Tog leta 2003. ljubitelji košarke u našoj zemlji zaista su imali razloga za zadovoljstvo. Zvanični evropski i svetski šampioni s puno optimizma, mada veoma oslabljeni i s novim selektorom, očekivali su odbranu trona na EP u Švedskoj, a na NBA draftu visoki i do tada ne previše javnosti poznat momak iz Ledinaca kraj Novog Sada, Darko Miličić, izabran je na neverovatnom drugom mestu. I to na jednom od najjačih draftova u novijoj istoriji NBA lige!

Po svemu sudeći, razmišljali su košarkaški fanovi, nema zime za našu košarku i ubuduće, a ovaj perspektivni, vižljasti, spretni i elegantni centar pristigao iz vršačkog Hemofarma trebalo bi da postane stub nacionalnog tima za čitavu deceniju koja sledi. Stvari se, ipak, nisu odvijale tako. Na našu i njegovu žalost.

Izabran u tada šampionsku ekipu Detroit Pistons, koja nije imala vremena ni mogućnosti, a ni preterano volje, da strpljivo radi na razvoju mladih i talentovanih igrača, Miličić je osvajanje „prstena“ uglavnom propratio na klupi za rezervne igrače. Nije da se čuvenom Leriju Braunu nešto na tome moglo zameriti. Centarski roster Pistonsa u to doba zaista je bio monstruozan. Ben Valas, Rašid Valas i Elden Kembel očekivano su imali prednost u odnosu na golobradog novajliju iz Evrope. Novinski naslovi iz tog vremena, često i posprdno i podsmešljivo, opisivali su Miličića kao „ljudsku pobedničku cigaru“, a kao svojevrsna senzacija propraćen je jedan njegov šut iz daljine naslovom: „Miličić šutirao trojku!“. Upravo u periodu kada je njegov nesumnjivi talenat trebalo da bude brušen i razvijan, Darko je vreme provodio u „nošenju peškira“ i igračkoj stagnaciji.

Čovek koji je iza sebe na draftu ostavio takve dokazane mega-asove poput Dvejna Vejda, Karmela Entonija ili Krisa Boša, nakon toga je promenio još nekoliko NBA klubova i uprkos povremenim bljeskovima i dobrim partijama, uglavnom nije opravdao ogromna očekivanja košarkaške javnosti. Njegove sledeće stanice su bile Orlando, Memfis, Njujork, Minesota i Boston, a osim izraženog talenta za blokade, kojeg je potvrdio i u SAD, ostali segmenti igre nikada nisu do kraja bili dorečeni.

Našim ljubiteljima basketa, naravno, najviše pažnje privlačilo je Miličićevo (ne)učešće u dresu s nacionalnim grbom. Te 2003. odbio je dolazak na pripreme uz izuzetno infantilno opravdanje kako mora da – polaže vozački ispit! Kasnije se njegov odnos prema državnom dresu promenio, i od sledeće godine uvek je bio na raspolaganju selektorima, a na EP 2005. u Srbiji i Crnoj Gori igrao je u timu koji je spektakularno propao. Sledeće godine, uz novog selektora Dragana Šakotu i kompletnu rekonstrukciju tima (za mnoge „alibi“ izbor solidnih klupskih igrača), na SP u Japanu postao je nosilac igre, pored Igora Rakočevića. Pamte se i neke njegove veoma dobre partije, posebno ona protiv tada dominantne Španije u osmini finala. Sledeći selektor, Zoran Moka Slavnić, formirao je okosnicu državnog tima na EP 2007. oko njega, Marka Jarića i Milana Gurovića, a igre Miličića i same reprezentacije nisu bile toliko loše kao što je konačni rezultat pokazao. Međutim, posle sumnjivog poraza od (tada zvaničnog šampiona) Grčke u produžecima, skandalozne Darkove izjave pune vulgarnosti šokirale su javnost do te mere da kao rezultat Miličić nikada više nije zaigrao za Srbiju!

Iako je bio u planovima sledećeg šefa stručnog štaba Dude Ivkovića, jedne godine nije želeo da mu odgovori na telefonski poziv, navodno se pravdajući pripremama za novu NBA sezonu, a sledeće godine, uprkos pritiscima javnosti, Ivković ga po svoj prilici nije ni zvao, i tada su u štampi razmenjene teške reči. Uporedo s tim i podmlađivanjem reprezentacije, kretala je naniže i Miličićeva karijera, sve dok krajem 2012. nije otpušten iz Bostona i vratio se, tada se mislilo privremeno, u Srbiju i Evropu. Međutim, u najvećoj snazi i u samom zenitu karijere, Miličić odlučuje da – napusti košarku! Sa 27 godina posvetio se „opuštenom“ načinu života, različitim lokalnim i međunarodnim takmičenjima u pecanju (?!), četničkim tetovažama i treniranju borilačkih veština. Izgledalo je da je jedan neverovatan talenat, sjajna zvezda koja je tek na kratko zasijala sa vojvođanskog košarkaškog neba, zauvek i nepovratno uludo protraćen. Uporedo s tim, to nikada i nipošto ne treba zaboraviti, spominju se brojne i izdašne akcije koje je izveo za pomoć oboleloj deci u Srbiji, pri čemu je najčešće ne male troškove plaćao iz vlastitog džepa. Ljudski kvaliteti ipak su prevladali u odnosu na sportske.

Dominantni utisak je da je Miličić otišao u NBA bar 3-4 godine prerano, i da ga je, pre svega životno neiskustvo, kao i nedostatak sreće prilikom odabira tima, sprečilo u ostvarivanju onakve karijere kakva mu je bila „projektovana“. Nikada zajedno (osim kratko na EP 2005) nije zaigrao toliko iščekivani tandem centara Krstić – Miličić, koji je bio već viđen za okosnicu reprezentacije i vladanje evropskim terenima u dugom periodu. Iako verovatno manje obdaren talentom, kapiten Nenad Krstić uspeo je da ostvari daleko zapaženiju karijeru, i u Evropi, i u NBA, i u dresu nacionalnog tima.

Čitav taj period pratila je nada i očekivanje da će ipak, kada „razbistri glavu“, nastaviti karijeru u Evropi, makar u dresu Crvene zvezde, čiji je deklarisani navijač. Do toga ipak nikada nije došlo. Neočekivani preokret možda je , kao u priči sa srećnim krajem, nagovešten najavom Boška Đukanovića da se dogovorio s Miličićem da od jeseni ove godine – zaigra u dresu valjevskog Metalca! Uzimajući u obzir kako je Miličić i dalje u aktivnim košarkaškim godinama, 20.juna napunio je tridesetu, nije nemoguće da se kroz jednu sezonu igranja u našoj i ABA ligi potpuno „vrati“ košarci i bar donekle uzvrati ovom sportu nešto od svog obećanog, a nikada potpuno ostvarenog, raskošnog talenta. Od toga bi koristi imala naša liga, moguće i reprezentacija, a sasvim sigurno i sam Miličić. Ovo je verovatno poslednja prilika da nešto napravi od svoje karijere, pa se valja nadati i pružiti svu podršku da se to i ostvari. Samo, mora mu biti jasno da za vreme ozbiljne karijere kafana i razni ostali hobiji nužno imaju biti stavljeni na stranu, kako mu ne bi odvlačili pažnju i koncentraciju sa košarkaškog parketa.

Darko, pamet u glavu, srce na teren i neka ti je sa srećom!

Photo: MN press