Dugo sam razmišljao da li da pišem ovaj kritički pogled na nešto što toliko volim, cenim i poštujem, a to je naravno košarka, pre svega NCAA ili koledž košarka. Već dugo je pratim i na neki način je doživljavam kao deo sebe. Skoro uvek su pisanja o košarci, ili sportu uopšte, puna brojeva, imena i raznih statistika gde se priča vrti oko rezultata i dosadnih uobičajenih izjava igrača i trenera. Kad sam počeo da pišem ovaj blog rešio sam da to bude o suštini ove igre, i mestu koje ona zauzima u životu Amerike, pre nego o rezultatima i igračima o kojima, naravno, ipak treba pisati i informisati.

Nameravao sam da pišem o lepim temama, kao što su tradicija koledž košarke, trenerskim legendama, derbijima, martovskom ludilu i drugim interesantnim stvarima zbog kojih sam zavoleo ovu igru sredinom osamdesetih godina. Međutim, nekoliko skorijih događaja su me prosto naterali da se osvrnem i na drugu, mnogo ružniju i naravno manje medijski ispraćenu stranu NCAA košarke. I tako, sa teškim mislima i osećajem izdajnika koji razmišlja da se drzne i okrene protiv nečega u šta je apsolutno verovao, naletim na prijatelja koji je godinama bio asistent na nekoliko jakih univerziteta. Uhvatim priliku i pitam ga koliko istine ima u svemu što se priča ovih dana u košarkaškim medijima Amerike.  Nakon njegove potvrde i šaljivog “pa dobro jutro, zar si ti mislio da nije tako?”, ipak odlučim da napišem nešto o ovoj, za mene bolnoj temi.

Za neupućene u NCAA basket samo da podsetim da se radi o amaterskoj košarci gde se, za razliku od NBA i evropske košarke, igrači ne plaćaju, već igraju za stipendije i na neki način iz istinske ljubavi prema ovom sportu – pre nego što ih “pokvare” ugovori, reklame i menadžeri. Radi se o momcima koji se bore za neke svoje dečačke snove, i podsećaju na neka prošla vremena kad se nije igralo za pare. Priznajem, cilj mnogima je NBA liga i milioni dolara, ali bar za neko vreme ipak su oni obični studenti koji igraju iz entuzijazma i ljubavi prema ovoj divnoj igri gde su, za razliku od života, na parketu svi jednaki.

U poslednje vreme zaređali su događaji koji ne dolikuju amaterizmu, i koji prete da promene NCAA košarku. Pa da pogledamo o čemu se radi. Skandal koji je nedavno isplivao na površinu na Lujvil Univerzitetu (jednom od najpoznatjih), pod vođstvom veoma poznatog i cenjenog košarkaškog stručnjaka Rika Pitina, preti da možda ne samo zakopa ovog velikog trenera, već i ukalja tradiciju tog koležda i kazni ga na razne načine. Izvesna gospođica Katina Pauel je objavila knjigu gde je u detalje opisala kako je “doprinela”, tačnije uspela da nagovori najbolje novajlije (freshmen) da dođu na “studiranje” na Lujvil.  Naime, kroz razne seksualne usluge ona je sa svojim timom atraktivnih devojaka imala zadatak da dočeka novajlije prilikom posete univerzitetu, i da se postara da im boravak bude što prijatniji. Možda tu ne bi bilo ništa neobično, jer se isto dešava na mnogim univerzitetima, da ta izvesna gospođa nije izašla na TV i sve priznala, još i dodala da je sve rađeno uz znanje Rika Pitina. On je to, naravno, odmah demantovao, i branio se da nije imao pojma da se tako nešto ikada desilo. Da stvar bude još interesantnija, Pitinov asistent i bivši igrač, koji je radio samo za simboličnu stipendiju i sobu u studentskom domu, bio je zadužen za plaćanje striptizeta i organizovanje partija gde su učestvovale i Katinine maloletne kćerke, kao i očevi brucoša!

Postavlja se pitanje odakle toliki novac (radi se o desetinama hiljada dolara godišnje) asistentu koji nema platu? Preko bankarske istrage otkrilo se da je novac vađen sa bankomata u studentskom gradu, i da je deponovan od nepoznatih ljudi. Novinarska i policijska istraga (radi se i o nekoliko maloletnica ) naišla je na zid ćutanja jer je opšte poznato da su Pitinovi igrači, sadašnji i bivši (neki u NBA), do groba lojalni svom treneru. Pitino je svalio krivicu na upravo tog “malog” asistenta, i nastavio sa sezonom kao da se ništa nije desilo. Nastoji da stvori utisak da gospođica Pauel želi da zaradi od svoje knjige, i tako naplati dugove od upravo tog asistenta, to jest Univerziteta Lujvil.

Rik Pitino je pre desetak godina “preživeo” aferu gde je bio optužen za silovanje u jednom otmenom restoranu. Izvesna gospođa, koja ga je optužila, kasnije je priznala da je pokušala da uzme veliki novac od ovog multimilionera i da zataška celu stvar. Pitino joj je platio 3.000 dolara za abortus, i nepoznatu svotu za druge stvari. Treba napomenuti da je tada bio oženjen i otac četvoro dece. Nikada nije krivično odgovarao, i nastavio je da se bavi svojim poslom uz punu podršku univerzitetske administracije. Čak je dobio i povišicu!

U isto vreme još jedan gigant je na staklenim nogama. Čuveni Univerzitet Severna Karolina je pod NCAA istragom za raznorazne prekršaje. Pominju se jaki dokazi o plaćanju igrača, podmićivanju roditelja i trenera juniorskih klubova, plaćanju računa roditeljima i familijama igrača da potpišu i igraju za UNC, kao i falsifikovanju ispita i ocena ovih “studenata”.  Severnoj Karolini preti možda i doživotna suspenzija!!!

Tu su još i brojni drugi primeri širom Amerike koji su godinama poznati, a o kojima se ćuti i izbegava bilo kakva analiza. Često se dešava da bivši igrači, posle neuspeha u NBA ili Evropi, po povratku kući pričaju novinarima o raznim događajima koji, ako su tačni, podržavaju one koji misle da je NCAA postao običan cirkus gde amaterizam odavno ne postoji.

Ne verujući da se ovakve stvari događaju i ja sam bio naivan kao i milioni Amerikanaca, i mislio da podržavam amaterizam i pravu košarku, i namerno izbegavao NBA ligu.  Branio sam igrače i trenere pravdajući da se takve stvari kao na Lujvilu dešavaju gde god su mladi ljudi i, uostalom, vrlo važno šta se dešava van parketa. Međutim, posle razgovora sa prijateljem, bivšim asistentom na visokom nivou, koji ne samo da je potvrdio slične događaje nego mi ispričao mnoge detalje vezane pogotovo za recruiting (regrutovanje) igrača, gde vlada jedna obična ulična borba oko ovih mladića – počeo sam konačno i sam da verujem u zloupotrebu tih mladih ljudi za ogroman novac koji se vrti oko njih, i koji se plaća svima osim – njima.

Ukratko, plaćaju se na razne načine roditelji (uglavnom majke tamnoputih igrača) koje često nemaju novca za najosnovnije životne troškove. Znači, univerziteti sa najviše novca najbolje igrače uzimaju svake godine. Pritom se potplaćuju razni stričevi, bivši treneri, devojke itd. Poklanjaju se automobili, oprema i svašta drugo. Igrači, naravno, pristaju jer za neupućene ogromna većina košarkaša su crnci koji skoro uvek dolaze iz najsiromašnijih slojeva društva, nespremni za studije jer su srednje škole koje su završili – stravične. (Ko misli da nije tako neka se provoza ili, ako sme, prošeta po delovima bilo kog grada u SAD gde crnci čine većinu). To naravno niko ne sme da kaže javno u SAD, jer nije politički korektno, i takav bi odmah ispao rasista.

Naravno da ima izuzetaka, ali u većini slučajeva to izgleda ovako: mladi talentovan igrač-crnac, koji živi u užasnim uslovima bez oca, sa nezaposlenom majkom i nekoliko braće i sestara, okružen kriminalom i siromaštvom, vidi u košarci spas i izlaz iz takve situacije. U školu ide samo da bi igrao za tim i ručao besplatno u menzi. Nastava je ispod nivoa u odnosu na belačke škole, i vrlo malo se nauči.  Kako vreme prolazi, njegov talenat privlači pažnju skauta koji obećavaju NBA ligu ako dođe na studije kod njih uz, naravno, novčanu naknadu. Mladi igrač potpisuje za univerzitet koji je “najviše dao”, i postaje student iako nema dovoljno znanja za studiranje. Tamo mu ispite polažu razni mentori i tako on kobajagi studira. Zapravo tu je samo da igra košarku, jer to donosi ogroman novac univerzitetu i njegovom treneru, kao i drugim administrantima. U međuvremenu kupuju mu luksuzna kola, njegovima plaćaju račune i slično. Za one koji odu u NBA, ili možda u Evropu, sve se isplatilo, ali za veliku većinu to ne važi jer se vraćaju tamo odakle su došli bez ikakvog znanja. Čak i ako su diplomirali, to je bio rad nekog drugog.

Sad, za kraj pogledajmo suštinu. U SAD crnci zbog atletskih sposobnosti dominiraju u košarci, međutim samo mali broj ima koristi od toga. Iza svakog Lebrona Džejmsa ima hiljade drugih koji nisu dobili ništa, a nekima su zaradili mnogo. Treneri su u velikoj većini beli, predsednici univerziteta i razni NCAA administartori takođe. Za svaki mali prekršaj (popili piće u baru, itd) igrači se rigorozno kažnjavaju, ne mogu da rade poslove za vreme studija jer su stalno pod obavezama, ne nauče ništa korisno na univerzitetu i, čim im istekne stipendija, odmah ih oteraju kući i dovedu nove. Dok na drugoj strani treneri mogu svašta da rade (kao Pitino), sve im je oprošteno i još zarađuju milione.  Naplaćuju skupe ulaznice (25 dolara najeftinija karta) od navijača koji ih prate, i NCAA zarađuje milijarde! I sve to od amaterske košarke, i pod izgovorom da igrače ne treba plaćati jer su studenti-sportisti.

Veliki univerziteti imaju svaki svog čoveka čiji je zadatak da dovede najbolje igrače svake godine, i njemu se daje kreditna kartica sa ogromnim limitom. To je obično asistent zadužen za regrutovanje, i prvi po značaju od 3-4 asistenta koliko ih obično ima. Njegov uspeh se ne meri pobedama i porazima tima, ili ne daj bože ocenama igrača koje je doveo, već isključivo kvalitetom novajlija. Ovo se radi jer opstanak glavnog trenera i njegovog milionskog ugovora zavisi od ovoga, kao i naravno zarada univerziteta. O igračima se ne razmišlja mnogo, smatra se da je dovoljno dati im sobičak u studentskom gradu (doduše nekad jako lepom), tri obroka dnevno, teretanu i uslove za igru.  Svaki pokušaj (bilo ih je više) da se igrači barem simbolično plate uvek je odbijen uz opravdanje da su oni – amateri.

Znači: para i TV prenosa nikad više, bogati sve bogatiji, siromašni sve siromašniji, zakon je na strani jačih, a sve pod kišobranom amaterizma koji postoji samo u glavama naivnih navijača. Ipak, nada uvek postoji jer, kao što znamo, košarka je večna i veća od svih trenera, igrača i navijača, i jedina iskrena stvar u celom ovom cirkusu. Svi su jednaki barem na terenu jer lopta ne prepoznaje bogate i siromašne, bele ili obojene, visoke ili niske, već samo ljubav onih koji je istinski vole.

Photo: NCAA