Počinjući da se bave sportom, mladi ljudi imaju različite ambicije i vizije. Većina bi, sasvim sigurno, ulazak u elitni rang nacionalne konkurencije smatrala zadovoljavajućim, pa i dokazom da su uspeli, ali Geza Pastor nije tako mislio. Iako se kao košarkaš novosadskog Eđšega (na mađarskom Jedinstvo) plasirao u Prvu saveznu ligu, procenio je da nema izglede da dospe tamo gde je priželjkivao, pa je odlučio da potraži šansu kao trener ili sudija.
– Bio sam dobar juniorski igrač, ali više od toga nisam mogao i rano sam se pomirio s tim – vratio se u Geza u sećanju na te daleke godine. – Pošto sam, kao i mnogi moji drugovi, postao toliko zagrejan za košarku da bez nje nisam mogao, već sa sedamnaest godina na Paliću sam 1947. položio ispit za sudiju i naredne sezone u oktobru u Zrenjaninu sam vodio prvoligašku utakmicu Proleter-Milicionar (Sarajevo).
Nešto kasnije, ogledao se i kao kao trener. Iako bez ikakvih “papira”, vodio je Eđšeg u prvenstvu  u kome je bio i sudija! U identičnoj, dvostrukoj, ulozi bio je i Janoš Gerdov iz Zrenjanina, koji je sedeo na klupi Proletera i delio pravdu na prvoligaškim utakmicama.
– U današnje vreme to bi bio “sukob interesa”, ali u godinama u kojima je košarka u Jugoslaviji činila prve korake to nikome nije smetalo. Čak ni u jednoj prilici nije spomenuto, a čini mi se ni od koga nije bilo ni primećeno.Tada je svima bilo stalo, pre svega, do igre i njoj je sve bilo podređeno – ističe Pastor.

– Možda je baš takav odnos i doprineo da, iako bez ikakve tradicije i izlovani zbog političke situacije od istočnoevropskih zemalja koje su u evropskoj košarci tada daleko više značile nego sada, brzo uhvatimo priključak, pa i stanemo uz bok najboljima. Mislim da je prelazak u dvorane  predstavljao istorijsku prekretnicu i postavio jugoslovensku košarku na evropski kolosek! Bilo je to veliko poboljšanje za sve – igrače, sudije, gledaoce.
Sudio 30 sezona

U analima jugoslovenske košarke ostalo je zabeleženo da je Geza Pastor, po sudijskom stažu, bio bez premca među našim arbitrima: jedini je pištaljku oko vrata imao čak trideset (!) sezona uzastopno, od one prve (1949)  do 1977/78 godine. Ima preciznu evidenciju: bilo ih je ukupno 285, a uz to i 34 meča ženskih ekipa. U Kupu sudio je 24 utakmice, od čega pet finalnih u muškoj i dve u ženskoj konkurenciji.
– Mislim da sam uspeo da tako neuobičajeno dugo “trajem” zahvaljujući tome što sam dosta sudio u ono, nazvao bih ga, romantičarsko vreme naše košarke, kada su vladali čisti ljudski i sportski odnosi, kada je postojalo duboko međusobno poštovanje trenera,igrača i sudija i kada nije bilo ni naj-manjih primisli da bi se moglo uraditi nešto što je van pravila. Tada je arbitar bio uvažavan i cenjen kao objektivni i nepristrasni tumač pravila igre; njegove odluke i ocene primane su bez pogovora, što ne znači da je bio bezgrešan. Greške nisu bile pripisivane  svesnim namerama i pobudama, nego činjenici da je i sudija samo čovek koji može da pogreši. Tada je bilo čast nositi sudijsku uniformu, jer je podrazumevala poseban status i uvažavanje u sportu koji je krupnim koracima  krčio put ka evropskom i svetskom vrhu.
Sasvim je razumljivo da je kao jedan od najboljih, Pastor često bio u prilici da sudi utakmice Crvene zvezde i Partizana, koje su uvek imale posebnu draž, ali i izuzetan naboj.
– Mada su za obe strane ti dueli značili više od borbe za prestiž i bodove, odvijali su se u atmosferi međusobnog poštovanja i uvažavanja, uz uvek krcato gledalište na zidinama Kalemegdana. Svakako moram da podsetim na visprenost i inteligenciju legendarnog Nebojše Popovića, trenera i igrača crveno-belih, koji je umeo da pruži pomoć sudijama time što je u vreme kada je situacija na terenu i u gledalištu dostizala vrhunac usijanaja, uzimao tajmaut, dajuči navijačima priliku da se “istutnje”, a igračima da se priberu i dobiju korisne savete.
Na debiju Kreše Ćosića

Uvaženi sagovornik podsetio je na vreme kada je ozbiljan konkurent košarci bila – televizija! Još dok se igralo na otvorenim terenima, događalo se da se termini utakmica poklapaju sa nekom popularnom američkom serijom  koja je vezivala za male ekrane veliki broj ljudi, pa i ljubitelje sporta. U vreme  emitovanja ulice jugoslovenskih gradova bile su puste, jer su svi bili ispred televizora.
– Tako se dogodilo da je u jednom  meču Zadar-Partizan, koji je u normalnim prilikama  ispunjavao gledalište do poslednjeg mesta, prisustvovala šačica ljudi – seća se Pastor. – Ova utakmica značajna je po tome što je na njoj debitovao veliki Krešimir Ćosić, koji onako visok i tanak ničim nije nagoveštavao da će postati igrač svetskog formata.”Videćeš ti šta će taj mali biti”, proročanski mi je trvrdio trener domaćina Enco Soviti. I bio je u pravu!

Zanimljivo je čuti kako košarkaški veteran, koji je več zagazio u desetu deceniju života (92), vidi današnju košarku, šta mu se sviđa, a šta ne.
– Odgovor  na ovo pitanje počeću mišljenjem o našoj košarci, jer me to već dosta dugo tišti – rekao je Pastor. – Svestan sam da sada imamo daleko manju državu nego što je bila Jugoslavija, ali to ne bi smelo da bude razlog što se košarka u Srbiji svela samo na dva kluba – Crvenu zvezdu i Partizan. Oni su postali  “državni projekat” i imaju privilegije i svu pomoć i podršku društva, a svi ostali osuđeni su ina golo preživljavanje . “Plavi” verovatno ne bi  osvajali evropske, svetske i olimpijske medalje da u ono vreme titulu nacionalnog prvaka nisu osvajali Crevena zvezda, Partizan, ali I Proleter, OKK Beograd, Radnički, Cibona, Zadar, Jugoplastika, Olimpija i Bosna. Konkurencija je izbacila kvalitet, i to onaj vrhunski!
– Kada je o evropskoj košarci reč, impresionira me fizička sprema igrača, koja je postala dominantna u igri, a čini mi se da je igra postala siromašnija u nečem drugom što krasi ovaj sport. Smeta mi što arbitri prečesto ( i ne uvek s razlogom) trče da nešto” provere” na malom ekranu, čime se prekida ritam igre a oni postaju“glavni” na utakmici. Toga je neuporedivo manje u Americi gde se u većoj meri poštuje geslo legendarnog generalnog sekretara FIBA Vilijama Džonsa: ”Daj loptu igraču u ruke, idemo dalje!”. Time je, očigledno, preferirao  tečnost u igri.
Noseći 16 godina  znak FIBA na grudima, novosadski internacionalac sudio je 154 međunarodne utakmice – 52 susreta nacionalnih selekcija, 34 u evropskim kupovima i 68 turnirskih mečeva. Jedan od zanimljivijih, bio je onaj iz 1970. kada je u Atini vodio duel AEK-Olimpik (Antib), u četvrtfinalu Kupa šampiona.
– Bila je to poslednja sezona igranja na otvorenim terenima, a Francuzi su u prvom meču stekli
prednosrt od šest poena. Grci su verovali da će uz podršku  40.000 svojih bučnih navijača -igralo se na stadionu na kome su 1896. održane Prve olimpijske igre modernog doba – uspeti da prođu dalje. U frenetičnoj  atmosferi kada se lomio rezultat, nestalo je svetla a kolega iz Mađarske Ervin Kašai I ja nismo znali šta da radimo. Tek kada se grčki ministar sporta pojavio na terenu, vratilo se svetlo, a utakmica je nastavljena. AEK je ostao “kratak” za četiri poena – 74:72, a od očekivanog i pripremanog slavlja domaćina nije bilo ništa. Čak nismo dobili ni sudijsku taksu – isplatili su nas igrači.
Kad je o zanimljivostima reč, još dve pikanterije. Prvu  utakmicu sa amblemom FIBA Pastor je sudio u Beču 1962. između košarkašica Uniona i MTK iz Budimpešte u Kupu šampiona, dnevnica za tri dana iznosila je ukupno 26 dolara, a sudijska taksa sedam dolara, što su smešne cifre u odnosu na današnje vreme. Moj sagovornik bio je akter jednog meča interesantnog sa novinarske  tačke gledišta. Naime, u  Sofiji je vodio meč tamošnjih košarkašica koje su slavile i kome je list “Naroden sport”  posvetio čitavu stranu, pišući o svemu i svačemi, ali nigde nije bilo – rezultata!

Junak ove priče  oprostio se od suđenja 1978. u Skoplju, na utakmici Rabotnički- Partizan, ali je ostao u košarci kao delegat FIBA za praćenje suđenja, a bio je i član domaćih košarkaških foruma. Sem kao trener Eđšega na samom početku, iskazao se i vodeći ekipu Vrbasa, uvevši ovaj klub u Drugu ligu. Dobitnik je “Spartakove  nagrade”, najvišeg vojvođanskog priznanaja za doprinos razvoju sporta i fizičke kulture.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                       
Premda je čitav svoj sportski vek proveo u košarci, Geza Pastor iznenadio je sve koji ga poznaju objavivši prošle godine knjigu o – fudbalu! U pitanju je “Istorija Novosadskog atletskog kluba UAC (1910-1940.) «, koja dosta znači pre svega onima koje interesuje nastanak sporta u glavnom gradu Vojvodine.
–  Shvatio sam kao moralnu obavezu prema zajednici da bolje upoznam i ostavim pisani trag o kolektivu koji se s razlogom može smatrati jednom od kolevki novosadskog sporta. Zapravo prvog ovdašnjeg sportskog društva koje je imalo atletsku, fudbalsku, mačevalačku, biciklističku i sekciju hazene (preteča rukometa) – objasnio je potrebu da se upusti u ovakav poduhvat. – Čak dvanaest godina tragao sam i istraživao sve što je u vezi sa UAC (NAK)-om, Nije mi bilo teško da od jutra do večeri “kopam” po arhivama Segedina i Budimpešte, a i svim drugim mestima za koje sam verovao da mogu naći ono što me interesuje, i što može doprineti da sagledam potpuniju sliku o zanimljivoj, a ne baš mnogo poznatoj prošlosti. Verujem da sam došao do verodostojnih  i pouzdanih podataka, i osećam zadovoljstvo zbog toga.

Photo: Twitter