Počelo je relativno dobro, pre svega izjednačeno što se i očekivalo s obzirom na samo 16 učesnika. Dve utakmice završene su sa poeom razlike, jedna sa 2, jedna sa 3, jedna sa 6, jedan sa 8… Dakle, od 8 duela u 6 se vodila ravnoprtavna borba. Istina, nismo saznali ništa što već nismo znali, ali ako je do prvog utiska – takmičenje obećava. Pobedili su svi favoriti, neki ubedljivo poput CSKA i Reala, neki teško i uz pomoć sreće, kao Fenerbahče, neki posle povratka iz debelog minusa (Barsa i Darušafaka), neki od teoretskih autsajdera pokazali su da će svima biti tvrd orah (Bamberg, Žalgiris). Istakli su se Serhio Ljulj, Andrea Barnjani i Miloš Teodosić, tri (vrlo) moguća kandidata za MVP sezone. Uzgred, Teodosić je  već 10. strelac u istoriji Evrolige sa 2.360 poena a do kraja sezone pomeriće se još više ka vrhu. Bilo je još zapaženih pojedinaca, ali tek je počelo, da ne žurimo ni sa pohvalama ni sa zaključcima.

Zahvaljujući satnici video sam 6 celih i delimično dve utakmice prve runde. Pažnju mi je privukao poraz Uniksa od Barselone, kao da je izašao ispod indiga originala u dvorani „Aleksandar Nikolić“ prethodne večeri. Zvezda je imala plus 16, Uniks plus 14 a na kraju su izgubili. Neisksutvo? Realativan pojam. Iskustvo je takođe kvalitet, elemenat sa kojim se računa kada se prave planovi. Zašto je Novak Đoković posle izgubljenog seta i 0-2, 4-5 i 5-6 u drugom u Šangaju ipak dobio Mišu Zvereva? Zato što je odigrao na stotine takvih susreta i što zna kako se dobijaju „izgubljeni“ ili „egal“ mečevi. A ima, boga mi, i kvalitet. Zvezda i Uniks su pokazali da imaju (mnogo) talenta i potencijala, ali da još uvek treba da uče kako se „dobijene“ utakmice privode kraju. A to je proces, nešto što traje i traži strpljenje svih, od uprave preko medija do navijača.

Neće biti slučajno da je „Barsu“ u Kazanju u život vratio 36-togodišnji  Huan Karlos Navaro, vodeći strelac Evrolige sa 3.922 poena. U 16 sezona odigrao je najviše utakmica – 304. „Barsa“ u ovoj novoj etapi elitnog evropskog takmičenja, od 2000, ima 366 utakmica od kojih je 262 dobila. Kad Zvezda bude imala bar 200 utakmica u Evroligi neće gubiti ono što izgleda dobijeno.

Ne držite me baš za svaki broj, tim pre što su mnogi „rosteri“  još otvoreni pa će biti promena, ali prebrojah nacionalnosti igrača u 16 klubova  i dođoh do sledećih cifara:

Amerikanaca ima 64, Turaka 24, Grka 22, Srba 20, Rusa 17, Nemaca i Litvanaca po 12, Italijana 10, Španaca 9, Francuza 7, Slovenaca 6, Izraelaca 5, Hrvata 4, Letonaca i Brazilaca po 3 dok Nigerija, Mađarska, Gruzija, Bugarska, Urugvaj, Švedska, Finska, Makedonija, Češka, Kanada, Argentina, Meksiko, Crna Gora, Belorusija i Australija imaju po jednog igrača. Naravno, broj košarkaša treba gledati u kontekstu broja timova. Turci imaju 4 kluba a samo 22 igrača, Srbija jedan a 20 momaka jer su, osim u Zvezdi, razasuti po evropskim klubovima. Španci imaju 10 igrača u NBA a 9 u Evroligi! Francuza ima tek za jednu petorku i dve rezerve a od zemalja koje nemaju klub u takmičenju najbrojniji su Slovenci sa 6 igrača.

Ove brojke ne znače ništa posebno, osim što su dokaz globalizacije. Ako u NBA već  ima više od 100 igrača koji nisu Amerikanci, ne treba da nas čudi što su „Ameri“ najbrojniji u Evropi. Evroliga je odavno odlučila da nema nikakvih kvota i ograničenja, ako nekome odgovara može da igra i sa 12 stranaca što je eliminisalo lažne pasoše i ekspresne nacionalizacije. U timu Baskonije Španci su samo Rafa Lus, koji će teško provesti neki minut na parketu, i Ilman Diop koji se košarkaški formirao u Španiji iako je poreklom iz Senegala. Ako publici u Vitoriji roster bez Španaca ne smeta, zašto bi se neko u Evropi iščuđavao?

Ono u čemu Evropa još ne kopira NBA jeste seoba klubova iz grada u grad jer je na starom kontinentu emotivna veza između kluba i navijača veća nego u Americi, ali kako u svemu kopiramo NBA ne bi me čudilo da se u nekoj daljoj perspektivi i to dogodi.

Photo: Euroleague