Otišao je još jedan novinarski bard, jedan od onih za koje niko nije mogao cinično reći da je samo “radio u novinama”. Gospodin Pero Zlatar je bio novinar sa velikim N, gospodin sa velikim G, prijatelj sa velikim P, čovek sa velikim Č.

Ako se pitate kakva je veza gospodina Zlatara sa košarkom, pogledajte naslov. Cibona je danas posrnuli velikan, ali da bi neko pao sa vrha prethodno treba da se na njega popne. Cibona je to uspela kada je na njenom čelu, kao predsednik, bio Pero Zlatar. Bilo je to početkom 70-ih godina prošlog veka. Pošto se kuća gradi od temelja, Pero Zlatar je prvo sa Mirkom Novoselom dogovorio da ovaj posle Olimpijskih igara u Minhenu 1972. ostavi reprezentaciju i preuzme ondašnju Lokomotivu. Ako me sećanje ne vara, klub je baš tih godina postao Cibona, što je kovanica od latinskih reči ”cibos bonus”, pošto je glavni sponzor kluba postao neki konglomerat firmi koje su proizvodile hranu.

Tandem Zlatar-Novosel je postepeno dizao Cibonu, igrači su dovođeni iz cele bivše Jugoslavije a jedan od izvora finansiranja kluba bio je čuveni “Salun”, klub-diskoteka koja je bila hit ne samo u Zagrebu nego u celoj nekadašnjoj državi.  Popularne ličnosti iz “Saluna” bile su česti gosti na utakmicama Cibone. O tom je Pero pričao:

– Postao sam predsednik KK Lokomotiva, kasnije Cibone, u vrijeme kada ljudi u Jugi nisu najbolje razlikovali košarku od odbojke. Posle sam malo estradizirao taj sport. Dovodio Miću Orlovića, Silvanu Armenulić i Relju Bašića da podbacuju prve lopte.

Ne mogu sada da se setim svih igrača koje su Zlatar i Novosel doveli u Cibonu, sigurno znam da je jedan od njih bio Andro Knego koji je u Zagreb stigao iz Dubrovnika. Pre toga je Nikola Plećaš došao iz zagrebačke Mladosti, a sa Perom se kasnije okumio. Pero Zlatar je, kao ugledni zagrebački novinar, znatno pomogao da Cibona u medijima, posebo onima iz Zagreba, dobije gotovo kultni status.

Ručak sa Perom i Šterom

Pre nego što se vratim Peri Zlataru funkcioneru, moram da iznesem moje lično iskustvo na velikog Šjor Peru. Ovo “šjor” je zbog oca Dalmatinca, predratnog oficira, koji je u Skoplju, gde se Pero rodio 1934, upoznao njegovu majku Makedonku. Ja sam novinarski posao počeo u dopisništvu “Vjesnika” u Beogradu u martu 1969. Radio sam sport za dnevni list “Vjesnik” Čini mi se da je bila 1972. kada je moj prijatelj Slobodan Šterić-Štera, dopisnik nedeljnika “Studio” koji je izdavala kuća “Vjesnik”, otišao u vojsku. Predložio je Peri Zlataru da ga menjam ja. Ovaj je prihvatio i ja sam u svakom broju imao bar jednu rubriku. Bile su to reportaže/najave televizijskih drama koje su bile na programu narednih dana, priče sa snimanja filmova i TV serija, sa muzičkih festivala… Kada se Štera vratio iz vojske preuzeo je svoj posao, ali smo jednog  dana obojica bili pozvani u Zagreb. Otišli smo jutarnjim avionom, na aerodromu nas je čekao auto, otišli smo u redakciju i čekali da počne sastanak na koji smo pozvani. Onda je Pero Zlatar rekao da je “sastanak van redakcije”, odveo nas je u jedan od najboljih restorana i tokom ručka rekao da smo pozvani kako bi se Šteri poželeo lep povratak, a meni izrazila zahvalnost za dobro obavljen posao. Detalj koji pamtim i posle skoro 40 godina.

U vreme moje saradnje sa “Studijom” i Perom Zlatarom taj magazín je imao i 400.000 tiraža i bio najprodavaniji u zemlji. Bio je, za ono  vreme, moderan magazín koji se prevashodno bavio televizijom, filmom i muzikom, ali bilo je i lepih putopsnih reportaža, zanimljivih intervjua, provokativnih slika koje nikada nisu prelazile liniju dobrog ukusa.

Ne znam da li je Pero Zlatar bio bolji novinar ili urednik. Pisao je (i govorio)  jasno, efektno, bez poštapalica ili kitnjastih fraza koje naizgled lepo zvuče a ne govore ništa. Kao urednik, imao je ono najvažnije: ideje. Kad je naručivao rubrike sugerisao je šta treba da bude poenta. Sa njim ste mogli pričati o svemu, od košarke do spoljne politike. Bio je erudita, svetski putnik (obišao je 180 zemalja), u Španiji je bio član nekog žirija kada su Jugosloveni teško dobijali vizu za ulazak u ovu zemlju. Sa ponosom je pričao:

– Bio sam prvi novinar ondašnje SFRJ posle 1948. u Albaniji, prvi u Frankovoj Španiji, Salazarovom Portugalu, Tajvanu, državama aparthejda – Južnoj Africi i Rodeziji, Južnoj Koreji, Čileu posle pada Aljejndea…

Hit knjiga o Paveliću

Pero Zlatar je prve pare “od pisanja za novine” zaradio sa 15 godina. Bio je novinar, ali i pisac. Njegova biografija albanskog lidera Envera Hodže dugo je bila najmeritornije štivo za Hodžin lik i delo. Kada su ga pitali kako je mogao da napiše biografiju čoveka koga nije upoznao, odgovorio je:

– I ovi koji pišu o Kosovskoj bici nisu upoznali Miloša Obilića.

Čini mi se da je njegova najbolja knjiga ona o atentatu na bivšeg vođu NDH Antu Pavelića. To je uzbudljiv politički triler pisan na osnovu činjenica, istraživanja sprovedeog u Buenos Ajresu i Madridu, brojnih svedočanstva. Knjiga je bila hit u Hrvatskoj a izdata je i u Srbiji. Radio je na njoj 30 godina! O tome je u jednom intervju za “Danas” rekao:

– Došao sam do otkrića da je Pavelića smrtno ranio Blagoje Jovović, Crnogorac, koji je mislio da će postati Princip. On je bio partizan, pa posle prešao u četnike. Odlučio je da ubije Pavelića, tražio je čak pištolj u ambasadi SFRJ u Argentini, ali ga oni nisu uzeli za ozbiljno. I on sam ode, puca u njega sa pet metaka, ispred Pavelićeve kuće u Buenos Ajresu. Od posledica toga Pavelić umre posle dve godine. Pavelić je, to uvek tvrdim, bio najveći zlotvor hrvatskog naroda.

Pero Zlatar je, zbog treće žene, 1981. došao u Beograd i ostao u njemu do poslednjeg dana. Bio je dopisnik zagrebačkih medija, velika spona na popucalim šavovima na relaciji Beograd-Zagreb i obrnuto. Svih 78 dana bombardovanja Beograda proveo je u našem glavnom gradu. U Beogradu je bio poštovan i cenjen, družili smo se u “Maderi”, sećali lepih dana zajedničkog rada u ”Studiju”, zajedničkih prijatelja. Nije bio ”redovan član “sportskog stola” u “Maderi” ali moglo bi se reći da je imao status “dopisnog člana”. Mogao je da sedne kad god hoće, što je privilegija koju malo ljudi ima. Voleo je da priča sa Denom Tanom, Bobanom Popovićem, Zdravkom Mrvićem, Batom Radovićem, Ivkom Plećevićem… Voleo je sport, rado pisao o njemu (ima i knjigu u golgeteru “Dinama” Dražanu Jerkoviću), o novinarstvu je mogao da priča beskonačno, šteta što nije bilo više slušalaca iz ove (moje) profesije. Znao je da kaže:

– Danas i u Srbiji i u Hrvatskoj u novinama možeš pisati protiv koga oćeš. Ovisno od toga ko te plaća. Kao što u vatikanskom listu “Oservatore romano” ne smeš kritikovati papu, niti na “Glasu Amerike” predsjednika SAD, tako ni ti ne možeš protiv onog ko za to daje pare. Ali je novinarstvo mnogo slobodnije nego u moje vreme. Tada si uvek morao paziti.

Moj prijatelj Pero Zlatar je bio čovek širokih pogleda, iznad nacionalista na hrvatskoj ili srpskoj strani. Nacionalistima sa obe strane dizao se pritisak kada su čitali neke njegove izjave poput ove u “Danasu”:

– U Beogradu su me proglašavali za hrvatskog nacionalistu. Ali ja to nisam nikada bio. Ja ljude dijelim na prljave i čiste, dobre i zle, poštene i nepoštene, glupe i pametne, a ne na Srbe i Hrvate. Moj najbolji prijatelj među Srbima, Joca Otašević, odveo me ispod spomenika Draži Mihailoviću na Ravnoj gori, i ja sam tad rekao da sam postao eksperimentalni četnik.

Poslednji put smo razgovarali pre, čini mi se, dva meseca. Proveravao sam kod njega da li je (i) Slavko Šajber bio predsednik Cibone. Potvrdio mi je. Dogovarali smo se da se vidimo u “Maderi”, ali još jedna stolica u kultnom restoranu  ostaje zauvek prazna…

Photo: Privatni album, printscreen