Prvi put od nastanka Evrolige (a treći put od 1990.) nisam na finalnom turniru jer se, dabome, ne povređuju samo igrači nego i novinari. Pratiću turnir na TV, sa nogom u gipsu, ali jednako intenzivno kao da sam tamo.Na kraju smo jedne dobre evro-sezone u kojoj je, zahvaljujući Zvezdi, bilo dosta radosti  za naše ljubitelje košarke. Biti među 8 najboljih evropskih timova nije mala stvar. Zvezdi još jednom čestitke pre osvrta na ono što nas čeka od petka do nedelje.

Evroliga je po treći put u svojih 16 godina odlučila da jedan grad bude po drugi put domaćin. Prethodno se to dešavalo sa Barselonom (2003. i 2011.), Madridom (2008. i 2015.) i sada sa Berlinom koji je bio domaćin 2009. Domaćin turnira zavisi od uslova koje ponudi, za Evroligu je taj događaj važan ne samo kao kruna sportskog dela sezone već i kao značajna stavka u budžetu. Ne sumnjam da će Berlin biti dobar domaćin, ali događaj je postao toliko veliki da je dvorana od 13.000 mesta premala. Karata odavno nema ni za lek, prodate su još u februaru ili martu kada su puštene u prodaju. Kupuju klubovi i navijači u nadi da će njihovi ljubimci stići do F4 a ako propadnu sledi “menjaža” sa onima koji su prošli. To mi daje nadu da će tako biti i sa Beogradom ako naš glavni gard jednog dana dobije organizaciju. Za sada je stao u red, što je bitno, jer se pre toga pričalo u stilu “šta je babi milo”, bez konkretne ponude.

Dve su karakteristike turnira: prva je prisustvo tri tima od kojih ni jedan nikada nije bio prvak Evrope (Kuća Laboral, Fenerbahče, Lokomotiva Krasnodar), dok je CSKA večiti pretendent sa 13 od 14 poslednjih učešća na F4 ali sa samo dve titule, 2006. u Pragu i 2008. u Madridu.

Druga karakteristika je “balkanski trenerski pečat” turniru. Sva četvorica trenera su iz našeg regiona, dva Grka, Srbin i Hrvat s tim što Dimitrisa Itudisa, trenera CSKA, možemo da „prisvojimo“ jer je studirao u Zagrebu, odlično govori srpski a zanat je godinama pekao uz Željka Obradovića u Panatinaikosu. Zajedno su u Berlinu 2009. slavili jednu od Panatinaikosovih titula. Obradović i Velimir Perasović su kao igrači

zajedno bili prvaci sveta 1990. u Buenos Ajresu. Itudis je neka vrsta „košarkaškog Murinja“, od prevodioca i pomoćnika  izrastao je u odličnog samostalnog stručnjaka.

Zavirih u dokumentaciju i videh da je bilo godina i sa po tri naša trenera, kao u Moskvi 2005. (Obradović, Duda Ivković, Duško Ivanović) ali nikada nije zabeležno prisustvo 4 trenera iz regiona. I nije slučajno. Brojke to potvrđuju:

– Od mogućih 120 trenerskih prisustava na F4, 48 otpada na Srbiju i Grčku! Šestorica naših trenera (Obradović, Ivković, Maljković, Vujošević, Pešić, Bogojević) imaju ukupno 34 učešća, a a 6 Grka (Joanidis, Janakis, Kjumurdžoglu, Barcokas, Sfairopulos, Itudis) još  14. Italija je imala 7 trenera na F4 (Mesina, Skariolo, Dantoni, Rekalkati, Kasalini, Pjaniđani, Molin) sa  21 učešćem, slede Španija sa 18 (6 trenera), Hrvatska 7 (5), Turska 3 (2), Rusija 3 (3), Crna Gora 3 (1), Francuska 2 (2), Litvanija 2 (2) i Slovenija (1).

– Kada je reč o titulama, Srbija je daleko najuspešnija sa 15 trijumfa -Obradović 8, Maljković 4, Ivković 2, Pešić 1. Italijanski stručnjaci bili su 5 puta prvaci kontinenta, izraelski 4, španski 2, hrvatski, litvanski i grčki po jednom.

Dakle, jedan trener sa Balkana će trijumfovati a vrlo je moguće da slavi i neki igrač iz regiona. Samo Lokomotiva nema ni jednog košarkaša sa prostora ex-Yu. Neki bi rekli da su joj zato šanse najmanje, ali ne budimo prepotentni. Tim iz Krasnodara imao je sjajnu sezonu i uopšte ne očekujem da će se CSKA lako probiti u finale. Sve prognoze najavljuju finalni duel CSKA-Fenerbahče, ali odavno je poznato da su najteže unapred dobijene utakmice. Niko neće osporiti ulogu favorita CSKA i Fenerbahčea, ali istorija F4 puna je iznenađenja. Očekujem dobru košarku, sa mnogo individualnog majstorstva asova u svim timovima.

Trenerska ruka se i te kako vidi. Obradović je složio kockice, sa Judom dobio igru pod košem, vratio 100% Veselog i Datomea, ulio sigurnost Bogdanoviću, čekao i dočekao Kalinića u najboljem izdanju, obuzdao “divljanje” Bobija Diksona… Fener zaista liči na tim. Itudis je u drugoj sezoni u CSKA dozvolio da De Kolo i Teodosić budu lideri, ali uvek u funkciji tima. Postoji balans između spoljne i centarske linije iako u odsustvu Frilenda nema nijedne dominante “petice”. Kuća Laboral je za mene najveće iznenđenje. Pre 18 meseci tim je bio u rasulu, sa smanjenim budžetom, ali pokazalo se da pravi potezi vrede mnogo više nego budžeti. Povratak Perasovića u klub označio je početak renesanse, dovedeno je par odličnih igrača koji nisu imali zvučna imena (Darijus Adams, Majk Džejms, Adam Hanga, Fabijen Kozer…) ali svakako je ključni čovek Janis Burusis. Otišao je na mala vrata iz Reala ali je zahvaljujući Perasoviću pokazao šta i koliko (još) može. A može 14,9 poena i 8,9 skokova po meču. Barcokas je napravio odličan posao u Krasnodaru, posložio tim u kome je najmanje Rusa, ali ko još obraća pažnju na nacionalnost igrača? Grčkom treneru skočila je cena, pominje se da bi mogao u Makabi, Barselonu, Efes, Darušafaku…

Kuća Laboral je ofanzivija od Fenera (82 prema 78,3), bolje skače (37,9-34,6), bolja je i u osvojenim loptama (7,3-5,1) a slabija u asistencijama (15-16,2), izgubljenim loptama (13,6-12,0) i šutu, mada neznatno, za 2 i 3 poena. Brojke ne potvrđuju apsolutnu ulogu favorita tima iz Istambula.

CSKA ima bolju statistiku u odnosu na Lokomotivu, daje dosta više poena (90,7-76,8), bolje asistira (19,7-16,5), gubi manje lopti (12,9-13,4) bolje šutira i za 2 i za 3 poena, skokovi su izjednačeni, po 34. Ima, na kraju, i MVP sezone, De Koloa, i Miloša Teodosića , člana prve petorke, kome je ovo sedmi F4 i valjda je sam sebe ubedio da je došlo vreme da ga i osvoji.

Narednih dana zaboravićemo na rat Evrolige i FIBA. Na redu je košarka!

Photo: Euroleague