U drugoj polovini decembra 1966. u Sofiji je održano Balkansko prvenstvo, a za reprezentaciju Jugoslavije nastupao je Radmilo Mišović. Naša reprezentacija je odbranila šampionsku titulu. Tako je Radmilo dobio zlatnu medalju, jedino odličje koje je osvojio u reprezentativnom dresu.

U leto i jesen 1967. organizovano je poslednje košarkaško prvenstvo Jugoslavije u kome su utakmice mogle da se igraju na otvorenim terenima. Zahvaljujući tome Borac je svoje mečeve igrao na stadionu kraj Morave. Za Borac su igrali: Radmilo Mišović, Slobodan Koprivica, Nikola Jeković, Predrag Katanić, Marinko Purić, Josip Farčić, Nikola Mišović, Vladimir Andrić, Ranko Tripković, Dragan Đukić, Sadik Zejnilović, Mirko Drobnjak, Miodrag Milutinović, Miodrag Janković, Ljubomir Radivojević-Kljampo i Milisav-Mićo Vidaković. Trener je bio Aleksandar Stefanović. Borac je na 22 utakmice ostvario osam pobeda i zauzeo deseto mesto. Iz lige su ispali Rabotnički i BSK, a šampion je postao Zadar.

Mišović je u tom prvenstvu odigrao 22 utakmice i postigao 441 koš (20 po utakmici). Na listi strelaca zauzeo je deveto mesto. Najuspešniji košgeter prvenstva bio je Vladimir Cvetković iz Crvene zvezde sa 677 koševa. Na listi najboljih izvođača slobodnih bacanja Mišović je zauzeo četvrto mesto sa uspešnošću od 73,1% (104-76).

U novinarskoj beležnici sa utakmice trećeg kola, odigranoj na stadionu kraj Morave 25. marta 1967. protiv Splita, ostalo je zabeleženo i ovo: „Ljudima je zastajao dah… Mišović se sa loptom poigravao na svojoj polovini. Na semaforu je stajalo 69:69. Bilo je 25 sekundi do kraja. Mišović ne pokazuje interesovanje za protivnički koš. Sekundi prolaze… I kada je ostalo pet sekundi Mišović se sjurio kroz odbranu Splićana… Usledio je udarac. U istom momentu čula se pištaljka sudije Oblaka. Lopta je pogodila cilj… Pobeda… Ne, sudija je pokazao da je nad Mišovićem napravljen prekršaj. Dva slobodna bacanja. Taj nekad nepogrešivi realizator prvi put je uputio loptu u obruč, ali je ona ispala sa spoljne strane. Dobio se utisak da niko i ne diše. Mišović je i po drugi put stao na mesto odakle se izvode slobodna bacanja. Lopta je poletela kroz vazduh i „bez koske“ zatresla mrežicu. Igrači Splita su pokušali poslednji napad, ali nisu stigli ni do centra, a sudije su označile da je susret završen. Znači – pobeda i prva dva boda za Borac u ovogodišnjem prvenstvu.“

Godina 1967. ostaće upamćena i po tome što je u njoj Radmilo Mišović poneo Borčevu kapitensku traku (koju je do tada nosio Slobodan Koprivica). Nije je više skidao sa svoga dresa sve do oproštaja 1978. Dvanaest godina kapitenska traka stajala je na Borčevom dresu sa brojem 11!

Prethodno prvenstvo Borac je završio 4 novembra, a novo započeo već 11, sedam dana kasnoije. Praktično, igralo se bez pauze! Od sezone 1967/68. košarkaško prvenstvo Jugoslavije se organizuje u zimskim mesecima, pa se utakmice igraju u halama. Borcu su nastupi u zatvorenom prostoru predstavljali ogroman problem, jer Čačak u to vreme nije imao nijednu sportsku dvoranu. Sa druge strane, to je ubrzalo inicijativu da se stadion Borca kraj Morave pokrije, i na taj način ovaj problem trajno reši.

Prvenstvo je nastavljeno bez dana pauze! Kao domaćin, Borac je svoje utakmice igrao u Zrenjaninu. Za Čačane su igrali: Radmilo Mišović, Slobodan Koprivica, Nikola Jeković, Predrag Katanić, Marinko Purić, Vladimir Andrić, Ranko Tripković, Sadik Zejnilović, Mirko Drobnjak, Dragan Đukić, Mićo Vidaković, Ljubomir Radivojević, Miroslav Kraković i Miodrag Janković. Trener je bio Josip Sever, ali se pet kola pre kraja na klupu vratio Aleksandar Stefanović. Borac je na 22 utakmice ostvario sedam pobeda i zauzeo pretposlednje, jedanaeseto mesto i ispao iz lige. Imao je jednu pobedu manje od Slovana, koji je ostao u Prvoj ligi. Iz lige je ispala i poslednjeplasirana Mlada Bosna. Šampionsku titulu ponovo je osvojio Zadar.

Radmilo Mišović je odigrao 21 utakmicu i postigao 645 koševa (30,7 po utakmici). Ovaj skor doneo mu je titulu najboljeg košgetera Prve savezne lige, jer je postigao 76 koševa više od drugoplasiranog, Zvezdinog reprezentativca Vladimira Cvetkovića. Prva sezona u halama i prva titula najboljeg košgetera u Jugoslaviji. Među izvođačima slobodnih bacanja Mišović je bio na petom mestu sa 78,0% (164:128). Posebno se istakao na utakmicama 3. kola Borac – Crvena zvezda (80:84) sa 39 postignutih koševa; 17. kola Borac – Mlada Bosna (75:66), kada je u Sportu osvanuo naslov „Mišovićeva simultanka“, jer je postigao 49 koševa; i 18. kola Partizan – Borac (114:91), kada je bio ubedljivo najefikasniji igrač utakmice sa 54 postignuta koša.

Odlukom Predsedništva KSJ formirana je Druga savezna liga sa dve grupe: istočnom i zapadnom (sa po 12 timova). Borac se takmičio u istočnoj grupi. Igrala se leti, na otvorenim terenima. Počela je 13. aprila, odmah po okončanju Prve lige, a trajala do oktobra. Čačani ponovo nisu imali odmora. Prvo mesto u ligi osvojio je Borac sa samo dva poraza (u Pirotu i Kragujevcu) i plasirao se za kvalifikacioni turnir za ulazak u elitno društvo. Rivali su bili drugoplasirani Rabotnički, prvak zapadne grupe Maribor 66 i vicešampion Mladost iz Zagreba. Turnir je održan u Slavonskom Brodu 1, 2. i 3. novembra. Borac je pobedio sve svoje protivnike i bez izgubljene utakmice osvojio prvo mesto (drugi je bio Rabotnički) i ekspresno se vratio u Prvu saveznu košarkašku ligu.

Praktično bez pauze, posle samo dve sedmice od kvalifikacija, košarkaši Borca igraju četvrto prvenstvo zaredom. Ponovo su članovi Prve savezne lige, tako da nisu pauzirali nijednu prvoligašku sezonu. S obzirom da pokrivanje igrališta nije bilo završeno, a da su radovi bili u toku, dopušteno im je (uz saglasnost svih klubova osim Slovana) da prve utakmice igraju kao gosti, a da revanši budu u Čačku. Dozvola je oročena do sredine januara 1969. Za Borac su igrali: Radmilo Mišović, Slobodan Koprivica, Predrag Katanić, Marinko Purić, Vladimir Andrić, Ranko Tripković, Sadik Zejnilović, Mirko Drobnjak, Dragan Đukić, Mićo Vidaković, Ljubomir Radivojević, Radivoje Živković, Predrag Strugarević-Skako i Zoran Antonović. Trener je bio Aleksandar Stefanović. Borac je na 22 utakmice ostavrio isti broj pobeda i poraza (11), pa je zauzeo sedmo mesto. Iz lige su ispali Radnički i Slovan. Šampionsku titulu osvojila je Crvena zvezda.

Radmilo Mišović je odigrao sve utakmice i postigao 625 koševa, prosečno 28,4. Najviše u 21. kolu u Splitu protiv Jugoplastike – 47, a kolo pre toga u Čačku protiv Zadra – 43 i nadigrao glavnog konkurenta na listi strelaca Krešimira Ćosića, koji je postigao 33 poena. Po drugi put uzastopno poneo je titulu najboljeg strelca Prve savezne košarkaške lige. Na listi strelaca iza sebe je ostavio proslavljene reprezentativce Krešimira Ćosića (Zadar), koji je postigao 601 i Vladimira Cvetkovića sa 599 koševa. Dnevni list „Sport“ ga je nagradio zlatnim časovnikom marke „Darvil“. Na listi najboljih izvođača slobodnih bacanja Mišović je zauzeo četvrto mesto sa uspešnošću od 77,3% (154:119).

Na Bogojavljenje, 19. januara 1969. utakmicom sa beogradskom Crvenom zvezdom otvorena je hala Borca kraj Morave. Uslovi za igru – izvanredni, iako nema parketa, semafora… Meč je posmatralo 3.500 navijača, a smatra se da još toliko nije uspelo da nabavi ulaznicu, pa je ostalo pored Morave da se nada ulasku. U takvoj atmosferi briljirao je Radmilo Mišović, nadigravši mnoga zvučna imena i reprezentativce iz Beograda (36 koševa).

Utakmicu protiv Partizana (18. kolo) novinari su nazvali „Radmilov šou“. Loptu je probacivao iza leđa, režirao je i komične scene u kojima su se nalazili rivali, a efektni pogoci bili su rezultat pravih majstorija „Maršala sa Morave“. Kada je označen kraj susreta tri hiljade gledalaca našlo se u delirijumu. Halom su se prolamale ovacije: „Radmilo! Radmilo!“ Bila je to nagrada Borčevom kapitenu koji je priredio pravi šou, demonstrirajući sve lepote ovog sporta.

Konačno, posle duže vremena, igrači Borca imali su 1969. na raspolaganju celo leto za odmor i treninge. Bilo je vremena i da se hala koliko-toliko uredi. Postavljen je parket, nabavljen semafor. Zapisnički sto i klupe za rezervne igrače prebačene su pored bočne linije igrališta do Zapadne Morave (sve do tada bile su pored čeone linije bliže „Bunkeru“). Za Borac su igrali: Radmilo Mišović, Slobodan Koprivica, Predrag Katanić, Marinko Purić, Vladimir Andrić, Radivoje Živković, Ranko Tripković, Sadik Zejnilović, Mirko Drobnjak, Dragan Đukić, Mićo Vidaković, Predrag Strugarević, Ljubomir Radivojević, Velimirović i Zoran Antonović. Trener je bio Aleksandar Stefanović. Borac je na 22 utakmice ostvario devet pobeda i zauzeo osmo mesto. Iz lige su ispali Radnički i Maribor 66. Šampionsku titulu osvojila je Olimpija.

Radmilo Mišović je odigrao 16 utakmica i postigao 461 koš (prosečno 28,8; u zvaničnu statistiku upisano mu je i 20 koševa sa neodigrane utakmice protiv Rabotničkog). Zbog povrede podkolenice propustio je nekoliko utakmica, što su iskoristili Plećaš, Žorga i Kotarac i pretekli ga na listi strelaca:

1. Nikola Plećaš (Lokomotiva) 633 (28,8 po utakmici)
2. Aljoša Žorga (Olimpija) 545
3. Blaž Kotarac (OKK Beograd) 518
4. Radmilo Mišović (Borac) 481 (28,3 po utakmici)
5. Damir Šolman (Jugoplastika) 474…

Posebno se istakao na utakmici 13. kola protiv Partizana u Beogradu, koju je Borac dobio (92:108), a Radmilo je ubacio 37 koševa. Posle ove utakmice novinar “Sporta” napisao je: „Saveznom treneru Ranku Žeravici posle ove večeri treba da bude dvostruko neprijatno: zbog onog hora od nekoliko stotina Čačana koji su na tribinama skandiranjem protestvovali što pri sastavljanju državnog tima mimoilazi najboljeg Čačanina Mišovića, a zatim i zbog izvanredne igre samog Mišovića. Niko nije mogao da ga zaustavi, bio je izvanredan i kao organizator igre i kao strelac.“

Treba istaći da se pored Mišovića među najboljim jugoslovenskim košgeterima u tom prvenstvu nalazio još jedan Borčev igrač – Marinko Purić sa 325 koševa. Među izvođačima slobodnih bacanja Radmilo Mišović je zauzeo treće mesto sa uspešnošću od 76,7% (103:79).

U takmičenju za Kup Jugoslavije Borac je pobedio OKK Beograd rezultatom 72:69 (36:36), a dominirao je Mišović sa 36 koševa. U četvrtfinalu je izgubio od Lokomotive rezultatom 71:72 (40:34). Utakmica je igrana na Želovom stadionu pred 2.000 gledalaca, a Mišović je bio najefikasniji sa postignuta 32 koša.

U Čačku je 1. februara 1970. odigrana utakmica između reprezentacija Jugoslavije i Argentine. Savezni trener Ranko Žeravica je u sastav reprezentacije uvrstio i Radmila Mišovića. S obzirom da je bio povređen, Radmilo je celu utakmicu u civilnom odelu odsedeo na klupi, pored Žeravice.

U godini kada je Jugoslavija prvi put postala prvak sveta u košarci (1970.), KK Partizan je slavio jubilej – 25 godina postojanja. Tom prilikom organizovan je prigodan turnir na kome su učestvovali Jugoplastika, Crvena zvezda, Partizan i Borac. Prvog dana turnira, 17. oktobra 1970, Crvena zvezda je pobedila Jugoplastiku (69:68), a u drugom meču Borac je potpuno nadigrao slavljenika i ubedljivo pobedio sa 78:64. Najefikasniji igrač na terenu bio je – Mišović sa 26 koševa. Sutradan, u finalu, Crvena zvezda je savladala Borac 80:72 (44:33). I na ovoj utakmici Radmilo je blistao postigavši 29 koševa. Tako je Crvena zvezda zauzela prvo mesto, a Borac je bio drugi. Za najboljeg igrača proglašen je Ljubodrag-Duci Simonović. Najbolji strelac turnira bio je Radmilo Mišović – postigao je 55 koševa. Jedan beogradski novinar, oduševljen Radmilovom igrom, napisao je: „Na dvodnevnom košarkaškom turniru u Hali sportova na Novom Beogradu, koji je organizovao slavljenik Partizan (za 25 godina postojanja), prodefilovalo je desetak reprezentativaca, među kojima su bili i oni koji su branili boje naše košarke na poslednjem Svetskom prvenstvu u Ljubljani: Kapičić, Simonović, Skansi, Rato Tvrdić, Šolman i Čermak. (Nije pomenuo da su na turniru igrali i bivši i budući reprezentativci Cvetković, Slavnić, Vučinić, Svetislav Pešić… prim.autora) Ali, svi oni su, izuzev izvrsnog Simonovića, bili u senci Čačanina Mišovića koji se ne nalazi čak ni na širem izboru kandidata za reprezentaciju, i koji je osvojio titulu najefikasnijeg igrača. Mišović je često za vreme utakmica dobijao spontan aplauz gledalaca za svoju izvanrednu igru i efikasnost (dao je 55 koševa), uz povike: „Gde ste reprezentativci!“ Valjda, zato što je Mišović često „držao lekcije“ izabranicima Ranka Žeravice – kako se igra.“

Borac je postao stabilan prvoligaš. Njegov tim u prvenstvu 1970/71. činili manje-više iskusni igrači: Radmilo Mišović, Slobodan Koprivica, Predrag Katanić, Marinko Purić, Vladimir Andrić, Radivoje Živković, Sadik Zejnilović, Mirko Drobnjak, Ljubomir Radivojević, Mićo Vidaković, Predrag Strugarević, Stevan Strugarević, Slobodan Brković i Zoran Milenković. Trener je bio Dragoljub Pljakić. Borac je zauzeo deveto mesto, jer je na 22 utakmice ostvario devet pobeda, isto kao i osmoplasirani Radnički. Iz lige su ispali Partizan iz Beograda (koji je u majstorici izgubio od Oriolika, predvođenog legendarnim Necom Đurićem) i Željezničar iz Karlovca. Šampionsku titulu osvojila je Jugoplastika, koja je jedan od tri poraza doživela u – Čačku.

Radmilo je odigrao 22 utakmice i postigao 645 koševa (prosečno 29,3 poena po utakmici). Najviše koševa ubacio je Orioliku (45 i 41), Rabotničkom (41) i karlovačkom Željezničaru (40). Tako je po treći put u karijeri zaslužio titulu najboljeg strelca prvenstva Jugoslavije. Na listi strelaca predvodio je sve same proslavljene reprezentativce:

1. Radmilo Mišović (Borac) 645
2. Nikola Plećaš (Lokomotiva) 530
3. Damir Šolman (Jugoplastika) 510
4. Dragutin Čermak (Partizan) 489
5. Dragoslav Ražnatović (Radnički) 485
6. Vinko Jelovac (Olimpija) 462
7. Blaž Kotarac (OKK Beograd) 460
8. Dragan Kapidžić (Crvena zvezda) 446
9. Aljoša Žorga (Olimpija) 433
10. Josip Đerđa (Zadar) 415
11. Nemanja Đurić (Oriolik) 398
12. Rato Tvrdić (Jugoplastika) 392…

I u konkurenciji izvođača slobodnih bacanja Radmilo Mišović je bio bez premca. Lista najuspešnijih „penaldžija“ 1971. izgledala je ovako:

1. Radmilo Mišović (Borac) 87,6% (145:127)
2. Dragoslav Ražnatović (Radnički) 80,1% (146:117)
3. Rato Tvrdić (Jugoplastika) 77,8% (117:91)
4. Ljubodrag Simonović (Crvena zvezda) 77,0% (78:60)
5. Josip Đerđa (Zadar) 76,5% (102:78)

Poslednje sekunde utakmice 13. kola protiv ljubljanske Olimpije poneseni novinar opisao je sledećim rečima: „Pakao… Urnebes… Trans… Histerija… Sve su to mikroskopski sitne reči za događaje koji su se odigrali na kraju prvenstvenog meča Borac – Olimpija. Na parketnom podijumu oko 1000 ljudi, drogirani košem koji će sigurno ući u sportske anale, kao u transu, grle se i ljube, čestitaju jedni drugima. Na podu leži junak meča, Radmilo Mišović. Zadrhtalo je hiljade srca, ali Radmilova ruka nije zadrhtala. Igrao se poslednji minut. Tačnije, do kraja je ostalo 36 sekundi. Na semaforu rezultat 69:72. Mišović treba da izvede dva slobodna bacanja. Prvi put lopta je pogodila cilj. Od zapisničkog stola zvižduk. Trener Olimpije, Ivo Daneu, zatražio je minut odmora. Dogovor u minutu, koji se gledaocima pretvara u večnost. Ponovo Mišović pogađa koš i rezultat je 71:72. Igrači Olimpije zadržavaju loptu. Čačani igraju „presing“. Pod koševima gore svetiljke koje označavaju da je proteklo 20 sekundi. U 30. sekundi Žorga, do tada nepogrešivi strelac, uputio je loptu prema Borčevom košu. Lopta je pogodila obruč i došla do Purića. Do kraja je bilo pet sekundi. Purić je pogledom potražio Mišovića i poslao mu loptu. Sekunde lete jedna za drugom. Mišović se odvojio od parketa. Na semaforu je ostala još jedna sekunda. Udarac, a od zapisničkog stola prodoran zvuk sirene, koja označava kraj meča. Leti lopta. U dvorani gotovo niko ne diše. Sve se pretvorilo u oko i uvo. Let lopte postaje večnost. Ne dohvativši obruč, lopta je „sela“ u mrežicu. Poput erupcije vulkana eksplodiralo je gledalište. Igrači su, licem prema parketu, kao pokošeni, popadali po terenu. Odjednom, oko 1000 navijača preskočilo je barijeru i našlo se na terenu. Uzaludan je bio napor milicionara i članova uprave Borca da zaustave navijačku lavinu. Igrači Borca i trener Pljakić odneti su sa terena u svlačionicu. Bilo je to ono što samo košarka može da pruži. To su trenuci koji ovaj sport uzdižu do nemogućnosti. Gore je to od klasičnog nokauta, od topovskog šuta, koji mrežu cepa. Ljudi su se držali za srca, kojima kao da je bilo tesno u grudnim koševima. Alfred Hičkok je nenadmašni režiser strave i užasa. Ovoga puta nadmašio ga je Radmilo Mišović. Posle utakmice, do duboko u noć, Borčevi navijači su pred Poštom, na korzou, na trgu pred Domom kulture „radili u trećoj smeni“. Diskusije o poslednjoj sekundi mogle bi se pretvoriti u priče. A svi su zaboravili ostalih 39 minuta i 59 sekundi.“

Pre utakmice 15. kola Rabotnički – Borac košarkaši oba tima obavešteni su da fabrika cipela „Gazela“ daruje najboljem strelcu susreta par cipela. Mišović je, naravno, zaslužio nagradu. Zahvaljujući na poklonu, Radmilo je rekao: „Lepo je ovo što sam dobio, a gde baš da pogodite moj broj cipela – 43. Kao da ste znali da ću dati najviše koševa.“

Na utakmici 19. kola u Zagrebu protiv Lokomotive (117:69) Mišović je postigao 36 (6:6) koševa i nadigrao direktnog konkurenta za titulu najboljeg strelca prvenstva Nikolu Plećaša, koji je ubacio 35 poena. Hrvatski novinar je u izveštaju sa utakmice napisao: „Dok je Radmilo Mišović bio raspoložen niko ga nije mogao da zaustavi, pa ni reprezentativac Plećaš koji mu se ‘posvetio’.“

Novinari Sporta ocenili su: „Čačani igraju trenutno najlepšu košarku u Jugoslaviji. Njihova igra je brza, duhovita, atraktivna, ove sezone i veoma snažna, jer su pod koševima izrasli divovi Radivoje Živković i Mirko Drobnjak. Kapiten Radmilo Mišović igra briljantno, možda bolje nego ikada, veteran Koprivica je u punoj formi, iskusni Purić je jedan od najboljih bekova u prvenstvu…“

Photo: Privatna arhiva

***

Miroljub Damnjanović Dugi: Jednostavno

Sećam se, svojevremeno je neko od novinara, onako važno namršten, pitao Radmila Mišovića kako daje koševe. Umesto epohalnog odgovora o konačnom razrešenju tajne nastanka svemira, dobio je: “Jednostavno šutnem, i dam koš”. Sledila je filozofska razrada – ako neko stane ispred vas, i ne uspete? Radmilo reče: “Pomerim se levo ili desno, i dam ga”. Novinar se nije predavao: a ako ga i onda ne možete dati? “E, onda burazeru idem na klupu, i ulazi neko ko će moći, i ko jedva čeka priliku”. Grubo i nemilosrdno, ali je tako. To je teralo Radmila da trpa i trpa, jer ekipa igra tako da neko ostane sam i postigne koš. Uostalom, to se i vežba. I nema tu čekanja određene akcije, ako te neko zaboravi – odmah šutiraš. (Iz bloga Muroljuba Damnjanovića Dugog “O pepeljarama, loptama i primenjenom Dostojevskom”, objavljenom na sajtu Koš magazin u septembru 2015.)

***

Nemanja Đurič: Neverovatan osečaj za koš

Radmilo je bio izuzetan strelac, igrač koji je imao neviđeni talenat za postizanje koševa i ‘meku’ ruku. Bio je jedan od prvih igrača sa takvim mogućnostima i uz Koraća, Dalipagića i Kićanovića, predstavlja najbolje strelce u istoriji naše košarke. Oni su koševe postizali isključivo zahvaljujući ličnom talentu i u igri ‘jedan na jedan’.

Sigurno da je Radmilo jedan od najviše pet igrača koji su čitav igrački vek proveli i bili verni jednom klubu. Ali to nije samo vernost klubu, već i ljubav i poštovanje prema gradu i kojem je rođen i u kome živi.

Protiv Radmila sam igrao u dresu beogradskog Radničkog, Oriolika iz Slavonskog Broda i sarajevskog Željezničara. U to vreme, svi ti klubovi, kao i Borac, bili su sličnog kvaliteta, svi su ulazili i ispadali iz Prve lige. Zbog toga su te utakmice uvek imale posebnu draž. Zajedničko za ove ekipe su ‘vrući’ domaći tereni, gde su hale uvek bile dupke pune, ali nikad se nije dogodio nijedan incident.

Kićin (Dragan Kićanović) i Radmilov šut su bili odraz talenta i nečeg ličnog. Njihova tehnika šuta nije bila uobičajena, ali to je više urođena stvar.

Za Radmila je sigurno bilo mesta u reprezentaciji. Međutim, u to vreme u sastavu je bilo odličnih igrača koji su igrali za Jugoslaviju, ali i igrača koji su igrali za ‘bratstvo i jedinstvo’.

Sigurno je Radmilo dao jedan veliki stimulans za razvoj čačanske košarke, za stasavanje Kićanovića, Obradovića, Ćurčića, ali i za mnoge generacije odličnih igrača koji nisu imali mesta u reprezentaciji.

***

Željko Jerkov: I na centru igrališta bio je opasan po koš

Velika Jugoslavija imala je 24 miliona stanovnika, a svega 12 ili 14 prvoligaških košarkaških ekipa. Jedna od njih bio je Borac, koji je predvodio Radmilo Mišović. Nije uobičajeno da najbolji strelac ostavlja svoju momčad u ligi. A Borac je svake godine ostajao u Prvoj ligi, dok je Radmilo bio najbolji strelac. Jasno je da on nije bio sebični tip strelca, već je šutiranje na koš bila nasušna potreba zbog rezultata Borca.

Stvorio se kliše da je Radmilo samo šuter – čisti strelac, ali on je razigravao momčad. Trenirao sam sa njim skupa kada sam u Čačku služio vojsku, pa sam se neposredno uverio u to. I Kićo je sve naučio od Radmila. Kićanović je modernizovan Majstor (Mišović).

Prema Radmilu Mišoviću učinjena je strašna nepravda, jer nikada nije dobio pravu priliku da igra u reprezentaciji. A imao je apsolutno reprezentativni kvalitet. Čim pređe korak preko centra, bio je opasan po koš. Bio je pet puta najbolji strelac onakve lige, dajući svima po 30, 40 i više koševa bez ‘trica’ i dodatnih bacanja.

Čačak nam je predstavljao najteže gostovanje. Znali smo: ako prođemo Čačak imamo šansu da budemo prvaci.