidivo vezani u Miloševu. Rankova supruga i nerazdvojni životni saputnik, takođe slavna košarkašica i trener Zaga Žeravica, s nestrpljenjem očekuje rađanje muzeja njenog supruga:

– Već tri godine je prošlo od kako je Ranko otišao, a još nismo podigli muzej. Sada se pojavljuje divno svetlo na kraju tunela jer lepih nagoveštaja pomoći ima, i nadam se da će za sledeću godinu, četvrtu, biti otvaranje. I ovo sada nije bilo promašeno jer nam je Bata Djordjević poklonio jednu divnu izložbu koju je napravio prilikom prve godišnjice Rankove smrti, i ona će ostati kao stalna postavka. I to u produžetku izložbe Duška Popova, pravog agenta 007. I ovde je sad akcenat baš na tome, jer je Duško tu odrastao, posle su tu kuću kupili Rankovi roditelji, pa je i Ranko u toj kući odrastao, i tako su dva velika čoveka odavde krenula. Ono što je divno jeste da je porodica Popov nastavila da živi i postoji zahvaljujuću delima i radu Duška Popova, kao što se i saga o porodici Žeravica takođe nastavlja zahvaljujući divnim članovima ove porodice. Moj svekar je kao ratni zarobljenik bio u Štutgartovim fabrikama, koje su u stvari Bošove fabrike, i kasnije s sprijateljio sa ljudima iz Boša. Tu vezu je nastavio Rankov rodjeni brat, a kasnije i Čedomir, njegov sin, odnosno Rankov bratanac, i zato je sad ovde ovaj divni muzej nauke i tehnike i Bošov servis. Znači to je jedna saga o 4 generacije, i to je fantastično. A znate kako kažu, čovek je umro kad ga se više niko ne seća.  Duška Popova i Ranka Žeravice će se svi zauvek sećati. Ja se time  ponosim. Pitali su zašto  ovaj muzej nije u Beogradu? Nije samo stvar nešto otvoriti. Muzej treba i opremiti, očuvati i održavati, a to ljudi nisu spremni.  Kako bi se čulo za Jasnu Poljanu da odatle nije Tolstoj? Ne poredim, samo kažem da je Ranko ovde rodjen, ovde je odrastao, ovo mesto je jako voleo i ponosim se što čemo baš ovde otvoriti ovaj muzej i taj košarkaški teren koji će deca moći da koriste i da se igraju. Ono što mene umiruje da su se javili institucije Republike Srbije i pokrajnske Vlade koje hoće da pomognu, a ima i privatnih donatora koji žele da nešto učine i da im se ime nađe na tabli sa pločicama svih onih koji su doprineli nastanku muzeja. To nisu velika sredstva, često su simbolična, ali nama sve to znači, a meni posebno u smislu da su Ranka ljudi voleli i da ga nisu zaboravili.

Do sledeće godine i četvrte godišnjice Rankovog odlaska može i treba mnogo da se učini. Nadamo se da su odgovorni ljudi iz odgovarajućih institucija to najzad razumeli, i da ćemo sledeću godišnjicu dočekati sa novom zgradom Muzeja Ranko Žeravica i košarkaškim terenom. Tik uz Muzej Duška Popova, dva velikana iz istog mesta, iz iste kuće koje je sudbina neraskidivo vezala u jednu veliku, fantastičnu priču.