Povodom smrti Borivoja-Bore Cenića, jednog od najistaknutijih srpskih trenera, gospođa Zaga Žeravica, kojoj je bio trener u Radničkom i reprezentaciji, napisala je za naš sajt sećanje na Boricu, kago su ga njegove košarkašice zvale.

Otišao je, pre neki dan, jedan od poslednjih velikih  košarkaških trenera-Bora Cenić.  Za nas koje je trenirao uvek je bio Borica a ime u deminutivu dobio je da bismo ga razčilkovali od krupnog Bore Stankovića.

Umro je dostojanstveno, onako kako je i živeo. Bio je veliki trener, ali još veći čovek, vaspitač i drug – prijatelj, na koga smo mogle uvek da se oslonimo. Bio je, rekla bih i ostao, jedno veliko  dete, pošten i pomalo naivan. Mislim da nema nikoga ko ga je poznavao da ga nije voleo, poštovao, cenio.

Živeo je sa košarkom i sa onima koje je trenirao. Nekada otvorena igrališta širom Beograda (a radio je u svim klubovima mada ga mi iz Radničkog smatramo “krstašem”) a kasnije sale bile su mu drugi dom.

Nije mu bilo teško da dođje na Radnički u 6 ili 7 ujutru da nam vraća lopte i popravlja naš šuterski trening pre odlčska u školu ili na fakultet. Nije mu bilo teško da pomaže i u učenju, čak nas jei preslišavao kad je trebalo.

Kad su njegovi drugovi iz unutrašnjosti  studirali i trenirali u Beogradu ponekad su  spavali ispod tribina na Radničkom. Borica im je donosio šta god je mogao a često ih je dovodio kući kod babe i dede sa kojima je živeo jer mu je majkla umrla kad je imao 9 godina a otac bio u zarobljeništvu.

Bio je vrhunski trener, stručan i pošten da za sebe na vreme kaže da “nije za igrača” i da se posveti trenerskom poslu. Mislim da je bio najbolji za individualni rad. Imao  je strpljenje i živce da nas dovede do savršenstva, da nas ubedi da “ to i to ” možemo i znamo. Mi smo ga sve bezrezervno volele i poštovale jer smo osim odličnog trenera u njemu videle i divnog čoveka. Zajedno smo ostzvarili mnogobrojne pobede. sa njim na klupi na Crveni krst donele smo 4 šampionske titule. Kad je ono 1968. na Evropskom prvenstvo na Siciliji osvojena prva ženska (srebrna) medalja naše ženske košarke, moje drugarice iz Radničkog pričale su mi da je Borina zasluga, kao prvog trenera, bila bar koliko i selektora Demšara.

Retko se ljutio. Pokušavam da se setim kako je izgledao ljut i ne mogu da se setim. Uvek je nalazio  način da nas posavetuje mirnim glasom, od njega sam shvatila još dok sam igrala da je najbolji trener ne onaj koji se dere negó onaj koji u pravom trenutku daje pravi nsavet.

Borica je bio košarka 24 sata. Mi iz Radničkog smo  uz njega uzivale u treninzima, utakmicama, pobedama pa i porazima iz  kojih smo najviše učile. Uz njega smo naučile i mnogo o prijateljstvu, drugarstvu i druženju koje i danas traje. Poznata su, već 30 godina, okupljanja košarkaša i košarkašica Radničkog. Viđamo se na Bulevareu revolucije, blizu Borine kuće, ponekad i na našem aCrvenom Krstu.

Redovno je dolazio i uživao u našim  pričama i prepričavanjima iako ih je 100 puta čuo. Smejali smo se do suza dok smo se sećali raznih  dogodovština. Drugi dan Svetog Nikole  bio je rezervisan za viđen je sa njim. Dolazili su i Neca Djuric, Dugi Damjanović i drugi bivši igrači Radničkog, ali “glavne” smo bile mi-Boričine košarkašice.

Sa Boricom je, nekako sve bilo jednostavno i izvodljivo, gotovo da mismo znale za : “ Ne mogu, ne znam….” Sve se moglo. Bora je imao  znanje, beskrajno strpljenje i volju koju je i na nas prenosio.

On je, jednostavno, veoma lep deo naših života i tako ćemo ga se sećati. Hvala mu i slava mu.

Ja sam samo jedna od “njegovih 1000 košarkašica”. Bar toliko ima zahvalnih košarkaša i bar 100-nak trenera koji su prve korake  za budućnost na žuljevitoj trenerskoj klupi “šegrtovali” kod Borice Cenića, verovatno najboljeg metodičara među našim trenerskim velikanima.

Foto: MN Press