U nastavku serije o velikim asovima jugo-basketa čije sam portrete objavio na sajtu Evrolige, evo priče o dugogodišnjem kapitenu reprezentacije Jugoslavije i Olimpije iz Ljubljane. Ivo Daneu je, za mnoge, i danas najbolji slovenački košarkaš svih vremena iako ne igra već više od četiri decenije. Bio je generacija sa Borisom Kristančičem, Vitalom Ajzeltom, Marjanom Kandusom, Bogdanom Milerom, Borutom Basinom, Matijom Dermastijom, dočekao Aljošu Žorgu. Marka Gvardijančiča i Pavla Polaneca, gledao kako stasavaju Peter Vilfan ili Jure Zdovc, pratio razvoj Raše Nesterovića, Primoža Brezeca, Erazema Lorbeka, Jake Lakovića, Boštjana Nahbara, Gorana Dragića… Ali niko od njih nije imao ulogu, uticaj i značaj kao on. Igrao je i bio maestralan u godinama u kojima je naša košarka krčila put ka evropskom i svetskom vrhu, i dočekao da bude kapiten Jugoslavije prvaka sveta.

Daneu je bio igrač ispred svog vremena. Moderan plej koji je mogao da odigra perfektnu utakmicu sa 2-4 poena, ali i da “natrpa” 40 ako je to timu bilo neophodno jer drugi nisu imali svoj dan. Bio je od onih dragocenih igrača koji su sve oko sebe činili boljim, oličenje izreke da jedan koš čini srećnim jednog igrača, a asistencija dvojicu. Naša košarka je imala sreću da se nekako u isto vreme pojave Daneu i Radivoj Korać. Olimpija i OKK Beograd bili su veliki rivali od sredine 50-tih do početka 60-tih godina, osvojili su osam uzastopnih titula, po četiri svaki. Glavni igrači bili su Daneu i Korać, i bilo je logično što ih je selektor Aca Nikolić spojio za šampionat Evrope 1959. u Istambulu. Daneu je, doduše, debitovao dve godine ranije u Sofiji, ali kao tandem zablistali su u Istambulu. Korać je sa 27,6 poena bio daleko najbolji strelac šampionata, drugi Rumun Armand Novaček ostvario je 19,5 poena, a istorija evropskih prvenstava kaže da nikada nije bila toliko velika razlika između prvog i drugog strelca. Mnoge poene nezaboravni Žućko dao je na dodavanja Ive Daneua.

Olimpija sedamdesetih: Dermastija, Kristančič, Žorga, Logar, Hočevar, Volaj, Osterc, Ajzelt, Božič, Miler, Verbič, Basin i Ivo Daneu

Između prvenstva 1959. u Istambulu i onog 1961. u Beogradu, na kome je osvojena prva medalja (srebrna), desila se Olimpijada u Rimu na kojoj je tandem Daneu-Korać takođe bio zapažen, i na kojoj su, kao i svi drugi učesnici, imali praktične časove iz moderne košarke u interpretaciji američkog “drim tima” na čelu sa Oskarom Robertsonom i Džerijem Vestom.

Ivina karijera vezana je za Olimpiju i Ljubljanu, ali on je Mariborčanin, rođen  6. oktobra 1937. Rat je kao dete proveo u Srbiji, gde je njegova familija bila u izbeglištvu, kao mnogi drugi Slovenci. Po povratku kući pokušao je da igra tenis i fudbal, ali kada je slučajno naleteo na košarkaško igralište i prvi put bacio loptu ka košu, znao je da je našao sport za sebe. Što bi rekli, ljubav na prvi pogled. Ubrzo je bio zapažen u redovima lokalnog Branika, već se vrzmao oko reprezentacije,  tražio ga je Partizan, ali Ljubljana je bila bliža. Potpisao je za Olimpiju 1956. učinivši je velikim klubom. Već sledeće 1957. Ljubljančani su bili državni prvaci, a kada je 1958. krenuo Kup šampiona Olimpija je bila prvi predstavnik Jugoslavije.

Koliko je bio važan svom klubu svedoči anegdota iz 1963. kad je Daneu služio vojsku u Beogradu. Olimpija je u Kupu šampiona igrala sa Alsas Banjoleom iz Francuske. Ljubljančani su uspeli da dobiju dozvolu vojnih vlasti da Daneu igra u revanšu, u kome je imala težak zadatak da nadoknadi 19 poena manjka iz prvog meča (61-80). Problem je bio što je dozvola dobijena u poslednji čas, oko podne, utakmica je bila uveče, a za prelazak 635 kilometara, koliko deli Beograd i Ljubljanu, trebalo je bar 8 sati jer nije bilo autoputa. Pošto je Ivo kasnio, Ljubljančani su odlučili da kasni i utakmica! Ni manje ni više nego dva sata! Ne znam šta su sve izmišljali kao razlog, Francuzi su protestovali, ali ništa nije vredelo. Utakmica je počela tek kada je nekako umesto Daneua stigla vest da je on zatrpan negde u snegu i da neće stići… I bez njega Olimpija je dobila 128-94. Francuzi su uložioli žalbu, ali FIBA je glatko odbila protetst.

Malo je poznato da je FIBA 1966. i 1967. imala dva Final Four turnira, prvi u Milanu, drugi u Madridu. Verovatno je još manje poznato da je u Madridu učestvovala Olimpija, i da je malo nedostajalo da u polufinalu pobedi domaćina Real Madrid. Na kraju je bilo 88-86 za Madriđane, ali ko zna šta bi bilo da se te večeri sjajno raspoloženi Borut Basin, zvani Taubi, nije povredio pred kraj meča. Do tada je ubacio 32 poena, ali je glavni organizator igre bio Ivo Daneu. Predsednik Reala Santjago Bernabeu, oduševljen Daneuom, naredio je saradnicima da “igrača sa brojem 10 odmah dovedu”, ali bila je to nemoguća misija. Naši igrači su postepeno počeli da odlaze u inostranstvo, uglavnom u Italiju, ali odlazak u Španiju bio je nemoguć zbog nepostojećih diplomatskih odnosa Jugoslavije i Frankove Španije. Više puta Ivo mi je pričao da je to bila “ponuda karijere”, ali nije mogao da je prihvati.

Ivo Daneu je od 1957. do 1970. bio konstanta u reprezentaciji, nezamenljiv igrač i autoritet. Menjali su se igrači, oni sa kojima je počeo nisu viši bili reprezentativci, dočekao je da bude saigrač onima koji su bili i 12 godina mlađi od njega, poput Ducija Simonovića u Ljubljani 1970. Mogao je sa svima, jer njegova košarka nije poznavala granice i godine. Uvek je bio važan za reprezentaciju, ali je posebno blistao na Svetskom prvenstvu u Montevideu (ah, taj Montevideo, kao da je bio suđen jugoslovenskom sportu) . Ostvario je najboji prosek u državnom timu (15,0), bio MVP turnira i, naravno, u idealnoj petorki zajedno sa Paulauskasom (SSSR), Loptakom (Poljska), Koraćem i Luisom Klaudiom Menonom (Brazil).

Kada je selektor Ranko Žeravica 1967. želeo da podmladi tim, i za EP u Helsinkiju izostavio Daneua i Koraća, Ivo je to, kao i Žućko, prihvatio sa razumevanjem, bez reči. Spakovao se i kao turista otišao u Finsku da bodri saigrače koji su završili na devetom mestu! Bila je to cena buduće zlatne medalje, jer su u ekipi bili Ćosić,  Simonović, Kapičić i Žorga, svi 19-20 godina kojima će se ubrzo pridružiti i vrpšjak Nikola Plećaš. Isto se tako Ivo, kao i Korać, bez reči vratio za Olimpijske igre 1968. u Meksiku, potpisao tamo 13,9 poena u proseku i okitio se srebrnom medaljom. Godinu dana kasnije, na EP u Napulju, osvbojio je još jednu srebrnu medalju. Imao je tada 32 godine i činilo se da će se povući bez osvojenog zlata, ali onda je došla Ljubljana 1970.

Seelektor Ranko Žeravica bio je na velikim mukama. Jedan od njegovih omiljenih igrača bio je Vladimir Cvetković, u to vreme najbolji strelac Crvene zvezde. U prvenstvenom meču Olimpija-Zvezda došlo je do ozbiljnog incidenta, zakačili su se Daneu i Cvetković i posle obojica rekli selektoru: “Ili ja ili on…” Žeravica se na kraju odlučio za Daneua, verovatno svestan činjenice da ekipa bez njega, s obzirom da se igralo u Ljubljani, ne bi imala toliku podršku. Problem je bio što je Daneu imao povređen butni mišić i jedva je odigrao dve utakmice na kojima je postigao 8 poena, ali četiri u najvažnijem meču protiv SAD. Jedan koš je bio, koliko se sećam, tipično njegov – horog s desne strane, sa parabolom koja je bila previsoka za bilo kog rivala i preciznošću koja je protivnike samo mogla da nervira.

Bio je to briljatan kraj karijere u reprezentaciji. Za njim su ostale 202 utakmice, 2.214. poena (11,0) i uloga koju ne može da izmeri ni jedna statistika. Uloga lidera, kreatora, kapitena koji je bio primer po znanju, požrtvovanju i autoritetu. Osvojio je 8 medalja, jednu zlatnu, šest srebrnih i jednu bronzanu. Čak 32 puta bio je najbolji strelac iako mu davanje koševa nije bilo primarni zadatak. Na kraju one nezaboravne 1967. bio je izabran za najboljeg jugoslovenskog sportistu u anketi lista “Sport”. FIBA mu je odala priznanje uvrstivši ga u septembru 2007. u svoju Kuću slavnih.

Prema podacima našeg statističara Dragana Martinovića, za Olimpiju je odigrao 253 utakmice, četvrti je na večnoj listi, iza Polaneca sa 308, Jelovca 296  i Gvardijančiča  sa 285. Dao je ukupno 5.747 poena (prosek 22,7), više od njega – 7.031 – dao je samo Vinko Jelovac. I sve to radeći puno radno vreme! Njegov sin Jaka ostvario je solidnu karijeru u Olimpiji i reprezentaciji samostalne Slovenije, njegovi sinovi, Ivini unuci, nastavljaju porodičnu tradiciju. Biće još Daneau na košarkaškim terenima, ali teško da će neko dostići umeće patrijarha slovenačke košarke. Ivo Daneu danas živi penzionerske dane u Ljubljani, pogleda poneku utakmicu, voli da skokne do Beograda kad god je prilika, i ne žali ni za čim jer ima svoja sećanja. Baš kao i mi koji smo ga gledali i imali čast i zadovoljstvo da ga poznajemo i družimo se sa njim.

Photo: Privatna arhiva