Prošlo je nešto malo više od mesec dana od početka NCAA prvenstva i, kao i svake sezone, uzbuđenja i interesantnih događaja je na pretek. Ekipe su dosad odigrale po nekoliko jakih utakmica na raznim neutralnim lokacijama, gde se organizuju turniri u ranom periodu sezone, kao i naravno nekoliko domaćih i gostujućih mečeva tako da se ima o čemu pričati. Međutim, pre nego što počnem o rezultatima i statistikama (o čemu će biti reči u sledećim blogovima) želim da vas upoznam sa dvojicom velikih trenera koji su ovih dana zasluženo zauzeli mnogo mesta u košarkaškim medijima u SAD.

Da podsetim čitaoce da sam u poslednjem blogu veoma kritički govorio o trenerima u NCAA, kao i o celom sistemu ovog takmičenja, koje inače neobično volim. Nekoliko dana iz protesta nisam ništa pratio u NCAA razmišljajući da prestanem da gledam košarku, čak sam gledao NBA ligu koju inače pratim samo kad nema neke druge košarke. I tako, posvađan sa univerzitetskom košarkom pre nekoliko dana na TV odgledam sigurno dvadeseti put čuveni govor trenera Džima Valvana sa ESPY ceremonije (nagrade za sportsko dostignuće na televiziji ESPN). Nekoliko dana kasnije Bo Rajan, trener Viskonsina, na pres konferenciji posle utakmice protiv jedne skromne ekipe na početku prvenstva objavi da se povlači sa klupe i ide u zasluženu penziju! Ova dva velikana NCAA košarke, jedan sada svež penzos a drugi odavno nije među živima, nateraše me da se kao pokajnik koji se drznuo i napao nešto što mu je skoro sveto “ispovedim” za kritiku NCAA i njenih trenera. Vratiše mi veru u košarku i podsetiše me da dobro na kraju uvek pobedi loše.

Za one koji ne znaju, Džimi Valvano, ili Džimi V kako su ga zvali, deset godina je vodio ekipu Severna Karolina Stejt, odnosno NC Stejt skraćeno. Bio je prilično uspešan, pogotovo kad se uzme u obzir da je taj univerzitet udaljen svega desetinu milja od mnogo poznatijih i uspešnijih Djuka i Univerziteta Severna Karolina. U to vreme Djuk je, kao i sada, vodio Coach K (Križevski), a UNC legendarni Din Smit. Međutim, Valvano je nekako uspevao da se drži i čak ih ponekad pobeđivao sa mnogo slabijim igračkim kadrom. Bio je večiti optimista i uvek prezadovoljan svojim igračima koji su ga obožavali. Borili su se kao lavovi za svog kouča, a on je zbog svog dobrog karaktera često znao da okrene glavu i pusti svoje momke da zarade koji $ prodajom karata i patika, što je naravno strogo zabranjeno.

Onda je došla ta čuvena 1983. godina, i neverovatna titula koju je ovaj nepopravljivi dobričina osvojio sa skromnom ekipom koja je jedva izborila plasman na NCAA turnir. Valvano se tada šalio iz utakmice u utakmicu, tvrdeći da njegovi nemaju šansu i da su srećni samo što učestvuju, kao i da se sjajno provode. (Podsećam NCAA turnir se igra na ispadanje). Pobedivši pet utakmica za redom ušli su u veliko finale gde im je protivnik bio čuveni Hjuston, poznatiji kao “PhiSlammaJamma”, predvođen Klajdom Drekslerom i Hakimom Olajdžuvonom koji su prethodno pobedili 26 utakmica zaredom!

Svi su mislili da će Hjuston da ih uništi – osim Džimija, i njegovih momaka koji su nadčovečanskim naporima nekako odolevali budućim NBA asovima. U zadnjem napadu i zadnjim sekundama Džimijev tim je šutnuo trojku koja nije stigla do obruča, ali je centar Lorenco Čarls uhvatio loptu i uz zvuk sirene dao pobednički koš. U opštem metežu Valvano je trčao po terenu i prosto neznajući šta da radi očajnički pokušavao da nekoga zagrli. Košarkaški stručnjaci i navijači su se složili da su se sportski bogovi smilovali na Valvana i njegove igrače, jer drugog objašnjenja za ono što se dogodilo jednostavno nije bilo.

Valvano je proveo deset sezona na klupi NC Stejta (1980-1990) i nažalost bio je prinuđen da podnese ostavku zbog raznih prekršaja njegovih igrača koje nije sankcionisao. Svi ti prekršaji su bili relativno mali, i Valvano se branio da ništa nije znao, ali se priča da je iz ljubavi prema svojim košarkašima okretao glavu i dozvoljavao im da zarade koji dolar.

Kratke penzionerske dane je proveo prenoseći utakmice na TV i držeći motivacione govore raznim firmama i mladim igračima. A 1993. je oboleo od raka kostiju i vrlo brzo se povukao iz javnog života.

Poslednju, i verovatno najsvetliju stranicu svog košarkaškog života ispisao je te 1993. govorom prilikom ESPY ceremonije, uz direktan TV prenos. Doveden iz bolnice i uz pomoć nekadašnjeg trenerskog rivala “coach-a K” i legendarnog TV komentatora Vitalea, jedva se popeo na binu i održao fantastičan govor.

Suština govora je bila o borbi koju čovek mora da vodi u životu, u kojoj nema predaje.  “Don’t give up, don’t ever give up” – “Nemojte se nikad predavati!”  Valvano je rekao da svi trebamo da uradimo tri stvari svakoga dana. Kao prvo, treba da se smejemo svaki dan, drugo da provedemo malo vremena u mislima, i treće – da zaplačemo. Ako ove tri stvari uradimo doživeli smo dovoljno za jedan dan. Završio je govor šaljivo podviknuvši snimatelju iz TV ekipe koji je pokušavao da mu kaže da moraju na reklame, da ima rak u celom telu i da ga baš briga koliko je vremena ostalo u emisiji. Poslednja rečenica mu je bila da kancer može da mu oduzme sve fizičke moći, međutim ne može da mu dirne u pamet, srce i dušu, a te tri stvari su ono što je večno.

Valvano je nedugo posle ovog legendarnog govora umro u 47. godini. U njegovo ime svake godine se na dan onog legendarnog govora na sportskim kanalima re-emituje taj veliki događaj, i organizuje jak turnir u njegovom rodnom Njujorku. Treneri su posle njegove smrti oformili dobrotvornu fondaciju koja je prikupila milione za lečenje raka. Džim Valvano je sahranjen blizu svog Severna Karolina Stejta, a na nadgrobnoj ploči je uklesana njegova poruka gde nas podseća da izdvojimo malo vremena i da se smejemo, mislimo i plačemo. Da život zna da napiše neverovatne stranice potvrđuje podatak da je desetak godina kasnije Lorenco Čarls, igrač koji je dao pobedonosni koš one 1983. godine, stradao u saobraćajnoj nesreći i sahranjen je veoma blizu svog trenera.

Sa mislima o Valvanu dočekah i pres konferenciju Boa Rajana, izuzetno uspešnog trenera Viskonsina, koji dobrovoljno ode u penziju u sred sezone. Od relativno prosečnog programa za 15 godina stvorio je giganta sa kojim je redovno učestvovao na NCAA turnirima, i igrao dva Final Foura uključujući i prošlogodišnje polufinale, gde je pobedio nepobedivi Kentaki popunjen budućim NBA igračima dovedinim tamo raznim sumnjivim metodama.
Bo je odbijao da dovodi takve igrače, a umesto njih nalazio je talentovane drugorazredne momke od kojih je pravio asove. Igrali su sporo i metodično, uz odličan šut i granitnu odbranu. Kritikovali su ga da mu je tim dosadan zbog stila igre i malo poena koje postižu, na šta bi duhoviti Bo odgovarao da jedino tako mogu da dobiju utakmicu. Petnaest godina je prosto održavao trenerske klinike na utakmicama pobeđujući superiorne protivnike. Nažalost, nikada nije osvojio titulu izgubivši prošle sezone u finalu od Djuka.

U stilu Valvana, na pres konferenciji posle jedne nevažne utakmice, Bo Rajan se zahvalio svima i podneo ostavku. Na pitanje zašto je to uradio sada, a ne na kraju sezone, rekao je da želi da njegov verni asistent Glen Gard, koji radi sa njim 23 godine, dobije priliku da bude prvi trener, sad i odmah, umesto da na kraju sezone u konkurenciji poznatijih imena izgubi tu priliku. Sjajno!

I tako ova dva velika trenera povratiše mi veru i nadu u NCAA košarku. Zaboravih na ružne stvari, truli sistem i loše trenere. Sigurno ima mnogo ovakvih primera, i o njima treba pisati a ne o raznim šarlatanima i njihovim glupostima.
Živeo NCAA!

Photo: NCAA