Ko god da osvoji ovogodišnji skudeto, Dinamo Sasari ili Grisini Bon Ređana, biće to presedan u istoriji italijanske klupske košarke. Ni Sardi ni Emilijani nisu nikada uspeli da se vinu toliko visoko da postanu prvaci Italije, štaviše Ređana nije osvojila nijedan trofej, dok Sasari može da se pohvali da je u petogodišnjem prvoligaškom stažu osvojio dva Kupa Italije i jedan Superkup. I to već dovoljno govori o stanju u italijanskoj klupskoj košarci. Budžeti dva tima su oko pet miliona dok je, primera radi, Virtus Bolonja iz zlatnog perioda, krajem osamdesetih prošlog veka, toliko plaćao bruto iznos plate Saši Daniloviću.
Italijanska košarka, ali i ostali sportovi, osim fudbala, plaćaju cenu duge ekonomske krize koja pogađa Apeninsko poluostrvo i sve je manji broj privrednika spremnih da uzmu pod svoje sportske klubove. Fudbal bi bio još u većoj krizi da nije ogromnih svota novca koje dolaze od televizijskih prava. Košarka u Italiji je daleko iza fudbala, biciklizma i automobilizma. Čak i odbojka ima veću marketinšku težinu zbog značajnijih uspeha koje postižu italijanski klubovi i reprezentacija na međunarodnim takmičenjima. Jednostavno više nema biznismena, kao pre dvadesetak godina, koji su spremni da ulože veći novac u basket. Deo torte od marketinga i televizijskih prava koji otpada na košarku, barem na italijanskom tržištu, je sve manji i sa njim nije moguće stvoriti dobar tim. Kada se tome doda da je sve manje mladih Italijana koji igraju košarku, da su im lige preplavljene prosečnim i istrošenim američkim košarkašima a da par igrača koji su dostigli određeni nivo (Barnjani, Galinari,Belineli, Datome) igraju u NBA, jasno je zašto je Lega-basket dotakla najniži nivo u svojoj istoriji.
Jedini klub koji je van tog konteksta je Olimpija Milano, odnosno Emporio Armani. Zahvaljujući modnom kreatoru Đorđu Armaniju koji je veliki zaljubljenik u “kraljicu igrara”, Olimpija ima respektabilan budžet od preko 15 miliona evra, tri puta veći od finalista završnice italijanskog prvenstva, Dinama i Ređane. Zbog toga je ispadanje u polufinalu plej ofa od Dinama bilo veliko razočaranje za ljubitelje basketa u Milanu, koji su bili ubeđeni da će se njihovi ljubimci prošetati do druge uzastopne titule. Na “Čizmi” se verovalo da smo ušli u eru dominacije Olimpije Milano posle superiorne vladavine Mens Sane, odnosno Montepaskija, duge osam godina. Neslavan kraj tima iz Sijene je vezan za izlazak glavog sponzora, najstarije banke u Evropi Monte dei Paski, što je otkrilo seriju marifetluka prethodnog rukovodstva koje godinama nije plaćalo poreze, a pri tom je i brojne igrače isplaćivalo na crno.
Nestanak Sijene, odluka rimskog tajkuna Totija da se postepeno povuče iz Rome smanjujući drastično budžet tima na par miliona evra, kao i dugogodišnja kriza Bolonje, otvorili su vrata za vladavinu Milana. Međutim, kad je trebalo podbacili su oni košarkaši od kojih se najviše očekivalo u gradu pod senkom “Madonine”: Danijel Haket, Dejvid Mos i Linas Klejza. Štaviše, Haket je veliko razočarenje italijanske košarke, neki ga čak nazivaju košarkaškim Balotelijem. Igrač velikih potencijala ali krajnje nepouzdan i problematičnog ponašanja već je stigao do svoje 28. godine i njegove “crne rupe” ne mogu više da budu pravdane mladošću. Nažalost, Haket je na putu da uveća veliku armiju košarkaša koji su puno obećavali a malo pružili.

Tako smo došli u situaciju da o “skudetu “odlučuje pribaltička trojka u redovima Ređane (litvanski veterani Darjuš Lavrinovič i Rimantas Kaukenas i talentovani Letonac Ojars Siliniš) i američka kolonija osredjih košarkaša u dresu Dinama iz Sasarija, predvođena klasičnim, što bi moji Čačani rekli, banditom Džeromom Dajsonom.

Ne bez razloga Dajsona na Sardiniji zovu “pistolero”, zuji po terenu kao muva, “maltretira” loptu do iznemoglosti i tvrdoglavo šutira dok ga ne krene. Možda je u stvari tajna Sasarija trener Romeo Saketi, koji na volšeban način uspeva da drži konce u prilično ekscentričnom i vrlo malo disciplinovanom timu kakav je Dinamo.
Naši stariji čitaoci će se lako setiti Saketija budući da je bio deo čuvene generacije Azura sa Dinom Meneginom, Antonelom Rivom i Robertom Brunamontijem, koja je ukrštala koplja sa našim zlatnim timom s kraja sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, i koja je osvojila srebrnu medalju na Olimpijskim igrama u Moskvi i bila prvak Evrope u Nantu 1983. godine. Danas je na pragu da “pokori” Italiju sa svojim Dinamom.

Photo: Euroleague