Koliko samo istorije, i koliko poznatih i dragih prijatelja je bilo u Narodnom pozorištu u Beogradu na obeležavanju 70 godina Košarkaškog saveza Srbije i 95 godina od donošenja prve basket lopte u našu prestonicu. Na okupu su bili ljudi kojima sam se divio, i znam pouzdano da sam bio samo jedan od mnogih, ljudi sa kojima sam rastao, sazrevao, radio i koje gledam kao članove porodice. Nezaboravan doživljaj.

Bata Đorđević reče “doći ćemo Dejan Tomašević i ja na stotu godišnjicu Saveza, možda nećemo moći da se popnemo uz ove stepenice ali biće sigurno nekog ko će nam pomoći”. Biće, Bato, ovo je nepresušni izvor, jednu generaciju smenjuje druga, sve podjednako uspešne. Bajka se nastavlja.

Naročito me dirnulo prisustvo dvojice ljudi. U prvom redu je sedeo Bora Cenić, trener koji je 25. septembra “razmenio” 89. godinu života, i koji je uz Ranka Žeravicu “otac” Radničkog, svojevrsnog svetskog košarkaškog fenomena. A prisutan je bio u Dan Piterson, američki trener koji je osamdesetih na italijanskim televizijama komentarisao utakmice NBA lige. U to vreme u Jugoslaviji se jedino znalo da NBA postoji, niko nikad nije gledao nijedan sekund njihovih utakmica, i bila je neverovatna privilegija otići u Istru, gde se italijanski Kanal 5 mogao “hvatati”, i slušati uz to komentare Pitersona na tarzanskom italijanskom. Sećam se njegovog omiljenog uzvika “Medžik va a kanestro, e… ćuf!”. Ono “ćuf” bila je Danova onomatopeja prolaska lopte kroz mrežicu. O njemu, i pre svega utakmicama koje je komentarisao, pisao sam od 1982. u nekad mega popularnom sportskom magazinu “Tempo”, i stekao oreol “prvog jugoslovenskog eksperta za NBA”.

Bilo je divno ponovo videti i slušati Snešku Zorić, i setiti se onih mitskih utakmica koje je Zvezda igrala unutar kalemegdanskih zidina dok su na bedemima bukvalno visili ljudi. Ili vanvremenski tandem Bata Radović-Neca Đurić, ljude koji su dobili ovacije prepune sale. Svi su se podigli na noge i pozdravili ljude koji su pisali istoriju ove igre kod nas. Pa jedna Marija Veger Demšar, koja je mlade podsetila da je u prvenstvu one velike Jugoslavije imala prosek preko 41 poen po utakmici, i to – pre nego što je uvedena trojka.

Nema tog digitrona koji je mogao izračunati broj medalja prisutnih u sali Narodnog pozorišta. A da postoji neki uređaj koji meri emocije – taj bi pukao i pokvario se!

Defilovale su brojne legende, uz rizik da sam nekog preskočio pominjem Dudu Ivkovića, Vladimira Cvetkovića, Žarka Paspalja, Nikolu Plećaša, Anđu Arbutinu, Sašu Đorđevića, Sašu Obradovića… Prikazan je i prigodan film u kome su se svedoci istorije osvrnuli na događaje koji su obeležili prethodnih sedamdeset godina našeg Saveza. Svima im se zahvalio Predrag Danilović, predsednik KSS, a prisutne je pozdravio Turgaj Demirel, predsednik FIBA Evropa. Među stranim gostima viđeni su Dino Menegin, Horhe Garbahosa i Anatolij Miškin, a dodeljene su i tradicionalne Zlatne značke  KSS. Dobitnici u “klasi 2018” su Zoran Slavnić, Rajko Žižić, Miša Babić, Anđelija Arbutina i Ratko Radovanović.

Vidimo se za pet godina, na stogodišnjici dolaska prve lopte u Srbiju – rečeno je na kraju.

Photo: Printscreen