Kad bi na našem sajtu postojao kviz i kada bi uz ovu sliku bilo pitanje „Prepoznajte jednog slavnog košarkaša“ teško da bi bilo mnogo dobitnika. Možda bi, kao pomoć prijatelja, od koristi bila informacija da je reč o igraču sa brojem 15 u kome će se proslaviti i po dlasku iz rodnog grada, ali sumnjam da bi i to pomoglo.

Da ne dužim, na slici je ekipa mostarske Lokomotive iz 1970. a igrač sa brojem 15 je Dražen- Praja Dalipagić. Sliku nam je poslao naš čitalac, Mostarac Feđa Ibrulj. Jednom sam, ne tako davno, radio intervju sa Prajom Dalipagićem za španski „Higantes del Basket“ i podrobno sam ga ispitao o njegoviom mostarskim sportskim počecima. Evo tog dela njegove sportske i životne biografije, verujem da su neki detalji nepoznati ili manje poznati i da će biti zanimljivi.

Prvo o nadimku. Dalipagić je postao Praja tek po dolasku u Beograd, u rodnom Mostaru bio je Prajo. To čak i nije nadimak nego prezime fudbalera Veleža Daneta Praje. Dalipagić je, kao i većina mostarskih klinaca, najviše trčao za fudbalskom loptom ali ne samo po mostarskim mahalama nego i u podmlatku Veleža- Bio je u generaciji sa Franjom-Kuljetom Vladićem, Marjanom Kvesićem, Džemalom Hadžiabdićem, golmanom Slavkom Njegušom… Igrao je na mestu centarhalfa, baš kao Dane Prajo u prvoj ekipi. Poređenje sa prvotimcem uz pozajmljivanje prezimena koje će mu postati u sveti prepoznatljivi nadimak bilo je veliko priznanje.

Naš „Praja“ nije bio talentovan samo za fudbal. Paralelno je trenirao i rukomet, o košarci nije razmišljao do 18. godine i po tome je svetski fenomen. Pričao mi je da je na košarkaški teren stigao na poziov brata Saše, ali uticala je i činjenica da se rukometni klub u kome je trenirao-raspao. Sa viškom sportske energije i urođenim talentom otišao je sa bratom na trening košarkaša i na prvom treningu „razbio“ momke koji su trenirali mnogo duže od njega. Posle drugog ili trećeg treninga ljudi iz uprave rekoše da će ga registrovati, posle mesec dana bio je član prve petorke „Lokomotive“ a ubrzo i njen najbolji strelac… Kao na filmu.

Onda u Mostar stigne Tripko Adžić, trener u Košarkaškom savezu Bosne i Hercegovine. U onoj propaloj državi svi republički savezi imali su trenere-instruktore koji su obilazili teritoriju u potrazi za talentima. Adžić vidi Dalipagića i odmah shvati o kakvom se talentu radi. Savetovao je i Praji i njegovim trenerima da igra krilo jer je imao izvanredan šut… Na sreću, poslušali su ga.

Onda dođe do susreta reprezentacija Srbije i BiH, igralo se u Zvorniku. U selekciji BiH 11 igrača Bosne i Mostarac – Dražen-Prajo Dalipagić. Srbija sa tri svetska prvaka iz Ljubljane 1970, Miško Čermak, Duci Simonović i Dragan Kapičić, plus trener Ranko Žeravica koji se spremao za novu etapu u Partizanu sa teškim zadatkom da „crno-bele“ iz sivila prosečnosti dovede do titula. Iskusni Ranko odmah vidi „štof“ u klincu koji je lako izlazio na kraj sa mnogo renomiranijim igračima. Po povratku u Beograd odmah kaže da se taj mali Mostarac dovede u Partizan. Đorđe Čolović, član uprave „crno-belih“, ode u Mostar  i uspe da ubedi mladog Dalipagića da potpiše za “crno-bele“.

Potom Partizan ispadne iz Prve lige a Lokomotiva , na kvalifikacionom turniru u Tuzli, uđe u Drugu ligu. Praja zaključi da Drugu ligu ima i kod kuće i da ne mora u Beograd da bi igrao taj rang takmičenja. U međuvremenu glas o njegovom talentu proširio se košarkaškom Jugoslavijom pa su emisari Jugoplastike došli u Mostar sa namerom da odvedu Dalipagića. Doneli i neke pare, kaže Praja da baš i nisu bile male, on potpiše…

Pošto se Druga liga igrala preko leta, Parizan se vrati i za sezonu 71/72  traži da Dalipagić, u skladu sa svojevremeno potpisanom prisutpnicom, dođe u Beograd. U to vreme, da bi se promenila republika, bila je neophodna i saglasnost republičkog saveza. U Sarajevu ni da čuju, još suspenduju Dalipagića na 6 meseci… Onda Partizan pusti u Bosnu Svetislava-Karija Pešića i Brunu Sočea, pa KS BiH popusti i dozvoli Prajin prelazak. Prezthodno je Prajin otac vratio Splićanima pare koje su dali kad su došli po njegovog sina. Partizan se „otvorio“, od para koje je dobio za dolazak u Beograd odmah je kupio auto „fiat 850“. Ako je dolazak Žeravice bio prva ciglica u konstrukciji velikog Partizana, Praja Dalipagić je bez sumnje bio druga. Treća će stići kad iz Čačka dođe Dragan Kićanović…

Mladi Mostarac je, zbog jezičke razlike u interpretaciji imena, umesto originalno Prajo postao Praja, a kad je došao i Kića onda je skovana ona čuvena navijačka parola „Kića-Praja, pobeda do kraja“.

U prvoj sezoni u Partizanu Dalipagić je sa prosekom od 12,7 poena bio četvrti strelac tima, iza Miška Čermaka, Josipa Farčića i Slobodana-Bate Jelića. Selektor Mirko Novosel pozvao ga je u repreentacijuveć 1973, debitovao je na prvomajskom turniru i bio deo tima koji je u Barseloni osvojio prvu zlatnu medalju na evropskim prvenstvima. Sve ostalo je istorija. U narednih 13 godina, zaključno sa Mundijalom u Španiji 1986, nosio je dres reprezentacije Jugoslavije, bio evropski i svetski prvak i olimpijski šampion, najbolji igrač Evrope 1977, 1978. i 1980, mnogo puta MVP i najbolji strelac, najbolji sportista Jugoslavije 1978. što je nekome iz kolektivnog sporta bilo veoma teško da ostvari… U Italiji je jednom dao 70 poena. Igrao je u Real Madridu sa Mirzom Delibašićem – koji mu je bio dalji rođak – trebalo je da obnovi ugovor sa Realom ali ga trener Lolo Sains nije našao kad je trebalo, bili su tada samo fiksni telefoni…

Mogao je da bude prvi pravi Evropljanin u NBA, posle Olimpijskih igara u Montrealu na kojima je Jugoslavija osvojila srebrnu medalju, dobio je poziv Boston Seltiksa, proveo 15 dana u kampu, zadovoljio, ali kada je trebalo da stavi paraf na ugovor spakovao se i vratio… Potpis je tada značio da neće više igrati za reprezentaciju, jer su NBA igrači  bili profesionalci. Druga vremena…  Da igra danas bio bi milioner. Bio je igrač ispred svog vremena koji je igrao u – po sebe – pogrešno vreme. Nama koji smo ga pratili tokom cele karijere priuštio je mnogo zadovoljstava na čemu ćemo mu biti večno zahvalni.

Godine 2007. primljen je u „Kuću slavnih“ u Springfildu a iste godine i FIBA ga je uvrstila u svoju tek osnovanu „Hall of Fame“.

A počeo je kao centarhalf  juniorskog tima mostarskog Veleža…

Photo: Privatni album