U poslednjem nastavku intervjua sa Zagom, udovicom velikog Ranka Žeravice, ona govori o radu u Fondaciji njenog supruga, sopstvenim igračkim počecima, kao i o najtežem trenutku koji je imala kad se susrela sa majkom tragično nastradalog Radivoja Koraća.

Možda je trebalo da pitam ranije: Otkud Zaga Simić (devojačko prezime) u košarci ?

– Počela sam kao srednjoškolka u BSK-u koji je kasnije promenio ime u OKK Beograd. Moja prva titula bila je sa BSK-om, osvojile smo juniorsko prvenstvo Jugoslavije. Iste godine su i juniori, za koje je još i Korać igrao, osvojili prvenstvo. To su BSK-u dva jedina juniorska prvenstva Jugoslavije . Mene je baš pokojni Žućko Korać odveo u BSK. Išla sam u razred sa njegovim rođenim bratom Đorđem. Odrasla sam sa njima i družila se do kraja Žućkovog života.

Zagorka Simić, dok je igrala u Radničkom

A život mu se završio na vašim rukama…

– Sudbina je htela da mi Žućko na rukama izdahne. Sve je to, onako kako je bilo, prikazano u filmu o Koraću. Ranko i ja bili smo u našim kolima iza njegovih kad je onaj kamion naleteo na njegov auto… Kad smo se vratili iz Sarajeva sa kovčegom, Ranko, Raša Šaper, Nebojša Popović  i ne znam ko je još bio, otišli smo kod teta Zagorke, Žućkove majke, da joj izjavimo saučešće. Ona me je znala od malena. Zagrlila me i rekla: “Dete moje, na rukama jedne Zagorke došao je na svet, na rukama druge otišao sa njega”. Nikad i ništa potresnije nisam doživela. Možda ovo ne treba da pominjem, sve je to u filmu, ali opet…Ima mnogo onih koji nisu gledali film, ovo i nije toliko o meni koliko o legendarnom Radivoju Koraću-Žućku.

Mnogo se angažujete u radu Rankove fondacije …

– Ranko je zaslužio da ostane sa nama, i zato je moja misija Rankov muzej u njegovom rodnom Novom Miloševu. Moja velika želja je da na zidu, na pločicama, bude mnogo imena njegovih košarkaša, košarkašica, trenera, prijatelja košarke, saputnika… To će biti, i jeste, kruna našeg braka, zajedništva, to je nadogradnja na temeljima naših zajedničkih uspeha. Zahvalna sam svim prijateljima, svima koji su novčano pomogli budući Rankov muzej. Oni koji to još nisu učinili a žele da pomognu sve informacie mogu naći na web sajtu: http://fondacijarankozeravica.com/

Zašto je malo žena-trenera?

– Ne znam, možda su i same krive, možda nemaju dovoljno hrabrosti da se prihvate tog teškog posla. Primer Marine Maljković dokazjuje da nije u pitanju sposobnost ili talenat za taj posao. Moram da se malo pohvalim da sam Marini prorekla veliku trenersku karijeru. Kada je bila na početku jednom me pitala kako sam postigla uspeh u Španiji. Pažljivo me je slušala. Bora Cenić mi je rekao da je Marina sjajna studenkinja na Višoj trenerskoj školi.  Iz razgovora sa njom, a znajući joj roditelje, rekla sam joj da će sigurno mnogo postići, i da joj želim da nas odvede na Olimpijadu. Svedoci tome su bili nedavno preminuli dragi Miketa Đurić i Ranko. Bili smo u novosadskomu SPENS-u. Smejali smo se, nisu mi baš verovali, ali vreme je pokazalo da sam bila u pravu. Marina je sjajna, a njeni rezultati za divljenje. Drago mi je da se vratila na kormilo reprezentacije.

Šta je vaša poruka današnjim košarkašicama?

– Da igraju srcem, da vole košarku ali i da uče školu, završavaju studije. Znam da su druga vremena, ali ne mogu a da ne kažem da sam ja sa sa mojim Radničkim, kao igrač, osvojila 7 šamionskih titula u Jugoslaviji, bilo nas je uvek po 5-6 u reprezentaciji u kojoj smo sa uspehom igrale, ali nismo zapostavljale studije. Sve smo završile fakultete ili više škole, sve smo radile i podizale porodice, trenirajući po dva put na dan… Između treninga i putovanja smo učile a na pripreme je u torbi obavezno bila i gomila udžbenika. Jednom moja cimerka Jelka Kalenić, student medicine, predloži da malo “odmorimu glavu” tako što ćemo zameniti knjige. Ona je spremala anatomiju, a ja administrativno pravo. Posle 5 minuta mi kaže: Vrati mi moju anatomiju, ovo tvoje je mnogo dosadno… Dosadno ili ne, završismo studije.

(Kraj)

Photo: Privatni album i MN press

Ambasador

E, ovo moram da dodam, makar pukla.

Negde  pred raspad Jugoslavije dodju u posetu, na poziv gradonačelnika Trivinja, naš (tada) ambasador Faik Dizdarević. Došao je sa suprugom, Parižankom, prvim sekretarom ambasade i njegovom suprugom. Svečani ručak, tu smo bili Radomir i Vera Antić, Ranko i ja i gradonačelnik, i normalno još par saradnika… Sve je prošlo u srdačnom raspoloženju. i kad je gradonačelnik nazdravio svima , pozdravio, poželeo…  doslovno je rekao “gospodine ambasadore, dobro nam došli, želim vam prijatan boravak u Saragosi ali moram da istaknem da  su za nas u u ovom gradu najveći ambasadori Jugoslavije familije Antić i Žeravica”.Mislim da Dizdareviću nije bilo najprijatnije, ali je aplaudirao i zahvalio se. Kad sam osvojila Kup kraljice idemo za Beograd iz Madrida. Vidim našeg ambasadora sa suprugom na aerodromu, i mislim da nekoga dočekuju. Pozdravimo se, i oni mi uručuju buket ruža , čestitajuci mi Kup, i kaže mi Dizdarević: „Molim vas da kad budete išli kod kraljuce na prijem obavestite me, želeli bi da prisustvujemo, ponosni smo na vas”.