U utorak sam o plejmejkerima, večeras ću o trenerima. Ne igraju ali itekako utiču na igru. Što reče jednom Željko Obradović, košarka je verovatno sport u kome trener najviše može da utiče na rezultat. Na raspolaganju su mu taktika, biranje ritma, uticaj na tok meča izmenama igrača i što-šta još, uključujući i pritisak na sudije po cenu namerno zarađene tehničke greške. Uloga trenera jasno se videla u prvim četvrtfinalnim mečevima igranim u sredu, Fenerbahče-Baskonija i Olimpijakos-Žalgiris. Posle pobede turskog tima, lakše nego što sam očekivao, u jednom trenutku činilo se da će se prve 4 utakmice četvrtfinala završiti sa četiri pobede domaćina, ali za prvi „brejk“ pobrinuo se Žalgiris. Opet je dobio Olimpijakos u gostima, kao u poslednjem kolu regularnog dela,  i sada je na dve pobede, odnosno dva koraka od dolaska u Beograd. Da bi stigao, ta dva koraka moraju da budu svaki od „sedam milja“, ali ako je Kari Pešić sasvim u pravu kad kaže da je mnogo bolje kad se pobedi nego kad se izgubi, onda je valjda 1-0 bolje nego 0-1.

Zašto o trenerima ? Zato što se u obe utakmice igrane u sredu jasno videlo šta dobar stručnjak znači za tim. Željko Obradović je od 9 igranih serija plejofa prošao 8. Već sama ta činjenica dovoljno govori. Zna da se nosi sa pritiskom, zna kako da rastereti igrače, zna kako se dobijaju utakmice u kojima je pravo na grešku svedeno na minimum. Sećam se reči nekih naših reprezentativaca koji su mi pričali da im je samopuzdanje podizao i sam pogled na klupu na kojoj je, makar i na njenom drugom kraju, sedeo Dušan Ivković kao savezni kapiten dok je tada još uvek mladi trener Željko Obradović bio selektor. Iskonska je potreba ljudi da veruju u nekoga ili nešto a kao lideri se nameću oni ljudi koji znaju ili umeju  više i bolje nego drugi. Neki se rode sa tim, neki nauče tokom rada jer imaju predispozicije, nekima treba više vremena. Treneri u sportu su kao i drugi lideri: političari, reditelji, harizmatični umetnici…Trener,kao i šef, ne mora da se voli ali mora da se poštuje, posebno ako svojim stručnim kvalitetima to zaslužuje. Jedan od takvih je Željko Obradović, stručnjak kome igrači slepo veruju. Uslikaše kamere i Bogdana Bogdanovuića na tribinama. Njegov dolazak u Istanbul odmah posle (za njega i njegov Sakramento) kraja NBA sezone dovoljno govori. Došao je da bodri bivše saigrače ali i da direktno i indirektno zahvali treneru koji ga je doveo iz Partizana i spremio za NBA.

Ništa senzacionalno nije uradio Željko Obradović, osim što je učinio da svih 10 igrača koje je uvodio u igru postignu par poneki poen, što je selekcija šuta bila takva da su procenti za 2 poena (54,5%) i 3 poena (47,6%) bili slični, što su njegovi igrači uhvatili 7 lopti više i podelili čak 11 asistencija više…Bila je to klasična pobeda tima u kome Vonamejker bio najefikasniji sa 16 poena, ali šta reći pred 11 asistencija Kostasa Slukasa ? Jan Veseli je uhvatio 8 lopti i pogodio 5 od 6 penala koji su mu ne tako davno bili najslabija strana. Ako u petak dobije i drugu utakmicu, „Fener“ će jednom nogom biti u Beogradu gde će Obradović napasti svoju 10. titulu u Evroligi.

Da li će mu na putu do tog jedinstvenog uspeha jedan od rivala biti njegov bivši učenik u Panatinaikosu Šarunas Jasikevicijus znaćemo posle meča, ili mečeva, u Kaunusu. Za sada, moj prijatelj „Šaras“ je na najboljem putu da napravi podvig. Na klupu je seo u sezoni 2015/16 i završio je sa 2-10 (16,7%). U narednoj je već bio znatno bolji, 14-16 (46,7%),  ovu treću završio je sa 18-12 u regularnoj sezoni, sada je to već 19-12 ili 61,3% pobeda. Nije slučajno da su i Obradović i Jasikevicijus, kao i Pablo Laso, bili plejmejkeri. Ta pozicija je oduvek bila neka  vrsta produžene trenerske ruke i nije čudo da mnogi igrači koji su bili organizatori igre imaju uspešne trenerske karijere. Jasikevicijus je očito više nego talentovan trener i narednog leta i narednih godina biće među najtraženijim stručnjacima. Njegova je ogromna zasluga što je od Žalgirisa – o kome sam pisao tokom cele sezone – napravio tim koji se poštuje. Uspeo je da tradicionalni litvanski talenat ukomponuje sa strancima koji su imali kvalitete da se adaptiraju na drugu košarkašku kulturu. Nije lako pogoditi u Pireju 10 od 22 šutirane trojke (45%) ali igrači Olimpijakosa su radili jedino ono što nisu smeli: ostavljali su prostor sjajnim šuterima protivnika i bivali kažnjeni. Drugi ključni faktor meča u Pireju bile su izgubljene lopte, domaći tim je prodao 16, gosti samo 7. Ali, lopte se gube ne samo zbog sopstvene nepažnje nego i zbog dobre odbrane rivala. Olimpijakos me me je malo podsetio na Himki – isuviše zavisi od jednog igrača, Moskovljani od Šveda, Pirejci od Spanulisa. Jeste Bili bio odličan, dao je 25 poena i podelio 9 asistencija, ali ne može se očekivati, još manje tražiti, da on baš uvek vadi kestenje iz vatre. Pogodio je trojku za 72-72, ali u poslednjem napadu u regularnom delu kasno je i nedovoljno precizno bacio loptu ka Manzarisu koji je promašio pobedu, a u produžetku je dominirao litvanski tim.

Pošto sam u osvrtu na prve dve utakmice pomenuo prognoze „ekspertskog pula“ na sajtu Evrolige, evo kako smo predvideli ishod preostala dva para: Džoe Arlaukas 3-1 za Fenerbahče, 3-1 za Olimpijakos. Dimitris Karidas 3-1 za Real, 3-1 za Olimpijakos, Nikos Varlas je prognozirao 3-2 za „Pao“ i 3-1 za Olimpijakos, Igor Petrinović 3-0 za Fenerbahče i 3-2 za Žalgiris, a ja dva puta 3-2 za timove sa prednošću terena s tim što sam se u tekstu ogradio da će duel Olimpijakos-Žalgiris biti najneizvesniji da ne isključujem i 2-3.

Foto: Nikola Kalinić u meču sa Baskonijom (Evroliga)