1991. Srebro za rastanak… Jugoslavija je na Prvenstvo Evrope u Tel Avivu, prvo veliko takmičenje na teritoriji Izraela, došla sa tri „vezane“ medalje iz prethodne tri godine: srebro na Olimpijskim igrama u Seulu 1988, bronza na EP u Varni godinu dana kasnije, i sa srebrom sa Mundijala 1990. u Maleziji. Prve dve medalje osvojene su sa Milanom – Cigom Vasojevićem, najdugovečnijim selektorom ženske reprezentacije (1980–1989, 288 utakmica, 185 pobeda, 64,2 %), treća sa Mihajlom – Mikijem Vukovićem, ali je tim u Tel Aviv odveo Miodrag Vesković. Tome treba dodati i titulu ženskog klupskog prvaka Evrope koju je 22. marta 1989. osvojilo Jedinstvo iz Tuzle pobedom u Firenci nad do tada aktuelnim prvakom kontinenta AS Primiđijem iz Vićence. Sa sjajnom generacijom i akumuliranim iskustvom naše devojke otišle su u Izrael kao jedan od favorita za najviši plasman. Ta uloga je prihvaćena, a Anđelija Arbutina je u autorskom tekstu za „Sport“ napisala:

„Posle više od mesec dana žestokog rada danas polećemo za Tel Aviv na Prvenstvo Evrope da to i naplatimo. Posle olimpijske i svetske srebrne medalje u obavezi smo da i na šampionatu Starog kontinenta učestvujemo u deobi odličja… Veliki sam optimista i verujem da ćemo bez obzira na tešku grupu stići do finala…“

Dok su se košarkašice spremale za Evropsko prvenstvo, u zemlji se spremao njen – raspad. Te godine u Tel Avivu, i nekoliko nedelja kasnije u Rimu na Evropskom prvenstvu košarkaša, Jugoslavija će poslednji put biti kompletna, sa igračima iz Hrvatske i Slovenije. Iako se miris rata osećao na svakom koraku, sportisti su bili daleko iznad političara, braneći više nego časno boje odlazeće zemlje.

Iz tima koji je 1989. bio treći bilo je samo pet igračica (Lakić, Nakić, Golić, Arbutina, Milošević), ali je povratak Raze Mujanović povećao mogućnosti tima bar za 50 %.

Početak je bio u skladu sa očekivanjima i ambicijama. Italija je savladana sa 83-61 posle odlične igre. Posle izjednačenog početka, trojka Mare Lakić za 11-6 nagovestila je budućeg pobednika. Italijanke su se nekako držale do 21-24 (23. minut), ali su tada Mujanović (5 poena) i Vesna Bajkuša mini-serijom 6-0 podigle našu prednost na 29-21. Italijanke se više nisu vratile u meč…

Onda je došao 13. jun, istorijski dan za našu žensku košarku. Pobeđen je Sovjetski Savez! Posle 33 godine i 114 uzastopno dobijenih utakmica! SSSR je poslednji put igrao pod tim imenom, baš kao i Jugoslavija koja je zadržala ime, ali nije bila ista bez igračica iz Slovenije i Hrvatske, a ubrzo i BiH… Senzacija je bila najavljena u prva tri minuta, Raza Mujanović je dala prva 4 poena, Arbutina dodala još 2 za početno vođstvo od 6-0. U 10. minutu bilo je nestvarnih 20-5! Naše devojke su prosto letele po terenu, pogađale sa distance, ispod koša, u kontri… U 17. minutu prednost je duplirana, 32-16! Sovjetski tim je deficit do odlaska na odmor sveo na 8 poena (27-35), ali svima koji su navijali za naš tim bilo je jasno da utakmica može da se dobije. Nastavak je opet počeo sjajno, u 25. minutu posle koša Mare Lakić još jednom je bilo +16, 47-41. Iako konačan rezultat od samo „pola koša“ (76-75) upućuje na zaključak da je na kraju bilo drame, nije bilo tako. Naš tim je kontrolisao utakmicu, u 19. minutu je vodio sa 75-66 i sve što je SSSR uspeo bilo je da serijom od 8-0 smanji rezultat, ali ne i da izbegne poraz. Istorija je bila ispisana… Zanimljivo je da je istog dana naša muška reprezentacija na turniru u Pou (Francuska) pobedila SSSR sa 100-69!

Ohrabrene velikom pobedom protiv Sovjetskog Saveza, devojke su u meč sa Poljskom ušle motivisane, samouverene, raspoložene… Pobeda od 38 poena razlike (100-62) sve govori. „Stotku“ je upisala Žana Lelas.

Protivnik u borbi za šestu medalju na evropskim prvenstvima bila je stari dužnik Bugarska. Dug je vraćen sa kamatom – bilo je +23 (79-56). Početak je obeležio tandem iz Tuzle Lakić–Mujanović, dale su prvih 10 poena (Raza 8, Mara 2), u 9. minutu bilo je 18-9 za naš tim i ta prednost nije bila ugrožena do kraja meča. Pobeda je značila finale u kome nas je čekao Sovjetski Savez, željan revanša za poraz u grupi i prekid serije od 114 pobeda.

Niko nije smeo glasno da kaže, ali san o prvom zlatu i te kako je bio prisutan. Kad jednom pobediš rivala možeš to i drugi put, uveravale su sebe naše igračice, ali postoji i ono nepisano pravilo o teškoćama da se isti rival dobije dva puta na istom takmičenju. SSSR je bolje otvorio utakmicu (6-0), ali je u 6. minutu, posle koševa Mujanovićeve i Golićeve, prednost prešla na našu stranu (14-13). U 11. minutu naš tim je vodio sa 31-22! Da li je zlato (bilo) na pomolu? Evgenij Gomeljski, brat čuvenog pukovnika Aleksandra Gomeljskog, hvatao se za glavu, menjao, uzimao tajmaut, ali nije uspevao da nađe petorku koja bi parirala raspoloženim Jugoslovenkama. U 13. minutu bilo je 37-24 za Jugoslaviju, na poluvremenu ogromnih +14, 53-39.

Čun je počeo da se ljulja a san beži početkom nastavka, naš tim je za četiri minuta dao 4 poena, sovjetski 9, pa je razlika smanjena na 8 poena (56-48). Da sve bude gore, Raza Mujanović je od 25. minuta igrala sa 4 lične greške, što je znatno uticalo na našu igru, posebno u odbrani. Naše devojke bile su prvakinje Evrope do 28. minuta kada je SSSR izjednačio na 60-60 (Mink). Bilo je još vođstva (68-65, 74-71 – 33. minut), ali u naredna tri minuta protivnik je napravio 13-0, prešao u vođstvo (84-74) i rutinski meč priveo kraju. Sovjetski tim je bio malo precizniji (35-63, 55,6 % prema 30-59, 50,8 %), malo je bolje skakao (38 prema 29), malo je bolje izvodio slobodna bacanja (75 % prema 63,3 %), taman da „zamalo“ pobedi…

Srebro je bilo uspeh, ali ostao je utisak da se moglo i do zlata. Šteta što se to nije dogodilo jer nove šanse za Jugoslaviju, u dotadašnjem sastavu, više nije bilo…

„Nisam zadovoljna, ni svojom igrom ni konačnim rezultatom. Bile smo tako blizu zlata, mislim da ga nikad lakše nismo mogle osvojiti. U svima nama je neko malo nezadovoljstvo. A nije baš ni malo“, rekla je Danira Nakić, podsetivši da nije bila dovoljno spremna jer je 20 dana pre prvenstva ležala u krevetu bolesna.

„Mnogo smo popravili odbranu, spadamo u ekipe sa najmanje primljenih koševa. U napadu smo igrali poziciono jer smo imali Razu Mujanović koju je valjalo maksimalno iskoristiti… Naš je problem što nemamo ni 16, a kamoli 18 igračica za širi spisak kandidata za reprezentaciju. U poslednjih 5-6 godina imamo ista imena koja se vrte i koja su snažno afirmisala našu žensku košarku, ali očito je da smo ih već mnogo izraubovali… problem je i odliv trenera, Vasojević, Lučić, Vuković, Stanimirović, svi rade van zemlje“, rekao je Miodrag Vesković specijalnom izveštaču magazina „Koš“ Aci Ostojiću.

Vice-šampione Evrope bile su: Danijela Ilić (4), Mara Lakić (36), Eleonora Wild (4), Vesna Bajkuša (42), Nina Bjedov (2), Danira Nakić (82), Slađana Golić (45), Žana Lelas (22), Razija Mujanović (119), Silvana Mirvić (7), Anđelija Arbutina (44), Bojana Milošević (14). Selektor: Mihajlo-Miki Vuković

2015. Na krovu Evrope! Između dva evropska šampionata održano je 2014. Svetsko prvenstvo a Srbija je na tim takmičenjima učestvovala sa, uglavnom, istim timom i istim selektorom, Marinom Maljković, koja je igračice birala i spremala ih za najlepše dane u istoriji srpske ženske košarke. Postojao je kontinuitet u stručnom radu, KS Srbije je sa svoje strane učinio sve ne samo da se obezbede najbolji uslovi za pripreme, već i da se povede mnogo više računa o ženskoj košarci. Na čelu tima predsednika Dragana Đilasa, zadužena za žensku košarku, bila je Ana Joković, bivša reprezentativka. U trouglu Marina Maljković – Dragan Đilas – Ana Joković kovali su se najsmeliji planovi, ali o zlatu na prvenstvu Evrope u Rumuniji i Mađarskoj niko javno nije ni smeo ni hteo da progovori. Niti je javnost to zlato tražila. Od devojaka se očekivalo da se, kao i na prethodnim prvenstvima, maksimalno bore, pa za šta bude dovoljno.

Rukovodstvo Saveza donelo je jednu strateški veoma važnu odluku – na predlog Marine Maljković dato je srpsko državljanstvo Amerikanki Danijeli Pejdž (Page). Marina je procenila da timu koji je stvorila nedostaje upravo igračica njenog profila: dobar skakač, solidan šuter, snažan karakter… Nikada u istoriji ni muške ni ženske reprezentacije ni Jugoslavije ni Srbije majicu sa državnim grbom nije nosio nijedan naturalizovani igrač, ali za sve ima prvi put. Amerikanka nas je ubrzo sve kupila krajnje profesionalnim odnosom i još više time što je pevala srpsku himnu kao da je rođena u Šumadiji. Zapravo, prve srpske reči koje je naučila bile su stihovi naše himne… Ubrzo se pokazalo da je njeno angažovanje bilo pun pogodak. Sjajno se uklopila u tim, donela mu čvrstinu u skoku i sigurnost u napadu, sa njom je Marinina četa bila jača bar 30 %. Selektorka je povukla još jedan sjajan potez. Pokazavši zavidnu diplomatsku sposobnost, vratila je u nacionalni tim Sonju Petrović, odsutnu više godina zbog povreda i raznih nesporazuma. Sa njih dve naša reprezentacija postala je neuporedivo jača. U međuvremenu su Ana Dabović i Jelena Milovanović stekle iskustvo igranja u WNBA, a i većina ostalih devojaka igrala je u inostranstvu. Iskustvo nije nedostajalo. Kockice su se slagale da bi na kraju ispao najlepši mogući mozaik – Srbija prvak Evrope!

Malo je ko očekivao takav podvig kada su devojke ispraćene za Mađarsku, ali utoliko je trijumf bio draži, lepši i veći. A kako je zapravo bilo? Uvek je lepo početi pobedom. U duelu sa Letonijom nije sve išlo glatko, posebno ne u prvom poluvremenu, ali na kraju nije bilo problema. Ključni period igre bio je kod vođstva rivala od 31-25. Tada je naš tim za 4 minuta napravio 10-0 i preokrenuo tok meča. Na poluvremenu je još uvek bilo neizvesnosti (39-37 za naše devojke). Meč je definitivno prelomljen u trećoj četvrtini kada su Milica Dabović i Jelena Milovanović dva puta vezale tri trojke. Deset poena viška na kraju treće deonice povećano je na 13 početkom četvrte trojkom Nevene Jovanović, dva minuta pre kraja bilo je i +17. Marina Maljković nije bila zadovoljna skokom i procentom šuta za tri poena (5/18, 27,8 %).

„Pobedile smo, ali igra je bila daleko od onoga što možemo“, rekla je proročanski Marina.

Usledili su meč sa Hrvatskom i sigurna pobeda uz odličan procenat šuta za tri poena – 11/27 (40,7 %). Prednjačila je Jelena Milovanović sa 4 pogođene trojke od 5. Funkcionisao je i kontranapad, 19 poena dato je iz kontri. Problema je bilo samo u prvoj četvrtini (19-20), ostale tri su dobijene. Hrvatska je poslednji put vodila sa 36-35 posle koševa Ivankovićeve sa linije penala, ali je na poluvremenu bilo +4 za Srbiju (44-40). Nastavak je trojkom otvorila Milica Dabović, isto je uradila i Tamara Radočaj, i Srbija je otišla na +10, ubrzo i na +15, potom i na više od 20 razlike. Marina Maljković je i dalje bila stroga:

„Sa pristupom igri iz prvog poluvremena nećemo daleko stići“, rekla je selektorka.

Treća pobeda stigla je, očekivano, protiv Velike Britanije. Igra nije bila spektakularna, ali sasvim dovoljna za ubedljiv trijumf. Naša najbolja igračica bila je Sonja Petrović, autor 17 poena, uz 4 skoka i 2 asistencije.

Četvrti meč bio je očekivano najteži jer je Rusija bila najjači rival. Poraz od 53-77 bio je ubedljiviji od zbivanja na terenu. Ruskinje su definitivno prelomile meč sredinom treće četvrtine kada su „brejkom“ od 11-0 svoju prednost od 12 poena udvostručile. Naš tim je veoma loše šutirao, samo 26 %, a trojke očajno, 3/29 (10,3 %). Ako se doda inferiornost u skoku (35-49), plus preciznost rivalki za tri poena (11/22), eto objašnjenja za ubedljiv poraz. Srbija je sa bilansom 3-1 ušla u drugu fazu koja se igrala u Đeru, i gde su novi protivnici bili Španija, Litvanija i Slovačka.

Prvi protivnik bila je Slovačka, a za plasman u četvrtfinale pobeda je bila neophodna jer se na bodove protiv Španije i Litvanije nije moglo računati unapred. Bila je to drama sa hepiendom po naš tim. Posle izjednačene igre tokom celog meča kritični trenuci bili su pri vođstvu Slovakinja posle trojke Žirkove od 68-63. Srbija je do tada imala 10 uzastopno promašenih trojki. Situacija je bila još kritičnija 2,41 minut pre kraja kada je Žirkova pogodila za 70-65. Dajana Butulija je smanjila na 67-70 a Sonja Petrović sa penala na 69-70. Drama je bila na vidiku. Butulija je na minut i po pre kraja donela prednost od „pola“ koša (71-70), ali je Hruščakova uzvratila (72-71). Onda je Nevena Jovanović na 19 sekundi pre kraja pogodila trojku, ali je Žirkova izjednačila (74-74). U poslednjem napadu, samo 3 sekunde pre isteka vremena, Sonja Petrović je, od table, dala koš za pobedu (76-74). Najvažnija je bila pobeda, ali mnogo toga u igri nije funkcionisalo. Šut za 3 poena bio je i dalje loš, 5/20 (25 %), ali je skok bio bolji (40-33). Sonja Petrović je bila heroj meča zbog pobedonosnog koša, ali je junak bila Danijela Pejdž sa 14 poena i 8 skokova.

Meč sa Španijom je izgubljen, ali su prva (27-24) i treća četvrtina (22-15) nagovestile pravi potencijal našeg tima. Nažalost, poslednjih 10 minuta (18-30) upropastilo je napor iz prethodne tri četvrtine. Posle 27-24 na kraju prvih 10 minuta, trojka Nevene Jovanović na početku druge deonice podigla je prednost na +6, ali i optimizam da se meč može dobiti. Slabija druga četvrtina donela je prednost Španiji od 6 poena (40-46), ali utakmica je bila otvorena. Naše su se vratile u meč (54-54) i na odmor posle treće četvrtine otišle sa poenom viška, 62-61. Vodile su naše i 65-63 (trojka Tamare Radočaj), i 67-64 (Petrović dva penala), ali je Španija reagovala i preko Nikols i Endur izjednačila (67-67). Vodili smo još tri puta koševima Radočaj, Petrović i Nevene Jovanović sa linije penala, ali je posle izjednačenja Nikols (73-73, 34. minut) prednost prešla na stranu Špankinja. Kruz i Torens su donele +4, Jelena Milovanović je trojkom smanjila na 76-77 (36. minut), ali je finiš sasvim pripao Špankinjama (80-91).

„Dobro smo se držale, ali samo minut neopreznosti bio je dovoljan da nam pobegnu. Bila je to lepa košarka, lepa predstava. Španija je u ovom trenutku bolji tim, sve igračice igraju Evroligu a od naših samo Sonja Petrović i Jelena Milovanović. Mogle smo i večeras da dobijemo, ali verujem da ćemo u bliskoj budućnosti moći da ih savladamo“, rekla je Marina Maljković a preneo sajt KS Srbije.

Plasman u četvrtfinale bio je obezbeđen pre poslednjeg meča sa Litvanijom, neki drugi rezultati išli su naruku našem timu, ali bilo je pitanje sa koje pozicije će se ući među 8 poslednjih, odnosno ko će biti rival. Dugo je izgledalo da će naš tim sigurno dobiti Litvaniju, prva četvrtina dobijena je sa 32-17, u 19. minutu bilo je +18 (30-12), ali je druga izgubljena sa 8-20! Treći period doneo je rezultatsku klackalicu i našu minimalnu prednost (54-52). Vođstvo je zadržano do 35. minuta kada je Gutkauskaite izjednačila (63-63). Bilo je još prednosti (67-65, Milovanović, 36. minut), ali su dve vezane trojke Kuktiene i Nacickaite u 38. i 39. minutu donele prednost Litvaniji (67-71). Milovanović je sa 2+1 donela tračak nade (70-71) na 26 sekundi pre sirene, ali do kraja je bilo vremena samo za pogođene penale Nacickaite i Petrovićeve (72-73) iako se našem timu ukazala šansa posle izgubljene lopte Nacickaite. Tri sekunde pre kraja Jelena Milovanović je promašila pobedu, bilo je 72-73.

Srbija je u četvrtfinale ušla kao četvrta, što je značilo da ide na prvog iz grupe E, Tursku, koja je neočekivano bila najbolja sa bilansom 4-1 pobedivši Crnu Goru (61-41), Francusku (66-56) i Češku (59-48). Onaj jedini poraz prenet je iz prve grupe gde je Belorusija bila bolja (67-52).

Susret sa Turskom imao je prizvuk dvostrukog revanša. Turkinje su bile bolje u borbi za bronzu na prethodnom Evropskom prvenstvu u Francuskoj, a takođe i u četvrtfinalu Mundijala 2014. Naš tim je u međuvremenu napredovao i nije bilo nerealno očekivati plasman u polufinale. Taj cilj je ostvaren posle sjajne igre, najbolje na šampionatu. Marina Maljković je ostvarila san svih trenera – da tim igra najbolje na kraju takmičenja, kad je najvažnije. Do poluvremena meč je bio veoma izjednačen a naš tim je počeo beg ka polufinalu u trećem delu. Prvo je Milica Dabović povisila na 30-27, zatim njena sestra Ana sa dva slobodna bacanja na 32-27, potom su Pejdž i Ana Dabović podigle prednost na 8 (37-29), pa 10 i 12 (41-29, Pejdž i A. Dabović). Trojka Jelene Milovanović za 45-31 bila je uvod u polufinale. Vođstvo od 54-38 posle 30 minuta bilo je nagrada za sjajnu igru. Poslednja četvrtina bila je formalnost, Turkinje su u par navrata smanjile na –7, ali nisu bile ni blizu preokreta. Ana Dabović, junak meča sa 31 poenom, stavila je tačku za konačnu pobedu 75-63 i drugo uzastopno polufinale Srbije.

„Napravile smo podvig, čestitam igračicama, ali ne vidim nijedan razlog da se ovde stane“, rekla je Marina Maljković.

Protivnik u polufinalu bila je Belorusija, bolja od Litvanije (68-66). Naš tim je otvorio meč trojkom Jelene Milovanović i držao malu prednost do 9. minuta kada je Leučanka iz slobodnih bacanja prvi put donela minimalnu prednost svojoj selekciji (15-16). Butulija je uzvratila trojkom, a Trafimava sa penala okončala prvu deonicu sa 18-18. U drugih 10 minuta naš tim je poveo sa 25-20, ali je u 17. minutu gubio sa 30-34 a na poluvremenu 36-38. Strepelo se i u nastavku, 36-41, 38-44, 40-46, 44-51… Priključak je uhvaćen u poslednja tri minuta treće četvrtine, Pejdž je izjednačila (53-53), a Ana Dabović 3 sekunde pre kraja četvrtine donela prednost, 59-57. U poslednjoj deonici Beloruskinje su jurile našu prednost koja nije bila velika ali je bila konstantna. U 35. minutu kod 65-64 Ana Dabović je pogodila dva penala, a Sonja Petrović dala koš iz igre, pa se sa 69-64 lakše disalo. Beloruskinje su uspele da izjednače (69-69), onda je Sonja Petrović realizovala oba slobodna bacanja, a Ana Dabović jedno, pa je naš tim poveo sa 72-69. Posle serije obostranih grešaka Sonja Petrović je na 48 sekundi pre kraja stala na liniju penala i hladnokrvno pogodila oba bacanja, 74-69 bilo je nedostižno za rivalke iako je Leučanka imala šut za produžetak ali je promašila pa je ostalo 74-72 za Marinine „lavice“. Srbija se – prvi put pod svojim imenom – plasirala u finale Evropskog prvenstva.

Protivnik u finalu, na Vidovdan te 2015. godine, bila je Francuska, bolja od Španije u drugom polufinalu (63-58). Francuskinje su bolje počele, vodile sa 11-6, 13-8, 15-11, ali je Danijel Pejdž u 7. minutu donela izjednačenje (15-15). Francuska je ipak na prvi odmor otišla sa viškom od 7 poena (22-15). Zadržala je prednost do pred kraj druge četvrtine. Pejdž je sa dva pogođena slobodna bacanja smanjila na 31-32, a Butulija u 20. minutu donela prvo vođstvo, 33-32, što je bio rezultat poluvremena. Srbija je na odmor otišla kao prvak Evrope…

Nastavak je bio izjednačen a naš tim je počeo polako da se odvaja sredinom treće četvrtine. Pejdž je pogodila za 41-38, Ana Dabović za 43-38, Sonja Petrović za 45-38 pa u 27. minutu za 47-42. Iz časa u čas san je postajao java, iako 53-49 na kraju treće četvrtine nije garantovalo titulu.

Poslednjih 10 minuta bili su igra živaca. Naše devojke odigrale su kao da u rukama i nogama imaju na stotine tako važnih utakmica. Na svaku pretnju protivnica uzvraćale su košem, nisu gubile glavu ni kad se prednost svodila na dva poena (53-51, 61-59). Srećan kraj priče počeo je da se nazire od 35. minuta. Ana Dabović je sa 2+1 podigla na 64-59 a Sonja Petrović trojkom na 67-59. Francuskinje su uzvratile do 67-64 (37. minut), a onda je nezadrživa Ana Dabović povisila na 69-64, pa na 71-64, da bi Pejdž u 39. minutu povisila na 73-64. Igralo se još 90 sekundi, ali bilo je jasno da Srbija postaje prvak Evrope! Na kraju je bilo 76-68. Srbija je postala prvak Evrope i izborila pravo direktnog učešća na Olimpijskim igrama u Riju! Kakav dan za istoriju srpske košarke.

Teško je reći da li je veće slavlje bilo na terenu ili na tribinama, među našim navijačima. Devojke su igrale kolo, grlile se, plakale, smejale se, radovale… San svih generacija ostvarile su baš njih 12, predvođene selektorom Marinom Maljković koja je pokazala čudesnu hladnokrvnost i pribranost u svakom trenutku.

Predsednik KS Srbije Dragan Đilas, koji je košarkašice mnogo pre finala nazvao „kraljicama“, sišao je na teren i svakoj poklonio – krunu! Dokaz da je verovao u njih…

Titula je izazvala oduševljenje u zemlji. Prvak Evrope nije bila ni ona velika Jugoslavija, sa nizom velikih igračica. To zlato čekalo se od prvog učešća na Tašmajdanu 1954, a dočekalo se posle više od 6 decenija.

Košarkašice su u Beogradu dočekane onako kako su zaslužile – veličanstveno. Kulminacija je bila izlazak na balkon Gradske skupštine, tradicionalno mesto slavlja srpskih sportista. Bio je to, još jednom, balkon (naj)lepše Srbije.

„Dobro veče, moj Beograde, dobro veče, moja lepa Srbijo! Imam samo jednu želju – da bog čuva ove devojke, kao i vas i vaše porodice, i da se što pre ponovo sretnemo na ovom mestu“, rekla je proročanski Marina Maljković.

Zlato su donele: Ana Dabović (148), Sonja Petrović (138), Jelena Milovanović (123), Daniel Pejdž (77), Milica Dabović (74), Nevena Jovanović (54), Dajana Butulija (51), Tamara Radočaj (39), Tijana Ajduković (22), Kristina Topuzović (13), Sara Krnjić (7), Slađana Čađo (1). Selektor: Marina Maljković.

(kraj)

Photo: KSS