Taman sam odradio pregled prethodnog kola Evrolige, u kojem je Crvena zvezda pobedila Real, i mislim – dosta je košarke za danas; treba da se uželim. U petak dolazi Himki, očekuje se ponovo pun Pionir. Ali, ne ide to baš tako. Na HRT1 „uhvatim“ emisiju od koje nisam mogao da se odvojim. Pogledi: 70 godina KK Split – Odiseja u žutom, dokumentarni film (trajanje 82’03).

Na zvaničnoj internet stranci državne televizije iz susedne zemlje, članice EU, film je najavljen pitanjima – Sjećate li se kluba koji je bio 7 puta prvak države, 10 puta pobjednik nacionalnog kupa, 2 puta pobjednik Kupa Radivoja Koraća i 3 puta zaredom klupski prvak Europe? Sjećate li se kluba u kojem je igralo dvadesetak nositelja medalja s olimpijskih igara, svjetskih i europskih prvenstava? Sjećate li se braće Tvrdić, Skansija, Šolmana, Jerkova, Krstulovića, Rađe, Kukoča, Perasovića, Maljkovića, Tabaka…?

Svi pomenuti, svedočili su o klubu u kojem su ponikli, ali nije taj film bio samo o Jugoplastici, POP-u 84, Splitu. Pre bih rekao da je to bila priča (doduše, iz drugog plana) o ligi bivše Jugoslavije, koja je, kako reče Toni Kukoč, posle NBA, bila najjača na svetu, i u kojoj je mogao da se oformi takav klub, bolje rečeno klubovi. Svi su, dodade on, težili da budu bolji, i to te je teralo da i ti više treniraš, i da napreduješ. Ako je neko merodavan da to izjavi, onda je to on.

Drugim rečima to je potvrdio i Žan Tabak, član najtrofejnije generacije Jugoplastike, kazavši da u trenutku nadmoći Jugoplastike u Evropi, ekipi iz Splita, najteži protivnik nije bila ni Barselona, ni Makabi, ni Milano, već Partizan.

Spisak sagovornika, i auteničnost snimaka dočeka na železničkoj stanici posle osvajanje prve titule prvaka Jugoslavije 1971, ili na aerodromu posle pobede nad Barselonom u Minhenu sa prvim trofejom Kupa šampiona 1989, najbolja su ilustracija značaja košarke u životu pokojne države. Mi smo, reče Željko Jerkov, bili najbolji u vreme kada se najbolje živelo.

I da odgovorim na pitanja koja su svojim gledaocima postavili scenarista Mladen Ćapin i  reditelj Tomislav Mršić – da, sećam se Tonija Kukoča i Dina Rađe, i svih igrača te generacije, jer su moja, ili, po godištu, bliska generacija. I gledao sam uživo, odmah iza nekadašnje plave lože, kako ih Zvezda, pobeđuje u Pioniru u utakmici finalne serije doigravanja, kada je Moka Slavnić zbog operacije slepog creva bio u bolnici, pa je te večeri ekipu Crvene zvezde, vodio Marin Sedlaček. Jugoplastika je ipak slavila u tom plejofu, jer je bila najbolja na celom svetu!

Ali nije ovaj tekst, lament, ili, ako hoćete, žalopojka za prošlim vremenima. Bilo – prošlo!  Zapitao sam se između ostalog, zašto smo mi nemarni, prvenstveno prema sebi? Koliko znam, samo  KK Partizan ima neki dokumenatrni film o svojoj svetloj istoriji, ali šta je sa  KK Crvenom zvezdom (sa posebnim osvrtom na žensku sekciju koja je 1979. bila šampion Evrope), ili Koraćevim OKK Beogradom, ili šampionskom generacijom  Radničkog sa Crvenog krsta o kojoj ovih dana ponovo čitamo na stranicama ovog portala? Zar u istoriji tih klubova nema „materijala” za dokumentarac ili čitavu seriju? Znamo li, samo u februaru (kad je finale Kupa) ko je Radivoj Korać, i koju su košarkašicu zvali ženski Praja? Ili, opet, Vlada Stanković, mora da zasuče rukave (i, sada već, osedele brkove) kako bi dogodine osvanuo neki novi basket „Montevideo”, podsetivši nas na istoriju košarke (naše košarke) i istovremeno postidevši, zbog našeg nemara! Ta i slična, pitanja ostaju bez jasnog odgovora! E otuda takav naslov!