Ko pretenduje na ovaj nadimak morao bi, pre svega, da se rodi 28. januara, po mogućstvu 1949. I da ovi naši srpski novinari, kad god ga pomenu, obavezno naprave grešku: “Greg Popović rodio se u Istočnom Čikagu…” Od svega je tačno da se čovek zove Greg Popović, i da se rodio. Na žalost tih novinara – u Ist Čikagu, gradiću udaljenom pedesetak kilometara od Čikaga. Oba su smešteni na obali istog jezera Mičigen, ali udaljenost je učinila svoje, pa Ist Čikago pripada čak i drugoj državi – Indijani (veliki Čikago je u Ilinoisu).

Kad se tačno locira gde je rođen slavni trener San Antonija, kroz čije ruke je “prošao” Žarko Paspalj a još uvek “prolazi” Boban Marjanović, red je popularnom Popu odrediti i nacionalnost. Uprkos brojnim pokušajima da ga posvojimo i posrbimo (lično ne bih imao ništa protiv toga), on uporno ponavlja da je Amerikanac, sin Srbina i Hrvatice. Naš jezik uopšte ne govori, a Žarko Paspalj se ovako seća sporazumevanja sa Gregom Popovićem dok je igrao za San Antonio Sparse:

“Situacija je sledeća – tu je njegova žena Erin, dvoje klinaca, kuče, on i ja. Što se tiče konverzacije, možemo samo da se gledamo. I tako je otprilike i bilo. On, šatro, mene razume, vidim po očima da ne razume ništa, ja njega možda za nijansu više”.

Kasnije je možda nešto i naučio, uostalom triput je bio u Beogradu gost trenerske klinike i veliki je prijatelj sa Dudom Ivkovićem, ali siguran sam da mu to znanje nimalo nije doprinelo da pet puta osvoji šampiosku titulu u NBA ligi. I da bude najdugovečniji trener u ovom trenutku ne samo u NBA, nego u svim američkim profesionalnim ligama (bejzbol, američki fudbal, hokej…). Greg Popović je od 1996. prvi kouč Sparsa, i još dugo će ostati na tom mestu jer Piter Holt, gazda kluba iz San Antonija, nije lud da menja bilo šta u šampionskoj mašineriji. Takve stvari se u Americi jednostavno ne rade.

Godinama se prepričava anegdota kako je Popović dobio nadimak Ludi Srbin. Naime, dok je studirao na Vazduhoplovnoj akademiji kolega Bil Parsel, njegov cimer, pitao ga je odakle je zapravo. Umesto odgovora, usledilo je Gregovo pitanje: “Odakle sam… Hmmm, znaš li ko je započeo Prvi svetski rat?”. “Da, znam, jedan Srbin je ubio austrougarskog nadvojvodu Ferdinanda”, odgovorio je Parsel, a onda ostao začuđen sledećom rečenicom Grega Popovića: “E, pa ja sam ti ludi Srbin!”.

Greg na Vazduhoplovnoj akademiji

Na osnovu tog odgovora može se zaključiti da je u ponudi porekla svojih roditelja odabrao ono sa očeve strane. Mada je dovoljno dobar dokaz i to što je studirao visoku vojnu školu. Pa gde će Srbin, osim u pandure ili u soldate? Ludi Srbin je završio za soldata, i jedno vreme se nosio mišlju da se zaposli u CIA. Ipak, opredelio se za vojnu karijeru, pet godina je radio u američkim vojnim bazama u Evropi, uglavnom u Turskoj. Istovremeno je igrao košarku, bio je kapiten ekipe vazduhoplovnih snaga koja je osvojila titulu Amaterske atletske unije (AAU) 1972. Toliko je bio dobar da je tog leta dobio poziv da dođe na pripreme američke reprezentacije koja je trebalo da nastupi na Olimpijskim igrama. Nije se probio dalje od šireg spiska, ali je zato zavoleo trenerski poziv, više nego vojni. I vrlo brzo je žrtvovao karijeru uspešnog vojnika zarad klupe Pomona-Picera. Radi se o univerzitetskoj ekipi sastavljenoj od igrača sa pet manjih koledža u Kaliforniji. Tu je proveo devet godina, od 1979. do 1988, osvojivši sa minornim Pomona-Picerom prvu regionalnu titulu u istoriji.

Radeći u Kaliforniji, Greg je upoznao i postao blizak prijatelj sa Lerijem Braunom, u to vreme trenerom Univerziteta Kanzas. Toliko su postali bliski, da ga je Braun 1988. pozvao, pošto je postao prvi trener San Antonio Sparsa, da mu bude pomoćnik. To je radio pune četiri godine, sve dok 1992. tadašnjem vlasniku Sparsa, milijarderu Redu Mekombsu, nisu dozlogrdili slabiji rezultati, pa je razjurio ceo stručni štab. Popović je našao posao u Golden Stejt Voriorsima, gde je bio prvi pomoćnik još jednog slavnog trenera – Dona Nelsona. U San Antonio se vratio 1994. na poziv novog vlasnika kluba Pitera Holta, i to na mesto generalnog menadžera. Odmah je promovisao Ejverija Džonsona u startnog beka, i trejdovao problematičnog klovna Denisa Rodmana u zamenu za centra Vila Perdjua. Rodman mu to nikad nije zaboravio, pa je Popoviću posvetio jedan deo svoje autobiografije “Loš koliko želim biti”. Lako je zamisliti šta tu piše.

Na početku sezone 1996-97, posle slabog starta (3-15) uzrokovanog delom i povredom prve zvezde Dejvida Robinsona, generalni menadžer Greg Popović otpustio je trenera Boba Hila, i na njegovo mesto postavio – sebe. Nije se proslavio u toj prvoj sezoni, do kraja prvenstva dobio je samo 17 utakmica i završio sa skorom 20-62.  Ispostavilo se da to i nije tako loše, jer su Sparsi imali najviše kuglica na draft lutriji. Jedna od njih je izvučena i omogućila im da biraju prvi, a njihov izbor je bio – Tim Dankan.

Dankan i Robinson su odmah upareni, i dobili su naziv “Tornjevi blizanci” (nisam siguran koji su to tornjevi blizanci po redu, mislim da ih je bilo četiri-pet u raznim timovima). Sa Dankanom kao liderom, Sparsi i Greg Popović 1999. osvajaju prvi šampionsku titulu. Kasnije je Ludi Srbin osvojio još četiri šampionska prstena – 2003, 2005, 2007. i 2014. I bio je triput proglašen za trenera godine u NBA – 2003, 2012. i 2014. Devetog februara prošle godine Popović je postao tek deveti trener u istoriji NBA lige sa 1.000 pobeda sa jednim timom.

Jedan od retkih neuspeha u karijeri ovog čoveka vezan je za Svetsko prvenstvo u Indijanapolisu 2002. Tada je Greg Popović bio prvi pomoćnik trenera Džordža Karla, a obojica su završili uplakani posle poraza od Jugoslavije u četvrtfinalu. Šansu za popravni imaće ovog leta u Brazilu. Naime, u oktobru prošle godine imenovan je za prvog trenera američkog olimpijskog tima na Igrama u Riju. Na tom mestu nasledio je Majka Križevskog. Na raspolaganju će imati sve najveće zvezde NBA lige, a cilj je samo jedan – zlatna medalja. Na tom putu možda može da ga nažilja jedan kamičak u cipeli. Taj kamičak se zove Srbija, i ako naša reprezentacija uspešno prođe kvalifikacije, mogla bi biti (uz Španiju, Litvaniju i Francusku) najozbiljnija prepreka Amerikancima do projektovanog zlata. Ako dođe do finala SAD-Srbija, i duela Greg Popović-Saša Đorđević, biće to šansa za najlepši nastavak ove priče. Zasad, imamo samo onaj jedan kraj, koji je svojevremeno ispričao Gregov učenik Žarko Paspalj:

“Jednom sam došao na trening, video Grega – koji je bio, onako, dobro popizdeo – i on mi je rekao, vidi, situacija je takva i takva… Mislim da mu je to bio jedan od najtežih momenata. Taj momenat i momenat kad me je pratio na aerodrom, kada sam odlazio. Njemu je tu bilo teže nego meni. Ja sam, verovatno, bio najsrećniji čovek na svetu što idem – moja misija je tu bila završena… Ali, ja to uvek sa ponosom pominjem, ja sam tu stekao jednog fantastičnog prijatelja, upoznao jednog fantastičnog čoveka”.

Photo: NBA, MN press