Ne stigoh da početkom meseca obeležim tačnu 70-togodišnjicu učešća Jugoslavije na kvalifikacionom turniru za prvo Svetsko prvenstvo u Buenos Ajresu 1950, ali nadam se da za dobru košarkašku priču nikada nije kasno. Termin kvalifikacija u Nici bio je početak januara te “mundijalske” godine što našim igračima nije odgovaralo. Prvenstvo se igralo od proleća do jeseni, na otvorenim terenima, igrači nisu bili u treningu. Putovalo se vozom, nekoliko dana,čini mi se da je i Nova godina dočekana u vozu ili na nekoj usputnoj stanici. Stigli su umorni ali orni da Jugoslaviju upišu na svetsku košarkašku mapu.

Prva utakmica bila je 3. januara 1950. protiv Holandije a pobeda 58-20 nije dolazila u pitanje. Strelci su bili Vilmoš Loci (15), Mirko Marjanović 10, Bora Stanković 7, Ladislav Demšar , Saša Gec i Lajoš Engler po 5, Srđa Kalember 4, Nebojša Popović,Tulio Roklicer i Radomir Šaper po 2, Milorad Sokolović 1 a jedini koji se nije upisao bio je Aleksandar-Aca Nikolić.

Majstorica sa Belgijom

U drugoj uitakmici pobeđena je Švajcarska (30-27) a najefikasniji, sa “čitavih” 5 poena, bio je Bora Stanković. Onda je usledio poraz od Belgije  (24-39) koja je bila prva u grupi sa 3 pobede dok je naš tim bio drugi sa dve pobede i jednim porazom. U polufinalo je usledilo “ukrštanje” sa prvim iz grupe B, Italijom koja je bila za nijansu bolja (37-40). Izgledalo je da od Mundijala nema ništa, ali je FIBA naknadno odlučila da iz Nice ide i treća selekcija pa je 8. januara 1950, u nekoj vrsti “majstorice” odigran novi meč sa Belgijom koja je bila poražena u drugom polufinalu od Španije. Ostvarena je pobeda 36-32 kojom je naša selekcija obezbedila , uz Iztaliju i Španiju, odlazak u Argentinu.

Zahvaljujući Draganu Martinoviću imamo strelce i sa te utakmice: Loci 9, Stanković 8, Marjanović 7, Popović 6, Demšar 4, Roklicer 2.

Sa turnira u Nici je i ova dvostruko istorijska fotografija. Prvo zato što je reč o timu koji je izborio plasman na Prvi mundijal. Drugo, to je jedina poznata slika na kojoj su “četirtiu sveca” naše košarke zajedno.Stanković, Popović, Šaper i Nikolić decenijama su bili najbliži saradnici ali  slike na kojoj su sva četvorica-nema. Kao 4 sveca na jednoj ikoni…

Evo svih aktera istorijskog turnira u Nici, prema slici:

Trener Anri Hel, Milorad SOKOLOVI, Borislav STANKOVIĆ, Aleksandar GEC, Mirko MARJANOVIĆ, Ladislav DEMŠAR, Nebojša POPOVIĆ.

Čuče: Srđan KALEMBER, Radomir ŠAPER, Lajoš ENGLER, Tulio ROKLICER, Aleksandar NIKOLIĆ, Dragan GODŽIĆ, Vilmoš LOCI.

Nisu sva 12-torica iz Nice otišla u Južnu Ameriku. Novi igrači bili su Mirko Amon, Aleksandar Blašković, Dušan Radojčić i Milenko Novaković, nisu otišli Roklicer, Šaper, Godžić i Nikolić.

Ekipu je u Nici vodio francuski trener Anri Hel, ali u Buenos Ajresu na klupi je trebalo da bude selektor Bora Jovanović. Neposredno pred put otkazao je sa obrazloženjem da ga-ne pušta žena! Mala delegacija otišla je u stan Bore Jovanovića ali gospođa Olga nije htela ni da čuje…Tako je prinudno za selektora postavljen Nebojša Popović. On je, sticajem okolnosti, ušao u istoriju Mundijala kao strelac prvog koša na svetskom prvenstvu. Dogodilo se 22. oktobra 1950. u meču Jugoslavija-Peru. Nebojša je pogodio jedno slobodno bacanje a kopija istorijskog zapisnika bila je deo njegove ogromne košarkaške zaostavštine koju s ponosom čuva njegova ćerka Zvezdana..

Jugoslavija je u Buenos Ajresu bila poslednja, 10. a u istu dvoranu “Luna park” u Buenos Ajresu vratila se 1990. kao dvostruki prvak sveta, trostruki prvak Evrope i olimpijski šampion, uz mnogo srebrnih i bronzanih medalja. Iz glavnog grada Argentine otišla je 1990. kao prvak sveta sa timom kome su Argentinci aplaudirali a novinari pisali hvalospeve: Divac, Petrović, Kukoč, Paspalj, Ž.Obradović, Čutura, Zdovc…

To je druga priča. Ova današnja je o turniru u Nici gde je napravljen prvi korak ka budućem proboju naše košarke. Na Azurnoj obali je počela međunarodna karijera nekolicine ljudi koji su zadužili ne samo našu nego i svetsaku košarku. Bora Stanković je u Buenos Ajresu upoznao Vilijama Džonsa koji ga je nekoliko godina kasnije pozvao u FIBA i odredio za svog naslednika. Radomir Šaper je 8 godina bio predsednik KSJ i isto toliko generalni sekretar, pod njegovim mandatom osvojena je prva titula prvaka sveta 1970. u Ljubljani, samo 20 godina posle poslednjeg mesta u Buenos Ajresu. Godinama je bio predsednik (najvažnije) Tehničke komisije FIBA.  Aca Nikolić je bio više nego uspešni trener i selektor, utemeljivač naše čuvene trenerske škole  dok je Nebojša Popović bio neumorni organizator, odličan trener Crverne zvezde, čovek koji je uveo košarku na našu TV.

Jedan za sve, svi za-košarku

Imao sam sreću i zadovoljstvo da poznajem svu četvoricu. Od svakog sam po nešto naučio. Od Nebojše, pored ostalog, da šef ne mora da se voli ali mora da se poštuje. A poštovanje se stiče znanjem. Bio je oličenje energije i upornosti, Bora je je mogao da predaje diplomatiju na bilo kom univerzitetu, vladao je čuvenim blagim osmehom iza koga se krila odlučnost. Bio je poliglota, mogao je “da se smeje” bar na 5 jezika. Raša Šaper je bio strateg, profesorski sistematičan, strpljiv, retko je podizao glas ali je uglavnom uspevao da ostvari svoje ideje, uvek za bolju košarku. Aca Nikolić je bio trener sa velikim “T”, iza maske dežurnog pesimiste sa uobičajenom kritikom “ovo ništa ne valja” krio se veliki optimista. Igračima je govorio: “Kad prestanem da ti ukazujem na greške značiće da sam digao ruke od tebe”. Koliko je bio veliki svedoči izjava da je “učio od igrača”. Na moje čuđenje objasnio mi je da veliki igrači nađu rešenje koga “nema u knjigama” i trenerovim šemama.

Svima je zajednička bila vizija. Priznavali su mi da su se ponekad razilazi, čak i svađali, oko

nekih ideja, ali kada je odluka bila doneta svi su je bezrezervno sprovodili. Ako su Dimina tri muske4tara i njihov drugar Dartanjan imali devizu “Svi za jednog, jedan za sve”, naši musketari držali su se devize “Jedan za sve, svi za košarku”.

Iz tima sa slike valja pomenuti i važnu ulogu Milorada Sokolovića, dugogodišnjeg urednika košarklaške sekcije “Sporta”. Ono što su Bora, Raša i Nebojša osmišljavali kao funkcioneri prvi je propagirao nezaboravni “Soko”. Saša Gec je godinama bio predsednik Crvene zvezde, Loci, Engler i Demšar bili su deo ekipe zrenjannskog Proletera koja je 1956. prekinula  desetogodišnju dominaciju Crvene zvezde koju je vodio Nebojša Popović.  Srđa Kalember je bio prvi atraktivni plej na našim terenima, kasnije uspešan trener, Tulio Roklicer je prebegao u Italiju  (a Nebojša Popović kažnjen što nije prijavio njegovu nameru!), Marjanović je bio glavni centar i strelac istorijskog (i jedinog!)  koša protiv Izraela na EP u Moskvi 1953. posle 4 produžetka, Godžić i Novaković bili su solidni prvoloigaški igrači.

Osim što su, u većini, bili dobri igrači i kasnije opdlični treneri “musketari iz Nice” verovali su da će Jugoslavija jednog dana postatio svetska sila u ovom sportu.

Većina od njih je to i dočekala…