Deo je nekih od najvećih uspeha Crvene zvezde. Deo je nekih od najvećih uspeha Albe iz Berlina. Nezamenljiv u jednoj od najjačih reprezentacija koje smo imali. Fantastičan u odbrani, ubojit u napadu. Lider na terenu gde god je igrao. Sada, lider i pored terena. Zvezdaš „do koske“. U izuzetnoj igračkoj konkurenciji, neretko najbolji na terenu. Takav je i sada kao trener. Najbolji svojevremeno u Nemačkoj, najbolji u Ukrajni, najbolji u Evrokupu. A tek će se baviti trenerskim poslom. Trenirali su ga najveći. Učio i skupljao cake od najboljih. I sada se redovno usavršava u Americi. Vredan, radan kao igrač. Isto takav i kao trener. Saša Obradović specijalno za Koš magazin:

– Nisam ja odjednom posle karijere odlučio da budem trener. Tačno znam kada se to dogodilo. Kada sam povredio Ahilovu tetivu na Evropskom prvenstvu, došao sam u situaciju da mi doktor posle 6 meseci lečenja kaže da misli da ja više ne mogu da igram. U tom trenetku dolazi šok. Nisam želeo da dodjem u situaciju mnogih igrača koji završavaju karijeru i ne znaju šta će sa sobom. Tada počinjem da razmisljam na drugačiji način, i shvatam da postoji život i posle karijere. Mnogi se nisu snašli. Završe karijeru i nema dalje. Ne snadju se, ne pronadju sebe. To je bio momenat kada sam odlučio da se spremam za trenera. Srećom, postojalo je i drugo lekarsko mišljenje u Nemačkoj koje je reklo ne, nije istina,igraćeš ti još. Tako je i bilo. Igrao sam još 6 godina. Ali tih 6 godina sam se intezivno spremao za ono što će biti. Zapisivao sam sve detalje sa treninga. Skoro sam našao sve te sveske u koje sam upisivao razne ideje od raznih trenera koje su mi se svidjale, a naravno mnogo toga čemu su me tada učili i Pešić i Željko Obradović. Ipak, završiš karijeru, imaš tonu materijala, a opet se pitaš odakle da počneš.  Imao sam sreću da sam mogao da biram svoje saradnike. Najbolju stvar koju sam mogao da učinim je izaberem Draška Prodanovića, koji mi je pomogao da iz patika pređem u odelo i postignem ono što sam postigao, bar do sada. Često te prve godine i određuju kasniji tok karijere. Malo na sreću, malo na moj kvalitet sam uspeo da osvojim prve godine titulu u Nemačkoj, i posle je sve bilo lakše. Dobiješ malo više kredita kao trener. Igračka karijera ti svakako otvara neka vrata i čini stvari lakšim, ali ti ne daje nikakve garancije da ćes uspeti kao trener. Treba svake nedelje da se dokazuješ. I istina je ono za trenere da svake nedelje treba sa koferom u rukama da budu spremni i za odlazak sa klupe, ako treba.

Iskustvo je pokazalo da su plejmejkeri, bekovi najbolji treneri. Da li to proističe iz same njihove uloge u timu ili….?

– Obično su to ljudi koji su lideri u ekipi. To su ljudi  s kojima trener najviše kominicira i organizuje igru na terenu. Oni sprovode ono što trener zamisli. Možeš ti da budeš super trener, da zamisliš bilo šta, ali to neko treba da sprovede na terenu. S plejovima se kominicira i pre, i posle, i za vreme utakmice. I ta osoba treba da je najodgovornija i tokom igre, i u svlačionici i u podršci saigračima. Znači, jako bitan deo priče. Ali, trenerski posao je, ipak, sasvim drugi posao. Možeš ti da koristiš ta prethodna iskustva, kao što sam ja koristio to što sam radio sa najvećima, ali svašta treba sam da naučih, shvatiš, razumeš, da budeš uključen u sve savremene tokove pa i putem svih ovih društvenih mreža. Mada sam ja, priznajem, još uvek stara škola, više volim olovku i papir. Trenerski posao je zanat koji treba da izučiš, treba vremena, treba iskustva. Teško je to u ovim novim vremenima kada niko nema strpljenja. Nema više kao nekada, daš nekome prostor i vreme, i čekaš na rezultat. Sad moraš da istrpiš mnogo veći pritisak nego nekada. Čak i u NBA, gde su imali kult trenera, i tamo su česte promene na klupi, normalna stvar.

Međutim, od početka u vašoj trenerskoj karijeri je krenulo odlično. I to u Nemačkoj koju su, svojevrmeno, naši treneri i uzdigli košarkaški?

– Meni je bilo zadovoljstvo da u Albi radim sa ljudima koji su mi ne samo košarkaški pomogli. Recimo, predsednik Albe Marko Baldi je čovek s kojim se i dan danas savetujem prilikom donošenja važnih odluka, i koji mi je dosta pomogao u karijeri. Imao sam tu sreću da dobijem takvu priliku i zbog igračke karijere ali i zbog, recimo, uspeha i titule u Donjecku, koju sam osvojio, da budem trener Albe. Nije to bila Alba iz mog igračkog vremena sa najboljim strancima i slično, ali je bila sjajna sredina za mene i ja sam zadovoljan. Ostavio sam neki trag, još uvek sam jedini koji je tamo bio prvak i kao igrač i kao trener. Tamo me svi znaju, i to mi otvara vrata da jednog dana možda opet dobijem šansu tamo. Ali, ne osvrćem se puno u prošlost. Gledam u budućnost, gledam u svaki novi dan.

I šta je onda presudilo za odlazak u Rusiju i jednu veoma jaku ligu sa mnogim specifičnostima?

– VTB je izuzetno jaka liga. Jača od Nemačke, naravno, ali i od mnogih drugih. Igrački je jača, trenerski je jača. Zahtevna je jako. Moraš posebno da se spremaš za takav sistem. Veliki treneri su prošli kroz Lokomotivu, ja sam jedan od retkih koji se toliko dugo zadržao. Nije lako tamo raditi, nije lako trenirati, nije lako imati ritam i rutinu treninga, čak i utakmica koje se igraju u različita vremena. Najteža su ta putovanja. Treba ti vreme da se privikneš. Prve godine mi je jako teško bilo. Druge lakše, a treće sam ta putovanja prihvatao kao najnormalniju stvar. Ali, Lokomotiva je dobar pečat moje karijere. Dokazao sam da u trećoj zemlji, potpuno različitoj od prethodne dve, mogi da budem isto uspešan. Bio sam u Nemačkoj all star trener, isto i  u Ukrajni, u Lokomotivi trener godine u Evrokupu, i to je za mene veliko priznanje“.

Svi smo pratili to veliko finale Evrokupa sa Darušafakom i taj nesrećni poraz Lokomotive koja je do tada ređala samo pobede i igrala najlepšu košarku?

– Pa jeste. Meni je jako žao što to nismo krunisali i titulom. Obarali smo sve rekorde ali znate kako, titule i dalje ostaju jedino merilo uspešnosti. Bilo mi je mnogo teško u tom trenutku. Moji igrači su dali sve od sebe da uzmu jedan evropski trofej. I to se desilo na jedan neverovatan način, nisam siguran da li bi se takve situacije ponovile da opet igramo. Velika je to bila borba protiv velikog trenera i ekipe iz koje nisam izašao taktički poražen. Ali i kod njih je neko mogao da napravi neku takvu grešku kao što su napravili moji igrači. Žao mi je i zbog tog Kulagina, jer se on pod mojim vođstvom vratio na košarkašku mapu. Eto, secate se i te izgubljene lopte na neverovatan način kad mi je igrač iskreno rekao – šta god drugo da sam uradio, bilo bi bolje od onoga stio sam zaista uradio. Šta da se radi, bilo bi lepo da sam to osvojio ali idemo dalje.

I šta sada?

– Ništa. Pratim situaciju na tržištu Evrope. Ima nekih kontakata. Ali za mene je najvažnije sada da dobro predahnem, i da pokušam da se košarkaški nadogradim koliko mogu. Možda bi bilo dobro da ponovo posetim Ameriku, ali to će umnogome da zavisi i od situacije na tržištu Evrope. Ne žurim. Ne želim da napravim grešku.

Pratite reprezentaciju, kojoj ste i sami toliko dali?

– Produžen je taj niz uspeha i medalja. Možda nisu najsjanije medalje trenutno, ali su u odnosu na okolnosti i vreme u kojima su osvojene ogroman uspeh. Dobro je što može da vidi da ima velikog materijala da se uspesi ponove. Igrači imaju punu igračku zrelost, imaju kvalitet. Ovo što je vidjeno u „prozorima“ nije realna slika, i nije ono što će predstavljati našu košarkku na najvećim takmičenjima. Imamo i na terenu i na klupi sve što je potrebno za velike rezultate.

Kažu da baš na pozicijama na kojima ste vi igrali nemamo dugoročna rešenja, pored neprikosnovenog Teodosića, i da se plejmejkeri teško stvaraju?

– Ne bih se složio. Micić je igrač meseca Evrolige, i to govori koliko je iskoristio ovu pravu šansu za njega. Dobio je na iskustvu i rutini. Znači, već ih je dvojca. Peno koji dolazi, i koji će biti odličan. Bogdanović, koji može da pokriva dve pozicije. Ima i u juniorskoj reprezentaciji igrača. Plejmejkeri se možda malo duže prave nego visoki igrači, ali danas nisu plejmejkeri samo na toj poziciji. Zar svako veče ne gledamo i ne čitamo o sjajnim asistencijama Jokića? Znači i to su igrači sposobni za te elemente igre.

Pratite i vaše klubove Budućnost i pre svega vašu Zvezdu?

– Naravno da pratim. Budućnost je najzad shvatila kako se igra Evroliga, i to je sad sasvim druga situacija. Mislim da će sve bolje igrati. Treba vreme za sve to, ali su za prvu godinu Evrolige sasvim su dobri. Što se Zvezde tiče, sasvim nova ekipa. Velika očekivanja. Traži se način za povratak u Evroligu, bilo kroz ABA ligu, bilo kroz Evrokup. Pitanje je šta će biti lakše. Imali su možda neke neplanirane poraze, ali se rezultat meri na kraju. Šta je meni značilo 20 i kusur pobeda, kad sam na kraju ispustio trofej. Znači, gleda se krajnji rezultat i verujem da će Zvezda tada biti prava.

Znate da ste tiha patnja navijača Zvezde, i da prilikom svake promene trenera, vaše ime je prvo na listi, bar kod njih?

– Ako budem i dalje „tiha patnja“, to znači da mi ide u karijeri super, i da me zbog toga žele. Želim to i sebi. Voleo bih da to tako bude. A Zvezda ostaje i moja velika ljubav.

Photo: Prntscreen